Mrzim kad me neko pita šta radim, pa onda ne sluša: kako sam ustala u šest i išla strini po neki rezultat u Mladenovac, hranila mačke, pravila rajfove, kačila veš, malo dremnula, brinula o mačkama, sređivala radionicu...

Ako te ne zanima, nemoj ni da pitaš. Ne pitaj me ništa iz učtivosti, ako nisi svestan da sam osoba koja ne prestaje da radi i nisi spreman na iscrpan odgovor. Jer ja ne odgovaram iz učtivosti i radi reda, već iskreno.

Pre neki dan Staša i ja bejasmo same u sobi. Al kako ja bejah izvrnuta na krevetu, a ona stajala kraj stola, zamolih je da mi nešto doda. Ona međutim zakmeča (kako poslednje vreme ima običaj): A cto stalno jaa? 

Pa zato što si jedina .prisutna. A plus si i vertikalna: ti stojiš, dok ja ležim, A plus si i (mnooogooo) mlađa. I plus si ispod mene u rođačkoj hijerarhiji. Eto zato.

Sretnem opet pre neko jutro nastavnicu. (Šešir njoj na glavi, šešir meni. Samo njen crn, a moj zelen.) I hvali me još izdaleka kako sam lepotica, da mi je stil... ono kad poljubiš tri prsta (kojima se krstiš) -- jer baš to je uradila. Pričamo tako ne zaustavljajući se, pa pošto me prošla, morasmo i da se okrenemo ne bismo li čule jedna drugu. Nastavnica je imala jednu zamerku, ozbiljno zavrte glavom zbog moje nezainteresovanosti: Sledeći put hoću da te vidim s polovinom, to društvo (valjda sve menja)...
Bogami, nastavnice, na ove dve polovine (mene) mogu da dodam još jednu, po svoj prilici, samo ako se za toliko ugojim. Pu-pu, daleko bilo.

Novopečeni svekar priča mi u šali kako je snajka jednog dana došla s torbama i nije htela da ode. Danas došla s torbama, pos' tri dana došla sa šerpama! (E kad donesu šerpe, to je gotovo.) 

"Hoće li bar da ih upotrebi?", nasmejah se. Slabo, odgovori svekar tugaljivo.
Hoće i da isprži i da umesi, ali da kuva (čorbice, pasuljiće) -- to slabo. Pa dobro, i to je nešto. Bićete malo manje zdravi i  pozamašniji, ali siti.

Pre neki dan ona se raspričala o nekoj lekarskoj intervenciji. Uđem ja, i legnem na sto, i doktor mi kaže, i ja njemu kažem... Sve detaljno!
Samo sam strepela da nije bila na sistematskom, a susedna ordinacija ginekološka.

Stomak je kriv za sve

U poslednjoj radnji koju sam prekjuče obišla prodavačica je bila ljubazna. Ali kad se razgledajući približih odeći na kraju štendera desno, ona reče: "Veliko vam je OVDE!"
"Molim", pogledah je upitno. 
"Ovo ovde vam je VELIKO", ponovi ona. 
Ah, dobro je. Prvi put mi se učinilo da je rečenični akcenat na drugom mestu. I nasmejah se, s olakšanjem, rekavši: "Pomislila sam da me ogledalo laže, kad mi nudite veliku odeću." Mislim, daleko sam od palčice, ali i od veličina koje počinju jednom nepoznatom.
U prilog mojoj solidnoj liniji govori i činjenica da me u poslednje vreme (su)građani tretiraju kao bremenitu. (Em mi pozamašna stomačina, em, usled deformacje kičme, nekako trudnički isturena i naglašena.) Neprijatnost zbog netačnosti takve pretpostavke potire prijatnost zbog saznanja: ne izgledam debelo, izgledam kao trudnca! (Baš utešno!) 
I hoće da mi ustupe mesto u prevozu, ukazuju mi na prazne stolice u blizini, hoće preko reda da mi naplate robu na kasi... A ja samo odmahujem glavom. Još sam jednom obukla neku roze tuniku, pa me prodavačica pita: "Jeste li trudnica?" Nisam, odgovorim mirno.  (Više se i ne potresam.)
Prokleta bila, tako istinoljubiva. Da l' bi ti pala kruna s glave da slažeš? Ne, ne žurim, čekam svoj red, ali da ne privlačim pažnju stomakom iz  kog se nikad neće oglasiti beba.
Pošto ni po koju cenu ne mogu izgovoriti laž, ostaju mi dve mogućnosti: da se postaram da oni budu u pravu ili da ne izlazim iz teretane dok stomak kao Vojvodina ne postane (ravan, ne velik).

Prvi put u celokupnoj istoriji nemilosrdno se uništavaju vode, drveće i trava. Grade se zgradurine na mulju, goli betonski trgovi, mini hidroelektrane, jarboli, fontančine...
Strah me je...

Krempita za laku noć i miran san, krempita za dobro jutro i sladak dan! Ko prvi krempiti -- njegova krempita. Ko rano rani -- dve krempite grabi.

Ne valja samo što nam je frižider u sobi, a vrata škripe. I kad god uđem -- svi znaju šta sam radila.

Nedaleko od kontejnera beše kutija od nekog keksa. Staša mi na nju skrete pažnju i ja je (kutiju, ne Stašu), uz njeno odobravanje, ubacih u kontejner, tamo gde treba da bude. 

Sat-dva kasnije ona u parku na travnjaku primeti omot od kaprija. Rekavši da se to tu ne baca, dohvati papir i ubaci u kantu za smeće.
Tako se vaspitavaju deca -- ličnim primerom.

Usudi se (da budeš što jesi)

Muž moje drugarice poslao mi juče neku pesmu. I objašnjenje: "Nekako me ovo podseća na tebe." Ja bejah u tramvaju, iz Bloka 70 uputila se na vrh Bulevara, pa vremena podosta podosta imadoh, a me kopkala ta sličnost. (Iako uz pesmu bejaše i slika neke otkačene babe u šeširu, a ja ne volim da me porede s babama. To me malo žacnu.)

Aj da vidim baš po čemu liči na me...

„Opomena“

Kada ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crven šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
Trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele
I pričati kako nemam para ni za hleb.
Kada se umorim sešću na ivičnjak,
Skupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati alarmnu dugmad
Vući štap uz gelendere
Nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
Gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sada još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
Pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenađeni
Kad odjednom ostarim i počnem purpurno da se odevam.

