Побуњена чупава банда

Јутрос након доручка моји сестрићи и ја одлучисмо да мало прошетамо. Спазивши је на капији, баба довикну унуци (којој се од тог стравичног гласа ноге одсекоше): МИА, ниси се очешљала (ију, ц-ц-ц-ц, каква грдна срамота)! Неећу да се чешљаам, побуни се, тачније закмеча, Миа (врло рано деца обољевају од мрзовоље и аверзије према чешљу, који неретко зна да чупа; канда се ни Маша одјутрос није с чешљем дружила). И затим рече мени: па ни ти се ниси чешљала (куд ћеш јачи аргумент: ако се не чешља тетка, неће ни сестричина)! Нисам, рекох мирно (и немам намеру, још увек; кика ми је уплетена, или пре расплетена, од синоћ); ко може да ме натера?! Нико, одговори Матија.
Онда тако, као побуњеничка, чупава банда изиђосмо на улицу и упутисмо се на брдо.