Maja se danas porodila. Nakon nekoliko sati vrpoljenja i mjaukanja, dođe je u kuću, skoči na krevet, ušuška se žurno i iz momenta nape... 

-- Jao, porađa se -- vrisnu je Maša -- izlazi joj nešto!
-- Jao -- skočih, pa je žurno odnesoh u staru kuću, gde sam već bila spremila neku gajbicu. Maša je trčala preda mnom, da otključa i otvori vrata. Staša je trčala za nama.
Ali džaba je položih, nije htela da leži, odmah jurnu za nama. Zato se Staša, Maša i ja vratismo, čučnusmo kraj nje i pokušasmo da joj nekako ublažimo muke. Žalila nam se, mjaukala, a mi joj govorile ohrabrujuće reči i milovale je, što po stomaku, što po vratu...
-- Da li to puno boli? -- upita me Maša.
-- Otkud znam, nisam se porađala! (I prvi put prisustvujem porođaju. Ali kontam da nije lako kamilu provući kroz iglene uši.)
Kad u jednom trenu jače mjauknu, Maša spazi mače -- izletelo ko iz katapulta. Oh, odahnusmo na kratko, jedno smo prebrinuli. A stomak joj kao balon, ko zna koliko je još unutra.
-- Napni se, Majo, hajde, izdrži...
Odmah smo obavestile Matiju, Miju i Ignjata. Čuvši vesti koje danima iščekuje, Ignjat se sav u osmeh pretvorio. -- A ćekajte mene! -- reče.
Nasmejasmo se. Čekale bismo da od nas zavisi. Čekala bi možda i Maja da o tome odlučuje. Ali kad ti dođe da se porađaš -- porađaš se, bez odlaganja. Kad Igi stiže, u gajbi je bilo tri mačeta, koji sad spavaju ušuškani u maminom zagrljaju.