Dženi Džozef

Možda delimično, odvratih. U smislu da sam smela, drugačija, ćaknuta, naopaka... i da me nije briga šta drugi misle. Ali takva sam odavno, ne moram čekati da budem baba (među nama, rado bih to izbegla), osmehnuh se (u nadi da će mi društvo dopustiti da izvrdam starost).

On reče da je na to i sam mislio. I da ne veruje da ću se s godinama uklopiti u šablon, što i ne treba.

Pa neću, rekoh. Sumnjam da ću se i u mrtvački kovčeg uklopiti, nasmejah se samozadovoljno. (Moraće u zeleno da mi ga oboje, da i smrt bude milina.)

Ima to da me žulja i sputava, ima da mi bude tesno, pokušavaću da razmaknem drvene međe  i gunđati. Lepo vidim kakao se opirem i upokojena. Hoću da savijem koleno, a nemam gde. Hoću da legnem na satke jer neću ko i svi drugi i ne prija mi na leđima. 

Ne možeš tako, opominju me i pokušavaju da me prinude na poslušnost, što za mog života nikome nije pošlo za rukom. A što, brecam se, ko kaže da ne mogu? Pa to niko dosad nije radio (argument koji me nikad nije obavezivao, a neretko podsticao na suprotno), gledaju me zapanjeno zbog tog posmrtnog buntovništva. Ruke moraju biti skrštene? Što, gde to piše? Pa ceo svet tako... Oduvek je tako bilo! (Oduvek me nije zanimalo čemu se ceo svet povinuje. Dugo već znam da sto konja ne trči brže od jednog. Mada, i to im na volju. Ja kaskam svojim temapom, razgledam prirodu i uživam u samoći, kad se za krdom slegne oblak prašine. Samo trčite, da vas ne vidim, ne kvarite mi spokoj.)

Inače, lirski subjekt navedene pesme, očito, živi po tom šablonu i misli da će jednom sebi dopustiti slobodu da se ponaša kako se oseća. Ali neće. Ja već nosim purpurno i šešire (samo mi stoje i usklađujem boje). Već se drukče odevam, mislim i postupam. Ko čeka starost  da postane ono što je i zazire od suda okoline, zauvek će ostati zarobljen društvenim normama.

Ja sam vam baba koja uvek za drugima viri u kantu za smeće, jer može (a i hoće) ko baciti što nije za bacanje. Ja sam baba koja iz kante izvlači ono što je neko od ukućana hladnokrvno bacio i odlažem negde jer može zatrebati. Češće i ne treba, ali mene za sve vežu uspome. Drugo, ne trpim da se baca ono što bi nekom koristilo: čitave i nove tanjire koje ne želiš daj nekome ko će im se obradovati. Sem toga, neki imaju čudne kriterijume pri razlučivanju potrebnih (i dragocenih) predmeta od nepotrebnih. Poznajem ženu koja je bacila porodične fotografije (pretke svoje svekrve i svekra). 

Ne mogu prežaliti što tad nisam bila baba koja uhodi ukućane i iz kante vadi mahom stvari koje imaju sentimentalnu vrednost.

Krempita izaziva nesanicu: majka je uvek pravi u sitne sate, a ja ne mogu da zaspim dok je ne probam.

"Državna politika borbe protiv bele kuge daje prve rezultate: U SRBIJI ZA PRVIH PET MESECI 2019. ROĐENO 835 DECE VIŠE NEGO 2018." (Ja mislila da ljudi imaju potomke iz drugih razloga, kad ono zbog državne politike.)

Šta podrazumeva ta borba, prave decu po kućama?! Verovatno idu od vrata do vrata i prepadaju gospođe (i neoplođene im jajne ćelije): Mi smo (neumorni i nepokolebljivi) borci protiv bele kuge; skidaj gaće! 

Nema tu cile-mile, hoću-neću; samo oštro, država zapoveda. I hitrije to, aman, niste vi jedine!

Ona umirujuća poruka na vratima lokala: "Vraćam se odmah (ili za pet minuta)" jedna je od najboljih fora ikad smišljenih.
Nemaš pojma kad je osoba napustila radno mest. A koliko sati može potrajati pet minuta ustanovi samo onaj koji se zainati da čeka.a

Od bajki se ne živi. Sem ako si onaj što ih pripoveda.

Mudro neko reče: I kad imaš mnogo da kažeš, uvek kaži manje nego što imaš. Neka reči imaju poštovanja prema delima.
A ovaj navalio, pa po ceo dan melje kao prazna vodenica i prebacuje krivicu što brašna nema na prethodnike. Zasuči, čoveče, rukave! Pokreni, oporavi, osposobi, zakrpi, poboljšaj, promeni, modernizuj... Od bajki se ne živi! Pardon, od bajki žiive samo oni što ih naivčinama pripovedaju.

Norvežanka s Marsa u Srbiji

Prekjuče sam već probala tu divnu bluzu: na bledožutoj pozadini sitni roze, zeleni i narandžasti cvetići. Ali imala sam samo desetak minuta do busa, bila sam pod stresom i nisam mogla trezveno da razmišljam. Pogotovo što mi ormari pucaju, pa hoću da budem racionalna, tj. sigurna da je to nešto izuzetno, što zaslužuje da se odeća u ormaru malo potisne i napravi mesta.
Jeste mi prodavačica rekla da mi ide uz kosu, ali sve one uvek nešto tako kažu. Uvek ti stoji kao saliveno, uvek se dive... samo da odrešiš kesu.
I odoleh, ne uzeh. Ali danas najpre u tu radnju pohrlih i kad spazih cvetnu bluzu, osmehnuh se. Opet sam probala. Pa ja sam vam rekla, kaže prodavačica smeškajući se, da nekako ide uz vas. I ne mislim samo uz kosu, pojasni, nego i uz lice, uz vas... Vi ste mi kao iz Norveške, Švedske...
Eto, ne osećam se džabe celog života ko da nisam odavde. Mada, sumnjam da čak nisam s ove planete. Mora da Marsovci stvarno postoje. Nije mi slučajno sve zelene boje. Živim u Srbiji, izgledam kao Norvežanka, a pala sam s Marsa.

