Већ смо се готово сасвим примакли мору, па сви радосни (што је море близу и што је путовању близу крај), деца се у ауту избудила и очи избуљила (бленемо сви скупа у брда).
И таман да напустимо Подгорицу, кад нас зауставише пандури. Добар дан, добар дан. Овде је ограничење брзине шездесет, а ви сте возили... полицајац поднесе мом зету под нос брзиномер (или како се већ зове та справа), на којем беше исписано осамдесет девет. Аууу, насмеја се мој зет, свестан да је прекардашио. Сад да те шаљем у пошту, да плаћаш казну педесет евра... У, немој, мала ми деца... Па видим, видим, каже овај саосећајно, да си с пуно дјеце и овом мрвицом (од три и по месеца)... Изађи да видимо шта можемо да учинимо.
С друге стране пута паркиран ауто и за воланом други полицајац крај отвореног прозора (канда им је то импровизовани поштански шалтер). Колега, довикну му кршни Црногорац (док је већ заустављао наредни ауто у којем је возач похрлио к мору недозвољено брзином), има малу дјецу, види шта можемо да помогнемо човјеку. Мој зет, познавалац оваквих ситуација, рече да има ситно десет евра и толико протури кроз "шалтер", а заузврат доби несебично упутство за вожњу до приморја: брате, сад слободно цепај до Језера (Скадарског), немаш никог (саобраћајне патроле), а после припази (штета што не умем да испишем акценатске знаке, без њих се скоро сва драж губи). /Но, мој зет све клај-клај, не зна он да ли га овај навлачи (а испоставило се да беше искрен) да остане без још десет евра... Кога су змије уједале, тај нови ујед очекује./
Мог другог зета зауставили су, можда ти исти пандури, месец дана раније, испред Подгорице. И њега је прекорачење брзине стајало двадесет евра. Што ми двадесет, а ти десет, упита моја сестра нашег заједничког зета. Па ви имате мање деце, исцери се овај (јесте, треба то хранити и одевати, а истрошиће се човек на летовању - и под униформом меко срце куца).
Е па што се залетао: пружиш десет, па процениш мораш ли да додаш. Ови нијесу били алави: десет по десет (што треба планирати као редовне издатке на летовању: попу попово, богу божије, пандурима - десет евра) - палача.
С друге стране пута паркиран ауто и за воланом други полицајац крај отвореног прозора (канда им је то импровизовани поштански шалтер). Колега, довикну му кршни Црногорац (док је већ заустављао наредни ауто у којем је возач похрлио к мору недозвољено брзином), има малу дјецу, види шта можемо да помогнемо човјеку. Мој зет, познавалац оваквих ситуација, рече да има ситно десет евра и толико протури кроз "шалтер", а заузврат доби несебично упутство за вожњу до приморја: брате, сад слободно цепај до Језера (Скадарског), немаш никог (саобраћајне патроле), а после припази (штета што не умем да испишем акценатске знаке, без њих се скоро сва драж губи). /Но, мој зет све клај-клај, не зна он да ли га овај навлачи (а испоставило се да беше искрен) да остане без још десет евра... Кога су змије уједале, тај нови ујед очекује./
Мог другог зета зауставили су, можда ти исти пандури, месец дана раније, испред Подгорице. И њега је прекорачење брзине стајало двадесет евра. Што ми двадесет, а ти десет, упита моја сестра нашег заједничког зета. Па ви имате мање деце, исцери се овај (јесте, треба то хранити и одевати, а истрошиће се човек на летовању - и под униформом меко срце куца).
Е па што се залетао: пружиш десет, па процениш мораш ли да додаш. Ови нијесу били алави: десет по десет (што треба планирати као редовне издатке на летовању: попу попово, богу божије, пандурима - десет евра) - палача.
Нема коментара:
Постави коментар