Probudi me alarm u sedam. Ali nisam spremna da se otisnem u dan, a kamoli u svet. Uzmem mobilni, virnem na Fejs -- nema ničeg, virnem na Viber -- nema ničeg... (Da sam virnula kroz prozor -- dočekal bi me ista slika. Jer virnula sam i u sebe -- nema čega nema.) Zagnjurim nos u jastuk, ali san više ne he na oči (iako su i telo i duša izmrcvareni).
Mačka je na terasi zamjaukala čim je čula da se vrata moje sobe otvaraju (prepoznaje specifičan zvuk). Izađem, naspem im granula. Pojavi se još jedna, ali granule jedva da pomirišu. Mime nema, vucara se livadama verovatno. Maja hrani svoje potomke. Pogleda me nezainteresovano, neće napolje. Pustim patke. Natočim vodu (minut-dva pre no što je sasvim nestala), i mačkama i patkama (mada patke misle da je sve za njih, pa se tako i ponašaju). Pozove me sestričina. Da iskontrolišem neki intervju što je pisala za domaći. Eto strine, da proverim je li leglo sto evra. Proverim. Strina ode. Kontrolišem intervju. Eto tetke: da joj izvadim krpelja. (Koliko sam ove godine tih zlotvora izvadila iz oca, majke, strine i tetke, komotno bih mogla da se zaposlim kao medicinska sestra.) Ajde. Nađem pincetu, zavrnem u smeru suprotnom od kazaljke, izvadim. Tetka ode. Kontrolišem intervju s fudbalerom. Vala je pogodila njihov "stil" -- šta da kažem? Ali, nažalost, i stil ispraznih "novinara". Ovako, sad ću da vam postavljam pitanja, a vi ćete odgovarati... Tu su i poštapalice. To mora da se promeni. A sad da namestim krevet, pa da sačekam sestriće. Sa njima da uradim nešto pametno, korisno, kreativno, ljudski... da ne dam da se proćerda dan.