Češ(lj)anje nogu

Otkako je leto i komarci žestoko napadaju, naročito nejaku decu, Ignjat svakog dana ima dva zahteva: Stavi mi krstić (noktom preko ujeda) i češ(lj)aj me. 

Tako i večeras u kuhinji najpre zavrte majicu da ga češkam po leđima. Onda pređosmo u sobu, pa ga češah po nozi. Ali do njega ležala Staša, kojoj na prevoju kolena behu mnogo ljuće rane. Ona je htela da je mazim. Dakle, bez upotrebe noktiju da prelazm prstima gore i dole. I tako desnom rukom češem Ignjatovu nogu, levom mazim Stašinu. Videvši to, i Maša mi poturi svoju nogu, ne bih li i nju počešala. 

Ja sam i mogla da žongliram tolikim nogama, ali Staša (koja nije trpela ni tren da prestanem) postade nervozna i prodera se: Eeej, na red! To je valjda značilo da nema češanja preko reda. Nema ni protekcije ni korupcije. Zna se čija je noga najpreča. (Svakom svoja.) A, ruku na srce, i u najgorem stanju.

Jedan od najvredniijh trenutaka u danu jeste kad se konačno duboko u noći skljokam u krevet, uzmem na krilo laptop i sabiram misli (koje se godinama ne daju sabrati, što nije razlog da ne pokušavam).

Oni su želeli da se trotUarom spustimo do varoši, da se u parku igramo i da jedemo sladoled. Ali tek što smo stigli do krivine, Ignjat je zagazio u blato, okliznuo se i zamazao noge i japanke. Sreća da smo bili blizu kuće, pa brzinski oprali noge i nazuli patike. Sladoled su hteli odmah, ali su se složili da prvo sve pokupujemo, pa da sednemo na klupu i jedemo ko ljudi.

Pre sladoleda oboje su hteli burek. Ignjat s mesom, Staša sa sirom. I nisu želeli "ovde", da sednu za sto, nego u park da jedu "ko ljudi", objasnila je Staša.
I tako sede njih dvoje, među njima kesa s vrelim burecima, pa kad skupe hrabrost, malo čalabrcnu, duvaju i grickaju. Ubrzo nam priđe neki pas, pa su doručak malo i s njim podelili. Tri policajca pojaviše se s obrocima u kesama. I oni su želeli da obeduju "ko ljudi", u prirodi, na miru (ko da u parku može biti mira: jedan mi je poznanik, pripit, prilazio, ali, srećom, brzo shvatio da za razgovor ič nisam zainteresovana; dva starca su jedan za drugim, sedela na klupi prekoputa nas i buljila).
Kako se i meni sviđao burek s mesom, objasnih da ne treba kučetu sve da bace (jer on bi upravo toliko pojeo). E, ne možemo mi više da ti damo, obrati se Ignjat psu, idi malo kod onih policajaca.
Onda su se brzinski pentrali po spravama. Pa smo otrčali po sladolede, da sačekamo bus, pa će kod kuće jesti. A čim stigosmo na staniicu, Ignjat reče: Ja moram da čučnem! Pa čučni, rekoh. I čučnuše oboje, kraj mojih nogu, jedno s jedne strane, drugo s druge strane.

"Ja ne volim cveće rezano", reče moja sestra, "to mi je bacanje para". Tako mi u porodici razmišljamo. Nismo romantični koliko smo praktični.

Jedna od onih glupih tobožnjih mudrosti (nepoznatih autora) na Fejsu... "Najbolji savet koji sam u životu čula glasi: Ne sekiraj se, ima boga." (To je, po mom osećaju, latentna kletva i utoliko mi je trivijalna izjava odbojnija, al' se loži sirotinja raja.) Može biti, ali džaba, kad mu se katarakta navukla na oba oka, a operacija se čeka i do dve godine.

Staša i ja smo zajedno ručale. I kad već gotovo isprazni svoj tanjir, ona se lati moje kašike, da me nahrani (kao da sam inače slaboješna ili mrljava). Prinoseći kašiku mojim ustima nekoliko puta ponovi: Da budec jaka! Kad više nisam mogla da zinem, odbih da se povinujem njenoj želji. 

Aman, koliko jaka treba da budem, zar ću s Baš-Čelikom obarati ruke?

Sevap

Bila je neka silna kiša, gotovo ona prepotopska. To, ipak, ne beše razlog da uđem u prvu barku koja mi se ponudi. (Ni u ma koju narednu, da ih je bilo. Da je voda dospela do grla, vrlo je moguće da bih se iz principa udavila.) Nakon neke proslave jedan od gostiju (koji se, po priči domaćina, upravo vratio s nekog svetskog ratišta; a, ruku na srce, kršan i naočit) ponudio se da me poveze. Usput mu je (kao svakom ko mora bar pet-šest kilometara da skrene s glavnog puta, pa natrag da se vrati) i nije mu teško... i sve takvi argumenti, ali džaba. I ja sam imala argument u vidu zeta koji je, hteo -- ne hteo, po pređašnjem dogovoru, dolazio po mene.
 I kad mu pomenuh da sam odbila ponudu za vožnju, on negodova: "I, bre, što nisi prihvatila? Osevapili biste se i ti i on!" Ja, valjda, prema ratniku, tek (privremeno bar) razrešenom surove dužnosti i željnom ženskog bića (da budemo suptilni); on prema mome zetu, sklupčanom na ugaonoj garnituri dok napolju besni nevreme.

Kiša satima lila ko iz kabla. Zet se bio ušuškao pred TV-om, verovatno i zadremao, pa morao da izađe na taj kijamet. Razumem ja njega (što samo na svoju zadnjicu misli i ne pita za cenu kad on ne plaća ceh). A i što je muka tuđim falusom gloginje mlatiti, te se sevapiti? Ali se svastika gloginja kloni ko đavo kad ga ko krstom goni.

"Zatvaraj vrata (ulazna)", opomenu me majka.

"Šta da zatvaram, kad je puna kuća mušica! Ako ih ima u mojoj sobi, ne znam gde ih nema."

"A nema više spreja", povajka se majka.

Silan sprej: pet mušica posrće, šesnaest ko na steroidima -- još jače i izdržljivije, grizu ko besne.

