Гледам жене на плажи.
Готово све се понашају као да нису изашле
из властите куће и удаљиле се од ње стотине километара.
Где год видим уредно затегнуте, чисте, лежаљке и на њима (пажљиво, да нешто не погужва) изврнутог мушкарца и децу, знам да је у близини жена која то све одржава (и смара, брате, у то не сумњам): у једној руци држи метлу, у другој пајалицу, којом скида паучину с борових грана (и млати чланове породице који, макар и нехотице, нарушавају њена правила боравка на плажи). Не стоји кућа на земљи него на жени, а изгледа да и сва опрема за плажу има исту подлогу. Жене уредно простиру лежаљке, вероватно под одређеним углом, ређају једну до друге симетрично размакнуте, пазећи да међу њима не остане нимало голе земље. Уклањају грубо и овеће камење које жуља. С времена на време (рецимо на сваких петнаест минута, како човек склопи очи) подижу сву фамилију на ноге, па и лежаљке те са њих стресају песак и каменчиће, затежу пешкире (и мрште се због нереда, одмахују главом и звоцају)... Деци, ни за живу главу, не допуштају да на лежаљке згазе мокрих ногу. Баш пре неки дан спазих једну која се издра на сина: не стај ми на лежаљку тим ногама (шта ће, да оде на ортопедију по друге?)! Кад прекорно погледају море, таласи (којима запљускује папуче) намах се неколико метара повуче. А изгледа и да лично оне (срам их било, то је мрља у часној каријери домаћице) каче мокре дечје гаће по оним јадним, напола сасушеним, младицама борића.
Где год видим уредно затегнуте, чисте, лежаљке и на њима (пажљиво, да нешто не погужва) изврнутог мушкарца и децу, знам да је у близини жена која то све одржава (и смара, брате, у то не сумњам): у једној руци држи метлу, у другој пајалицу, којом скида паучину с борових грана (и млати чланове породице који, макар и нехотице, нарушавају њена правила боравка на плажи). Не стоји кућа на земљи него на жени, а изгледа да и сва опрема за плажу има исту подлогу. Жене уредно простиру лежаљке, вероватно под одређеним углом, ређају једну до друге симетрично размакнуте, пазећи да међу њима не остане нимало голе земље. Уклањају грубо и овеће камење које жуља. С времена на време (рецимо на сваких петнаест минута, како човек склопи очи) подижу сву фамилију на ноге, па и лежаљке те са њих стресају песак и каменчиће, затежу пешкире (и мрште се због нереда, одмахују главом и звоцају)... Деци, ни за живу главу, не допуштају да на лежаљке згазе мокрих ногу. Баш пре неки дан спазих једну која се издра на сина: не стај ми на лежаљку тим ногама (шта ће, да оде на ортопедију по друге?)! Кад прекорно погледају море, таласи (којима запљускује папуче) намах се неколико метара повуче. А изгледа и да лично оне (срам их било, то је мрља у часној каријери домаћице) каче мокре дечје гаће по оним јадним, напола сасушеним, младицама борића.
Посматрам их вазда
кришом (а не морам: тотално су обузете чишћењем и поспремањем) и само очекујем да однекуд извуку
усисивач (да л' ће из гаћа или из
брусхалтера, појма немам). Уопште ме не
би изненадило да се све оне уједине и
организују, те сваки камичак на плажи
преврну и фино избришу, изгланцају,
дезинфикују, па онда пусте народ да
легне, али опрезно, лагано, да случајно
на лежаљкама не направе који набор.
Нема коментара:
Постави коментар