Usudi se (da budeš što jesi)

Muž moje drugarice poslao mi juče neku pesmu. I objašnjenje: "Nekako me ovo podseća na tebe." Ja bejah u tramvaju, iz Bloka 70 uputila se na vrh Bulevara, pa vremena podosta podosta imadoh, a me kopkala ta sličnost. (Iako uz pesmu bejaše i slika neke otkačene babe u šeširu, a ja ne volim da me porede s babama. To me malo žacnu.)

Aj da vidim baš po čemu liči na me...

„Opomena“

Kada ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crven šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
Trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele
I pričati kako nemam para ni za hleb.
Kada se umorim sešću na ivičnjak,
Skupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati alarmnu dugmad
Vući štap uz gelendere
Nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
Gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sada još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
Pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenađeni
Kad odjednom ostarim i počnem purpurno da se odevam.

Dženi Džozef

Možda delimično, odvratih. U smislu da sam smela, drugačija, ćaknuta, naopaka... i da me nije briga šta drugi misle. Ali takva sam odavno, ne moram čekati da budem baba (među nama, rado bih to izbegla), osmehnuh se (u nadi da će mi društvo dopustiti da izvrdam starost).

On reče da je na to i sam mislio. I da ne veruje da ću se s godinama uklopiti u šablon, što i ne treba.

Pa neću, rekoh. Sumnjam da ću se i u mrtvački kovčeg uklopiti, nasmejah se samozadovoljno. (Moraće u zeleno da mi ga oboje, da i smrt bude milina.)

Ima to da me žulja i sputava, ima da mi bude tesno, pokušavaću da razmaknem drvene međe  i gunđati. Lepo vidim kakao se opirem i upokojena. Hoću da savijem koleno, a nemam gde. Hoću da legnem na satke jer neću ko i svi drugi i ne prija mi na leđima. 

Ne možeš tako, opominju me i pokušavaju da me prinude na poslušnost, što za mog života nikome nije pošlo za rukom. A što, brecam se, ko kaže da ne mogu? Pa to niko dosad nije radio (argument koji me nikad nije obavezivao, a neretko podsticao na suprotno), gledaju me zapanjeno zbog tog posmrtnog buntovništva. Ruke moraju biti skrštene? Što, gde to piše? Pa ceo svet tako... Oduvek je tako bilo! (Oduvek me nije zanimalo čemu se ceo svet povinuje. Dugo već znam da sto konja ne trči brže od jednog. Mada, i to im na volju. Ja kaskam svojim temapom, razgledam prirodu i uživam u samoći, kad se za krdom slegne oblak prašine. Samo trčite, da vas ne vidim, ne kvarite mi spokoj.)

Inače, lirski subjekt navedene pesme, očito, živi po tom šablonu i misli da će jednom sebi dopustiti slobodu da se ponaša kako se oseća. Ali neće. Ja već nosim purpurno i šešire (samo mi stoje i usklađujem boje). Već se drukče odevam, mislim i postupam. Ko čeka starost  da postane ono što je i zazire od suda okoline, zauvek će ostati zarobljen društvenim normama.