Čula tetka (ne ja) u bašti da se pominje neki sladoled, pa pita ima li za nju. Staša donekle ne ču jasno, a odnekle se nađe u nebranom grožđu (taman bila otvorial beli mačo).
Kaži sutra, sugerisa joj majka, ili podelićemo. Ne da podelimo, pobuni se Staša, kojoj se predlog, razumljivo, nije dopao. Bolje da kaže sutra, tetka može i da zaboravi.

Ne znajući ni sama zašto, Staša ovlaš šutnu šarenu mačku. Praveći neki nakit, samo je opomenuh: Ne udaraj ga!
Pogrešila si, reče ona, ne kaže se tako. Nego kako se kaže, upitah odsutno, ne dosećajući se u čemu je problem.
Kadze ce: ne udaraj je, ona nije mucko.

Kažem joj da ćemo gledati neki (porodičan) snimak i kako je smešan. Hoćeš i ti da se smeješ, pita Staša. Paa, možd aću se smeškati (već sam se smejala gledajući pre neki dan).
Potrajalo je dok nađosmo što tražimo. A kad videsmo kako mal Ignjat, kupajući se napolju s Matijom, pokušava uporno bratu da dodirne intimne delove, zasmejasmo se.
Eto vidic, reče Staša, jecam ti jeka da cec ce cmejati.

Za sebe si ono što osećaš, misliš i znaš.
Za druge si ono što možeš da daš.

Ignjat (5) razgovaira s majkom o smrti. A majka ozbiljnoj temi prilazi polušaljivo i kaže: Koga crna zemlja pokrije, taj više ne ustaje.
Zemljin atribut detetu ostavlja tračak nade: A ako je zemlja zelena? Tad ustaje?
On bi smrti lako doskočio: crnu zemlju drukče obojio.

Koji li to put vodi u obećavanu budućnost i kako da je se domognemo kad su glavne ulice razorane i obustavljen saobraćaj s Glavne železničke stanice, a čamce i gondole nemamo (nit kiša hoće stalno da pada)?

Nešto mi pod prozorom šuškalo, pa sam ga zatvorila. Bolje da umrem od gušenja no strahujućii od nepoznatog.

I proverila sam jesu li vrata zaključana. Moj otac gleda rijaliti i mene bi neko komotno mogao da iznese (pod uslovom da može da me uprti) i odnese u nepoznatom pravcu.

Otkako je Svevišnji u moje rodno mesto upro prstom kao u pandan Brionima, trljam ruke i razmišljam o smeštajnom kapacitetu svoje kuće, pa i celog sela.
Uzgred, merkam neko povoljno gumeno bazenče, da ga turim kraj majčinih ruža: kad nagrnu ti rodoljubivi poltičari, da imaju gde da se bućnu i rashlade. Dok ne napravimo more.

Majka je operisala kataraktu, što ostavlja, srećom privremene, neželjene posledice: ona ne sme da kuva, tata ne zna (i neće), a neko (pogodite ko) mora (kako zna i ume).

Ima ljudi koji umeju sebi da ugađaju: prođu kraj česme, sednu za sto i kažu: "Daj mi vode!" Čak i ako ti takođe sediš,
A ja, ako sedim i ožednim, ustaću vode da natočim. Čak i ako sam mrtva umorna, Čak i ako neko stoji kraj česme, neće mi pasti na pamet da mu se obatim.
I tako radim sve: uzdam se u se i u svoje kljuse (ma kako kljakavo bilo),

Danas smo opet sedele na prekrivaču pod jabukom. Na drugom kraju ležali su mačići s majkama, pa sam ih najjpre slikala, a potom zvirnula u telefon da nema neka poruka.
Gotovo istog trena preseče me Stašin ljutit glas: Ceco, šta gledaš dva sata, pokvarićeš oči!
Ma samo da vidim poruke, rekoh čim se povratih od strave. I ona se umiri, kao da je to u redu. Ali sam sigurna da joj neka nevidljiva štoperica ostade uključena.

Moj stric jutros kaže: Ja čim čujem da on govori, isključim televizor.
Daljinski čuva zdrav razum, ako se pravilno upotrebljava.

Nakon govora emitovana je neka reklama za lek protiv proliva.
Ne znam zašto to ne puste već na početku: Imate proliv? Uzmite linex! (I sklonite mikrofon ustranu, nema smisla da ceo svet sluša neprijatne zvuke iz vaše utrobe.)

Pre nekih dan pođoh da se tušiiram, pa posegnuh za nekim peškirom. Ali mi ga Staša istog trena istrže iz ruku, negodujući: "Nee, udzmi ovaj, ca ocmehom, ti volic ovu boju."
I dade mi veliki zeleni peškir sa smajlićima, kojima se pridruži i osmejak na mom licu.

"Babić nije vozio. Imamo snimke."
Pa gde je onda tu problem? Daj da i mi vidimo.

Priča mi o koleginicama koje se hvale kako u njihovoj kući možeš meda da lizneš (valjda s poda, ne iz tegle). (A ko bi se zaustavio na svršenom glagolu? Trajni bi takvoj slasti više pasovao.)
Pa ti radiš u košnici, morala sam da se nasmejem (njenim slatkim, da ne kažem medenim, mukama).

16. jun

U sobi u kojoj stoji frižider pregorela sijalica.
Ne uzimam ja sad više hrane što hoću nego što ne vidim.

16. jun
Pričam sestri kako sam onomad ušuškavala neku babu u bolnici. (Vazda sam u potrazi za onima koji ištu pomoć.)
Ko pomaže drugima, kaže moja sestra, duže živi. (Valjda je negde pročitala.)
Bogami, onda ću se naživeti, ako besmrtnost ne steknem.

16. jun

Teram po svome
Ti ci gola, ca kupaćem (imam gornji deo i kratku suknju), prekori me Staša dok sam ležala na krevetu, a ona stajala pored. Pa šta, upitah, baš da čujem šta ima da mi kaže. Pa videce te neko. Pa šta onda? Cmejaće ti ce, reče ona. U, baš me briga, sve i da hoće. A kako su na moru svi u kupaćem? Pa tamo je pecak, objasni mi, i cvi gledaju negde drugde.
To valjda znači da gledaju mimo mene (i svi su isti, pa ja ne privlačim pažnju, mada to baš nije istina jer sam ja uvek različita i gledaju me, hteli -- ne hteli).
Ali džaba mene i stariji opominju, sva sam kao Džej: vetrovi mee lomee, ja teeraam po svoomee... U kupaćem šeetaam, jer lepoo mi, dabomee...

