Ујутру једно од нас одлази по доручак, док остали остају на плажи, мање-више гладни (неки се, одбацивши лопатицу и кофицу, и деру ко магарци док храна не стигне). Обично једни хоће пице, други кифлице са сиром (те волимо, сваке године купујемо у пекари Монтенегро), а ја три мантијице (па кад их смажем, пређем и на кифле). Кад је тата пре неки дан упита колико ће кифлица, Маша почне да лицитира: ммм, три... нее, четири.. не, пет... Их, каже тата, а и тетка исказује сумњу да Маша то може појести. Добро, три, каже Маша, сводећи свој апетит на разумну меру. И додаје, некако поносно: ја увек узмем три или шест! А јуче наручила девет.
Ја се ујутру рано сама спустим до плаже, па рано и осетим глад. Свратим у пекару и поручим једну кифлицу са сиром. Једну, сваки пут ме, као у неверици, упита продавачица (велика девојка, а кифлица једна мала; још на пешачком прелазу ја откинем топли вршак, па је докусурим чим седнем уз море; и некад, кад су баш топле, значи укусне, помислим да сам могла да узмем још једну, али касније мислим да је то било таман ).
А јесте, испадне: сестричина онако јешна, а тетка ко птичица.
Ја се ујутру рано сама спустим до плаже, па рано и осетим глад. Свратим у пекару и поручим једну кифлицу са сиром. Једну, сваки пут ме, као у неверици, упита продавачица (велика девојка, а кифлица једна мала; још на пешачком прелазу ја откинем топли вршак, па је докусурим чим седнем уз море; и некад, кад су баш топле, значи укусне, помислим да сам могла да узмем још једну, али касније мислим да је то било таман ).
А јесте, испадне: сестричина онако јешна, а тетка ко птичица.
Нема коментара:
Постави коментар