Tavan

Mi na tavanu nismo bili već godinama. Otkako su nam propale merdevine, zaboravili smo i da postoji. (Nove nismo ni nabavljali, pošto gore i nema ničeg... sem nekih starih novina i knjiga, za koje niko sem mene ne mari. A mene strah da su ih miševi raskupusali, pa strepim da bi me od tog prizora infarkt strefio.) 

Ali danas nas na to podseti radnik Telekoma. Dovukao u naše dvorište trostruke merdevine i najpre nam se uspentrao na krov... Ignjat me isterao iz kuće, uzbuđeno objašnjavajući da je "neki ćovek bukvalno na krovu". Čovek siđe, pa upita gde nam je tavan, na koji se potom "bukvalno" i pope. Ignjat je insistirao da i sam gore zaviri, ali ne pustismo ga da smeta. Zato se malo ljutio. Ali čovek, pakujući merdevine, reče: Ti misliš da je to lako? E moj prijatelju. Uprtivši merdevine pod ruku i idući ka kapiji, dobaci mu: Uči školu, nemoj da radiš ovaj posao! 

Ignjat se samo osmehnu. Valjda će zapamtiti ovaj savet. Tavan neće zaboraviti, i ne treba. Za čoveka, čak i kad prestane biti dete, podrum i tavan su puni tajni i puni minulog. A decu, verovali ili ne, jako zanima "ono naše što nekad bejaše".