Беше већ прошло пола једанаест кад се Огњен појави ко гром из ведра неба, спреман за шетњу. Рекох, Миа и ја ћемо петнаестак минута, па она мора на спавање (а ја не морам, па ћу на интернет). А онда покупимо и остале љубитеље здравог ноћног живота, па се упутимо омиљеном путањом, између њива и ливада. С брда поведемо Вељка, Каћу, Ољу и Мају, а потом, кроз спрозор спазимо и другу Мају за компјутером, од којег је отргнемо. Телефоне су, нажалост, неки од њих понели.
Идемо тако путем који је посут камењем, па се сви, сем мање Маје, Каће и мене, стустише у њиву с кукурузом, трчећи кроз кукуруз као волови и вриштећи као опседнути. Хтеде и Миа да им се придружи, али је ја задржах. Треба да ми се изгуби међ оним стабљикама, па и Интерпол да се помучи док је нађе. Кад и у другу њиву улетеше (усладило им се), нас четири, на мој предлог, сакрисмо се мало ниже, такође у кукуруз, али "плитко", до самог пута (иако смо могли и дубље заћи, да беше времена). Како чучнух, и мени скочи адреналин. И из тог угла увидех да у кукурузу не влада мркли мрак, као што споља делује. А ови кад поизлазише, нађоше се збуњени (претпостављам док ослушкујем њихово разматрање нашег изненадног нестанка), не знају на коју смо страну кренули. Ми затискујемо уста да се не смејемо. Миа, онако чучећи, најпре изјави да јој се пишки, а потом да јој је ово најлепше вече у животу. Супер, таман ћеш и о овоме ујутру писати (данас је три сата писала, по мајчиној заповести, о најлепшем дану на распусту - не воли дете да пише саставе, па то ти је). Као за инат, Мају телефоном позва мама, и мада ју је Маја прекинула у пола речи, трагачи су спазили светлост екрана.
Касније одосмо до општинског резервоара за воду (базен, кажемо ми). С Огњеном узбрасмо који гроздић (у његовом винограду), па седосмо на друм (који даље никуд не води, а и беше глуво доба - не шета нико, сем ако ће с белим покровом). Седимо, ћаскамо и смејемо се, као деца (што и јесмо, за шта сви, сем мене, имају крштеницу као аргумент). Вељко помену хорор филмове које је гледао потеклих дана и неке људе с моторним тестерама. Шта ако наиђу из винограда...? Прави хорор би био, рекох, да наиђу, па посеку чокоте грожђа. И Огњен се сложи, каже боље да убију њега (што тај дечко цени пољопривредно имање). Потом се Вељко, у намери да нас поплаши, нашали: човек с тестером (ту је, уперио је, тек што нам главе не поотсеца)! Нико и не трепну, а камоли врисну... само Миа зајеца. Ма, моторна тестера се чује, не брините, рекох (пошто сестричину утеших). Једино ако није ручна, па да нас сече пола сата. Насмејасмо се тој хорор-комичној сцени.
Док седесмо на асфалту (а до нас допираше песма цврчака из околних ливада) и гледасмо село (тачније, ноћне светиљке - то ипак звучи романтичније но уличне сијалице), паде ми на памет: е сад да нас неко види, рекао би да нисам нормална (а није да марим) - једина преко двадесет лета (шта ћу, кад деца расту, а ја не старим; уосталом, канда је већина њихових родитеља већ стара и безвољна, превише запослена или трома - неће да ходају, а мало су и заборавили како да буду дете, или се стиде, ко зна; иако се чини да не бирам друштво, кад год могу - бирам... децу). Не, мислио би да си девојица, рече Огњен (што он уме да орасположи човека... а богами зна и до лудила да доведе).
Кад се, коначно, после један, довукосмо кући, на мобилном спазих поруке. Мајке ове деце су ми поручивале да децу пошаљем кући. Али појма нису имале да ја телефон са собом у природу не носим. И не брините сестре: кад су са мном, деца су на сигуном (јурцају кроз поља кукуруза).