16.jun

Poimanje smrti

Staša i ja obavile smo kupovinu, pa sele na stanici da sačekamo bus. A po metalnom zidu polepljene umrlice privukoše njenu pažnju. Ko je to umro, upita, gledajući zainteresovano uvis. Neka baba, rekoh. A ona poče da gleda od prve i ređa: neki deda, neka baba, neki deda, neka... kuca... Na umrlici koja joj beše najdalja tako joj se učini. Nažalost, nije bila u pravu, a istinu nije mogla ni da pretpostavi.

Nije kuca, rekoh, neka beba mala. Beba, začudi se Staša. Koliko je imala godina, upita, šireći dva prsta i savijajući jedan naizmenično. Ni jednu celu, rekoh, povukavši svojim prstom imaginarnu granicu pod jagodicom njenog ispruženog kažiprsta. A kako je umrla, i dalje se čudila. (Mada uzrok smrti uvek želi da zna i za starije. Za svakog sam morala reći i koliko je godina imao. Međutim, ne imadoh dovoljno prstiju da joj pokažem po osamdeset i više. Beba je bila najmanje osamdeset puta mlađa od svih.) Pa bila je mnogo bolesna. Jel' kacljala kao cajenkova beba, upiita saosećajno ona, pokušavajući da pojmi smrt kod tako malih stvorova.
(Naša šarena mačka pre dvadesetak dana omacila je tri mačeta. Ono koje mi se najviše svidelo, belo sa sivim šarama, nešto je kijalo ili kašljalo, pa, kao što sam i strahovala, kroz nekoliko dana uginulo.)

15. jun
Lako bismo za pogrešne reči, da delima nisu potkrepljene.

15. jun
Volela bih kad bi nepoznati muškarci znali da ja na društvenim mrežama ne tražim ni muža, ni momka, ni ljubavnika, a posebno ne smarača. Onda ne bi morali da mi, bez ikakve interpunkcije (pa me dodatno iritiraju), pišu: Cao kako si.
Eto, to me toliko impresionira da mi odmah klecnu kolena.

15. jun
Sestra (podnosi izveštaj o (svako)dnevnoj rutini): Mašina pere, ja prostirem, skupljam, pakujem, deca prljaju... i ukrug.
Ja: U tom krugu i život prođe, pazi! (Uživaj malo, a možeš i mnogo.)

15. jun
Ima pristup poverljivim podacima i kaže: Ja sam svima videla decu, muževe... (Ako ćemo pravo, sve to danas može da se vidi i na Fejsbuku.)
Kaži mi onda koji je moj, presekoh je, pa se nasmejasmo. (Da ne prođem kraj čoveka na ulici bez pozdrava.)

15. jun
Video sam te na TV-u, reče Ignjat čim se vratih s nastupa. Jesam li bila lepa, upitah, uzimajući ga u naručje. A on, koji nerado daje takve izjave, klimnu glavom.
I Staša, uhvativši se za glavu (od neverice i zbog neodobravanja), reče: Vdela cam te na tejeviziji u CRNOJ haljini! (Nije crna, već teget, ali jako tamna i svakako ne bliska ni meni ni mojim sestrićima.)
Ton kojim mi se obratila implicitno je kazivao: Šta se s tobom događa, jesi li pri sebi?! Haljina CRNA?! Jesi l' sišla s uma?

15. jun
"Želiš kompletno obučenu osobu za nedeljno održavanje kuće?"
Ne bi se valjda, inače, gola pojavila? Osobo, pobogu!

15. jun
Vrelo je i zmije se razmilele na sve strane, al' ja više strepim od onih što ne kriju noge, a ujedaju bez obzira na godišnje doba.

13. jun
I pre neki dan moja nastavnica ruskog me upita: Kako na onom polju, društvo (muško, znam ja šta ona misli)?
Kako da vam kažem, više sam naklonjena prirodi. Da budem iskrena, veoma sam (da ne kažem totalno) nedruštvena.

Hese kaže: Srećan je ko ume da voli.
Meni se, pak, čini da je srećniji onaj koji ne ume.

13. jun
Beše prošlo već sedam. Od osam imam hor. A Staša navalila da malo cetamo. Parkirala trotinet pred kapijom i čeka.
Ja na terasi pogledah na mobilnom koliko je sati. A ona se nervozno brecnu: AAjde, Ceco, šta buniš (misli buljiš) u telefon, dva je cata!
Prolazi vreme, treba da se šeta; ja buljim u telefon, a sestričina mi cupka kraj trotineta.

12. jun
Dirigentkinja: Vežbajte kod kuće!
Ja: Summertiiiiiiiim and the living is easyy...
Moja majka: Nemoj da se dereš, boli me glava!

12. jun
Staša: Gde idec?
Ja: Na hor.
Staša: Ja dzabojavila. Cta pevate?
Ja: Zaspo Janko... Zaaspoo Jaankoo pood jablaanoom...
Staša: To uvek jepo pevate!
(Posle je ona isto pevala u autu i pokušavala da nauči tekst dok sam je večeras gurala na biciklu.)
Ja: A šta misliš, šta se to dogodilo Janku?
Staša: Umro je.

12. jun
Ignjat i ja danas u ćošku dvorišta beremo višnje. Preciznije, ja berem, on mi stoji uz noge i razgovaramo.
Ja se jadam: E, zamisli, u subotu hor nastupa u dugim rukavima, skuvaćemo se!
A Ignjat smatra da se bez potrebe sekiram: Pa nemoj da deš, šta te briga!
Kako ću, pitam. A on daje instrukcije: Tii ostani kod kuće, pravi se kao da si bolesna. (Kad čovek ide u vrtić, mora znati sva sredstva za izvrdavanje.)
A šta da kažem ako me pitaju šta mi je? Reci da kijaš, nasmeja se moj sestrić, verujući da to zvuči dovoljno ozbiiljno. Ali potom dodade jači (i teže snošljiv argument): Imas proliv! (Pu-pu, daleko bilo.)
Eto, sve se da lako rešiti. Ne daj bože da me neka muka stvarno snađe. Ko bi mi verovao?

