12. jun
Ignjat i ja danas u ćošku dvorišta beremo višnje. Preciznije, ja berem, on mi stoji uz noge i razgovaramo.
Ja se jadam: E, zamisli, u subotu hor nastupa u dugim rukavima, skuvaćemo se!
A Ignjat smatra da se bez potrebe sekiram: Pa nemoj da deš, šta te briga!
Kako ću, pitam. A on daje instrukcije: Tii ostani kod kuće, pravi se kao da si bolesna. (Kad čovek ide u vrtić, mora znati sva sredstva za izvrdavanje.)
A šta da kažem ako me pitaju šta mi je? Reci da kijaš, nasmeja se moj sestrić, verujući da to zvuči dovoljno ozbiiljno. Ali potom dodade jači (i teže snošljiv argument): Imas proliv! (Pu-pu, daleko bilo.)
Eto, sve se da lako rešiti. Ne daj bože da me neka muka stvarno snađe. Ko bi mi verovao?