16.jun

Poimanje smrti

Staša i ja obavile smo kupovinu, pa sele na stanici da sačekamo bus. A po metalnom zidu polepljene umrlice privukoše njenu pažnju. Ko je to umro, upita, gledajući zainteresovano uvis. Neka baba, rekoh. A ona poče da gleda od prve i ređa: neki deda, neka baba, neki deda, neka... kuca... Na umrlici koja joj beše najdalja tako joj se učini. Nažalost, nije bila u pravu, a istinu nije mogla ni da pretpostavi.

Nije kuca, rekoh, neka beba mala. Beba, začudi se Staša. Koliko je imala godina, upita, šireći dva prsta i savijajući jedan naizmenično. Ni jednu celu, rekoh, povukavši svojim prstom imaginarnu granicu pod jagodicom njenog ispruženog kažiprsta. A kako je umrla, i dalje se čudila. (Mada uzrok smrti uvek želi da zna i za starije. Za svakog sam morala reći i koliko je godina imao. Međutim, ne imadoh dovoljno prstiju da joj pokažem po osamdeset i više. Beba je bila najmanje osamdeset puta mlađa od svih.) Pa bila je mnogo bolesna. Jel' kacljala kao cajenkova beba, upiita saosećajno ona, pokušavajući da pojmi smrt kod tako malih stvorova.
(Naša šarena mačka pre dvadesetak dana omacila je tri mačeta. Ono koje mi se najviše svidelo, belo sa sivim šarama, nešto je kijalo ili kašljalo, pa, kao što sam i strahovala, kroz nekoliko dana uginulo.)