11. jun

Iste, samo malo drugačije
Dok sam danas gurala Stašu na biciklu, ona najednom radosno uzviknu: Gle, icte cmo! Vidi, ima dve!
I stvarno, s naše desne strane pružahu se naše senke.
Ali dobar posmatrač uočiće da nismo baš iste: jedna senka sedi opušteno na biciklu, ni pedale da okreće neće, kad ne mora. Druga senka crče gurajući prvu, jezik do asfalta isplazila. Jer ma koliko da je senka na biciklu mala, tetka-senki duša kroz nos je ispala.

11. jun
Od tetke se očekuje da sve čuje, sve vidi i predvidi... Dok sam danas gurala bicikl i na njemu Stašu, ona se pridiže u stojeći položaj i primeti: Ti ne vidis da cu mi gace ucle u dupe (što ona ne podnosi)? Istovremeno isturi zadnjicu kao znak da taj problem treba hitno da rešim.

11. jun
Kao majka
Staša leži na krevetu (nešto je stomak poboljeva), a Ignjat sedi na podu i nečim se igra. U sobi totalni haos, ali se ja ne potresam. Razgovaram s njima.
Ignjat se, po svoj prilici, dao u neko razmišljanje jer najednom, kroz poluzbunjen-polustidljiv osmeh, reče: Ti kao da si nam majka! (Šteta što ne možete čuti njegov, genetski neodređen, ničim opravdan, južnjački akcenat.) Zašto to misliš, upitah. Zato što vas čuvam, vodim u šetnju, igramo se? Aha, složi se on. I dodade, malo stidljivo: Poljubiš nas!
I tetka kad ljubi nema mere; više se igra, a manje dere. Na glavu da joj se (bukvalno) popneš, sve tvoje lude bubice podneće, dok majka to trpeti neće.

11. jun
Baba je Staši napolje iznela krompiriće. A Staša se potom pojavi u kuhinji da je prekori: Dzabo(r)avija ci vijucku! Kako ci cmotana!

10. jun
Navadio se Ignjat da ga češkam. Komarci grizu svakog dana, pa svrbi. Prući se on tako gornjim delom po klupi napolju i komanduje: AJ ćeši! Ili pruži nogu da mu najpre napravim (noktom) krstić na ujedu, A tek potom da češem. Ne tu, malo ovamo, još malo... e tu, tuu... I onda mu se otme uzdah zadovoljstva i olakšanja: Aaa... Istovremeno mu se licem razlije osmeh i prevrne očima pre no što ih sklopi.
Sinoć naiđem dok ga je otac češao. A on zatraži: Ćeši me ti, ti bolje češeš! Tetkina ruka prija kao češagija.

10. jun
ljudi nisu nalazili smisao života sve dok nisu otkrili Fejsbuk i Instagram. Zbog toga se žene i udaju, zbog toga decu rađaju i slave im rođendane, zbog toga idu na more...
Sve postaje bitno tek kao uspomena i ako u drugih izaziva divljenje ili zavist.

10. jun

Staša i ja, otšavši predveče u posetu jednoj trešnji divljaki, otkrile smo u gustoj visokoj travi kraj puta mačje leglo. Poizdalje sam identifikovala otprilike dva crna i trii preslatka siva mačeta. Kako u travu šmugnuše čiim osetiše da im se primičemo (sem jednog siivog), imam utiisak da su tu i rođeni, nenaviknuti na ljude. Zbunjuje me činjenica što odoka zapažam mačiće u dve veličine.
S Ignjatom i Mašom morasmo odmah da se vratimo. Sva sreća da jesmo. Najpre čusmo lavež i potrčasmo, a onda spazismo malog crnog psa kako odlazi. Drugi i veći pas, međutim, ležao je na livadi i režap na neku crnu mrlju, za koju pretpostaviismo da je mrtvo mače i režao. Uibrzo se mrlja podiže ii usprotivi. A ja počeh na napadača da bacam kamenje. Siledžija poče da uuzmiče, a moj sestrić da me bodri:: Bravo, Ceco!
Kad mače ostade samo, ja mu priđoh, ali se brzo povukoh kad na mene diiivlje i preteći frknu. Spaslii smo mu život, za večeras je dosta. A sutra će naš tim pokušatii da sprovede spasilačku miisiju.

10. јун у 01:02 ·

Pre nekih mesec dana jednoj sam baki, što je za ruku vodila unuka, snela kolica niz stepenice u prolaz (iiako sam išla u suprotnom smeru) i potom ih iz prolaza iznela. Žena se, verujem, ceo dan od šoka nije oporavila.
Juče sam iz jedne činije prosula vodu u kojoj se buba borila za život, Ona se, verujem, oporavila.
Večeras sam jedno mače spasla agonije ili čak smrti, oteravši psa koji se na njega beše okomio.
Svakoga dana ljudima nazivam dobar dan, osmehujem se i nudim pomoć kad god sam u prilici.
A šta vi činite da budete srećni?

10. jun

To je samo priča
Crvenkapu sam Staši čitala posebno izaržajno, naročito o dijalog glavne junakinje s vukom, nakon što je požderao babu. A što su ti tako duge ruke? Da te bolje uhvatim, kažem, i zgrabim Stašu za mišice. A što su ti tako velika usta? Da te bolje progutAM! Spopadnem je kao kanibal. A ona, ič se ne uznemiirivši, gotovo me prekori: Ceco, to je samo priča! (Šta se ložiš, aman!)
Tal upadljiiva smiirenost u tako dramatičnim momentima vrlo mi je sumnjiva. Moguće da je tako i pred samom sobom krila, tj. obuzdavala strah.

2

Ja čitam, Staša naručuje ko pesme u kafani. Te ovo ću, te ono ću... Lista knjigu i bira... I kako naiđe na priču, negodova: N-nn, dugačko!

9. jun

Stašina mljac-mljac književna analiza
Predveče smo Staša i ja legle napolju na prekrivač i čitale. Ona bira, po slikama, ja ispunjavam želje. Pačija škola, Crvenkapa, Fifii... Onda smo čitale pesmu o medi koji čežnjivo zuri u kruške karamanke i jadikuje: "oh, što nisi bliže". Zašto to meda kaže (mada je pre u pitanju doživljeni govor), pitam je, zašto želi da je kruška bliže?.
Dzato cto je... mljac-mljac, nasmeja se Staša, gotovo kao da i njoj zamirisaše karamanke.

9. jun
Oni koji tuđe teške sudbbine prepoznaju kao "strašno" i "užas" , koji zbog njih najviše uzdišu -- najmanje su empatični.

