Misli na druge

Da bi mogao sam da natoči vode, Ignjat je od sudopere odmakao neku komodu i uvukao se između. Dok je vodu ispijao, ostavio je da punim mlazom teče iz česme, koju ja smesta zatvorih. A on se pobuni, jer je očekivao da neće žeđ jednom čašom utoliti. Tad sam morala surovo da mu objasnim zašto vodu ne treba rasipati. Sedeći za stolom, i Staša je slušala kako u svetu ima dece koja umiru od žeđi (i gladi).
-- Kako?! -- pitali su oboje, razrogačenih očiju i primakli se da čuju.
-- Pa nemaju vode, nema svuda reka s pijaćom vodom... Zato se voda mora čuvati.
-- Mogu mama i tata da im kupe -- ubaci se Staša s logičnim rešenjem.

-- Pa siromašni su.
-- Mogu naravno da ukradu od drugoga, kao lopovi -- potpuno ozbiljna, Staša izloži rezervno rešenje.
-- Pa svi su siromašni, nemaju od koga da ukradu -- nasmejah se.
--A mogu da kažu: Molim vas dajte mom detetu vode, umreće od žeđi!
-- Ni drugi nemaju. (Od koga da isprose? A bogati svet je za njihove vapaje gluv. I mogu slobodno svi da pocrkaju.) Zato voda i hrana ne smeju nigde da se rasipaju. Hrane napraviš koliko ti je dovoljno ili daš nekome kome je potrebna. Sve što možeš treba s nekim da podeliš.
Oni gledaju, ne trepću i samo klimaju glavom. (Posle smo na internetu pogledali slike izgladnele dece.) Znam da će seme koje u brazde bacih uroditi plodom. Trudim se da i moji sestrići jednom samo dobro seju.