9. jun

Tepih pod koji guraš probleme naposletku se zavrne da te saplete.
Jednom ćeš sigurno pasti, a pitanje je hoćeš li moći da ustaneš.

9. jun
Oni koji te najviše (i bez ikakve moralne dileme) upotrebljavaju -- najmanje te cene. A svesni su tvojiih vrednosti.

9. jun
Konačno otoplilo kako valja. I eto mene u šalvarama, bosonoge (bez čarapa, ne i obuće), umotane u zeleni šal i sa zelenim šeširom.
Takva najpre sretoh komšinicu u poznim godinama (cenim prilično preko osamdeset). Kako ste leepi, reče mi mesto pozdrava, iskreno osmehnuta. Imate svoj stil, kaže, ja to volim. Razumljiivo, budući da je i sama originalna i jedinstvena. U vremenu u kom svi nalikuju jednii drugima unikat je na ceni, ali samo kod onih koji imaju visoka estetska (i druga) merila.
Potom sretnem svoju nastavnicu ruskog iz osnovne. Stajling ti je čista desetka, reče. A prosvetni radnik u penziji valjda se razume u ocenjivanje.
Kako su komplimente mom odevanju često davali starijii ljudii ii kako imam utisak da mladima isto nije toliko simpatično ni blisko, možda, za razliku od prošlovekovnih, ljudi danas suviše .nalikuju jedni drugima i nemaju smelosti da štrče.

9. jun
Konačno otoplilo kako valja. I eto mene u šalvarama, bosonoge (bez čarapa, ne i obuće), umotane u zeleni šal i sa zelenim šeširom.
Takva najpre sretoh komšinicu u poznim godinama (cenim prilično preko osamdeset). Kako ste leepi, reče mi mesto pozdrava, iskreno osmehnuta. Imate svoj stil, kaže, ja to volim. Razumljiivo, budući da je i sama originalna i jedinstvena. U vremenu u kom svi nalikuju jednii drugima unikat je na ceni, ali samo kod onih koji imaju visoka estetska (i druga) merila.
Potom sretnem svoju nastavnicu ruskog iz osnovne. Stajling ti je čista desetka, reče. A prosvetni radnik u penziji valjda se razume u ocenjivanje.
Kako su komplimente mom odevanju često davali starijii ljudii ii kako imam utisak da mladima isto nije toliko simpatično ni blisko, možda, za razliku od prošlovekovnih, ljudi danas suviše .nalikuju jedni drugima i nemaju smelosti da štrče.

9. jun
Onaj koji napada uvek je u prednosti. I gotovo nikad u pravu.

7. jun
Konačno se može smatrati da je leto stiglo: osećam se (i nosem) kao balkan-boj.

7. jun
Ljubav se ne kupuje, ljubav se ne prodaje, a nije garantovano ni da se uvek za ljubav daje.

7. jun
Mnoge sam ljude smatrala dobrim dok nisam videla koliko su loši oni s kojima se druže. Ne kaže narod džabe: s kim si - takav si.

7. јун у 08:41 ·

Na mene ostavljaš loš utisak time što se trudiš da na sve ostaviš dobar.

5. jun
Nekad: Ko rano rani dve sreće grabi.
Danas: Ko rano rani prvi lajkuje po Fejsbuku (kud ćeš veće sreće).

6. jun
Ako sam životinja, ja sam trinaesto prase. Ako sam predmet (ili njegov deo), ja sam zadnja rupa na svirali.

6. jun
Ignjat je, izgleda, stvarno rešio da od mene napravi sportistu. I to, ni manje ni više, -- fudbalera! Da igram fudbal stalno me tera.
Danas kaže: Aj ti budi Zvezda, a ja ću Partizan (što je velik ustupak jer on je Zvezdaš). Odredi gde je koji go. I odredi ii navijaač. Staša, reče, ti navijaj za mene. A što za tebe, pobunih se, možda ona hoće da navija za mene? Za koga ćeš, upita sestru. A Staša izjavi da će za mene. Ignjat se pomirljivo osmehnu, no upozori sestru na moju zlu sudbinu: Ali ona će da izgubi!
Ako želiš srećna biti, navijaj za onog što će pobediti!

6. јун у 14:18 ·

Jaje na livadi
Dok smo stajale u dvorištu, Staša najednom uperi prstom u livadu s one strane druma i radosno reče: Jaje!
Ma kakvo jaje, da nije nojevo kad ga s tolike razdaljine vidi?
Pogledam, a ono jaRe.
Što je muka kad i R izgovaraš kao J.

6. jun
Što je jezivo kad šalješ samom sebi poruku i vidiš da otpisuješ.
Jednom ću stisnuti petlju i sačekati odgovor.

6. jun
Pre neki dan nam se upokojilo najslabije mačence. A Ignjat i Staša, čuvši to, najpre otrčaše da u kutijama provere brojno stanje. Onda se vratiše, on s nekom mojom sveskom urolanom, ona sa Starim zavetom.
Ignjat nam predloži: E, ajde mu napravimo sahranu! Ja ne stigoh da reagujem, a ona odmah otvori Biibliju i zapeva nešto što nisam upamtila. U svakom slučaju, izgleda da su obavilii opelo (doduše kraj mog kreveta i bez pokojnika na vidiku).

5. јун у 21:06 ·

Kad sam bila mlađa, uvek su u pravu bili mladi.
Sad (kad sam porasla ;)) u pravu su stariji.
(Ne znam je li do omladine, do mene ili do vremena.)

5. јун у 19:59 ·

Staša vrti po rukama flašu ledenog čaja. Od čega je ovo, upita. Ne znam, odgovorih, usredsređena na tekst koji kucam. A ona sama pogleda sličicu i primeti: Jabuka... A potom negodova: Liist, ne volim list!
Nije joj se dopalo što je pila čaj od lišća. I pre no što joj rekoh da je kao neka kravica (ili koziica).

5. jun
Staša voli Badija kucu sa Cecom. Volim i Šarenka i Žućka. I najviše mi nedostaje G(l)avonja. To su sve moji sastojci i ljubimci i volim ih. 💚💚💚💚💚💚💚💚💚💚💚💚💚💚💚

4. јун у 23:45 ·

To jedva osamnaest godina napuni, a već prošlo sito i rešeto. Impresionirana sam u izvesnom smislu. Pa ja sam u tim godinama jedva nos znala da obrišem.

4. jun
Užasno prljav lavabo u toaletu Očne kliniike... Ako i zapošljavaju iisključiivo spremačice s kataraktom, bar je njima to lako rešiti...

3. jun
Oni vole, oni hoećć: fontane i jarbole, stadione i gondole...
A što reke kroz kuće im teku, za to ih zabole.

3. jun
Staša mi malopre dotrča u zagrljaj, pa se požali: Vidi kako cu me pojeli komarci, da ih p(r)ebijemo juce!
Ne videh u mraku ljute rane, ali sam spremna da se vratim dan unazad, te se latim toljage i obračunam s tim zlotvorima.

Ljudii mojih godina plaše se da naskoče na beton visok pola metra, a ja da mi se tom prilikom ne prošire poderotine na farmerkama

3. jun
Prezirem ljude koji najviše i najglasnije plaču po sahranama.
Takvi obično za pokojnika, dok bejaše žiiv, prstom ne mrdnuše.

3. јун у 16:50 ·

Višnjiičica rod roodiilaa, viišnjii-višnjiičica rod rodiilaa, od roda se saloomiilaa... Nema viišnju koo daa beeree...
Ma kako, bre, nema! Evo me, samo da uzmem čanče!

3. јун у 13:53 ·

Ruralnim tipovima žbunje u parku služi da u njega pljunu. Urbanima je za to i pločnik dovoljno dobar.

3. jun
Mia: Imala sam noćnu moru, sanjala sam školu.
Ja: Moglo je biti i gore: da nije san, već stvarnost.

3. jun
Sto konja ne trči brže id jednog.
Iako krdo ne prestaje da me ubeđuje u suprotno.

2. jun
Da sam znala ranije da uključim peć. Čim ja peć napunih na dvojku, Svevišnji udari na 22.

2. jun
Industrijski slatkiši nisu dobri. Evo idem po kući i trudim se da deca budu zdravija. Zasad sam pojela kroasan.

2. јун у 16:08 ·

Sestra kreće iz kuće, a ja ostajem. I nabraja mi: Imaš trešnje, imaš čokoladno mleko... Imaš ovaj kroasan, nije baš nešto dobar...
Možda on nije dobar, ali ja sam dobra... krmača: kroasanu neću naći manu.

1. jun
Bila kod sestre, pa mi predala neke farmerke koje njoj više ne pašu (njoj malo šire -- meni taman). Od četiri para pola je onakva kako, po njenom mišljenju, treba da bude: duboke, da mi zadnjica ne viri ko zidarima (na to me sestre vazda opominju; čak i ako ne čučnem, farmerke skliznu s bokova).
Okreni se, kaže. E, tako, primeti zadovoljno, povukavši mi pojas odostrag naviše, vidiš kako si sve lepo upakovala.
A ja se malopre ogledah i prenerazih: u plitkim farmerkama zadnjica deluje znatno manje.

1. jun

Bože, koliko bi neki ljudi bili divni da su stvarno ono što objavljuju na društvenim mrežama.

1. jun
Živeću samo dok stvaram.
Posle više nemam razloga.

31, maj
Odlazeći sa ženom na proslavu, dok ja ostajem s dvoje dece, zet me opomenu: Bez divljanja, obrati pažnju na ponašanje!
Ne brini, zete, biću mirna kao dete.

31. maj
Na stepenicama smo spazili mrave. Čitavo (mravlje) selo oko jednog bačenog plazma keksa.
Keks, istina, beše vlažan, ali ipak u komadu i teško razloživ. Predložih zato Ignjatu i Staši da mravima priskočimo u pomoć, odnosno keks malo čačnemo štapićem i usitnimo, kako bi mravi mogli po koju mrvu na leđa uprtiti. I oni se sa zadovoljstvom time pozabave. Čak Ignjat, uočivši stanište ovih insekata na drugom kraju stepenika, lično poče da im komade keksa prinosi do samih vrata. Kad već može, da im učini, što da se muče i tako osamareni putuju letnji dan do podne.
I ostavih sestriće da prate aktivnosti mravlje zajednice. A kad sledeći put izađoh, videh da kašičicom pred mravlje odaje (koje su, u stvari, ivice naših stepenica) istovaraju pavlaku.
Pa ne jedu oni pavlaku, dreknuh (skoro onako kako će dreknuti moja majka kad to vidi). Što, začudi se Ignjat. Zato što je mnogo masno, teško im za želudac. (A i nek štogod u čaši i meni ostane.)

30. maj

Nekad kad pada (ili padne) kiša, koju vidim kroz prozor, poželim da ostanem u krevetu dok ne umrem.
A moram na hor...

29. maj

U vrtiću je Injatu neka vaspitačica rekla: TI si Mašin brat? Znam ja Mašu, ona je mnoo dobra.
Injat se posle kod kuće čudom čudio: Mašo, ja ne znam kako ona vaspitačica kaže da si mnoo dobra, kad si ti mnoo bezobrazna.
Prvo, Maša je u vrtiću bila četiri odine mlađa no sad. Sad je porasla i pronevaljalila se. Druo, i svi ostali jedno su kod kuće, a druo van nje. Mora čovek nede imati izduvni ventil. A i pitanje je koliko su kriterijumi mlađe brata objektivni.

28. maj
Jedem u kuhinji topljenicu, a na TV-u neki politički rijaliti. Ne znam kako ne prsnu i ekran i onaj govornik kad ih pogledam popreko.

28. maj
I nad popom ima pop
Maša je pre neki dan osvojila treću naradu za sviranje klavira. Njeni nastavnici kažu da je zaslužila mnogo više (ali ko će znati ćud žirija).
Majka je poslala Stašu da sestru pohvali, da joj kaže kako mnogo lepo svira. I Staša je rekla: Mašo, ti mnogo lepo sviraš, ali ja sviram lepše.
Da se zna. I nad popom ima pop.

28. maj
Rat će najpre izbiti u našoj kući. Otac smatra da tu ima neprijatelja Srbije (u rođenoj deci). I kaže, iznervirano: Ajde pustite kanal koji nije Vučićev. (Da vidimo da svi, tobože, ovore isto.) Ti nemaš (među desetak kanala koje ima), reče sestra.
NEMA. Ne znam da li da se smejem ili da plačem.