Неколико јутара већ ја сам одлазила сама на плажу. Одавно већ (годинама) све што не могу с неким, ја радим сама - немам кад да чекам. Стизала сам обично око пола седам. Хтела сам и раније,
али нисам ни могла (кад касно легнем) ни смела (страх ме људи које на
плажи, или пре на путу до ње, могу срести). И онда седнем на
лежаљку, или легнем... па мало гледам у море, а више куњам (не могу да
се одупрем сну, за којим ноћима игноришем потребу).
Плажа је већ била обливена сунцем и поприлично пуна људи, и фамилија ми већ беше пристигла, кад сам на тренутак уочила да ме неки момак (двадесет пет година отприлике, не више од двадесет седам, плафон тридесет) проматра, али нисам томе ни придала значај, односно, чим окретох главу, на то сам и заборавила. Сетих се тек послеподне, кад опет приђох води, у намери да се последњи пут пред повратак кући брчнем. Момак који тог јутра крај воде сеђаше с мамом и братом (тако ја ценим) гледао ме сад из воде. Ја на једној страни изложена таласима, он неколико метара даље од мене. Гледа и не трепће. Срећа да сам имала наочаре за сунце, па не види где гледам ја. Ја се осврнем једном - он гледа, ја други пут - он гледа, и тако сваки пут (канда поглед није ни скретао). Ма зар стварно гледа мене (мало ми би и неугодно)? Можда ми се само чини... Коначно изађе, седе на обалу (ваљда је ту боља осматрачка позиција) и настави да ме посматра (док сам се ја ваљушкала, радила вежбе и извијала као балерина).
Плажа је већ била обливена сунцем и поприлично пуна људи, и фамилија ми већ беше пристигла, кад сам на тренутак уочила да ме неки момак (двадесет пет година отприлике, не више од двадесет седам, плафон тридесет) проматра, али нисам томе ни придала значај, односно, чим окретох главу, на то сам и заборавила. Сетих се тек послеподне, кад опет приђох води, у намери да се последњи пут пред повратак кући брчнем. Момак који тог јутра крај воде сеђаше с мамом и братом (тако ја ценим) гледао ме сад из воде. Ја на једној страни изложена таласима, он неколико метара даље од мене. Гледа и не трепће. Срећа да сам имала наочаре за сунце, па не види где гледам ја. Ја се осврнем једном - он гледа, ја други пут - он гледа, и тако сваки пут (канда поглед није ни скретао). Ма зар стварно гледа мене (мало ми би и неугодно)? Можда ми се само чини... Коначно изађе, седе на обалу (ваљда је ту боља осматрачка позиција) и настави да ме посматра (док сам се ја ваљушкала, радила вежбе и извијала као балерина).
Кад и ја изађох и умотах се у пешкир, па постојах кратко да се сушнем (и проверим још једном да ли стварно и да ли још у мене гледа), он ме с два метра раздаљине и даље, нескривено одмеравао нетремице, некако неодређено (није ми пошло за руком да препознам његов став: ни свиђаш ми се, ни дивим ти се, ни лепа си, ни радо бих те упознао...). Само гледа, без намере да пита: ђе се купаш, ђе шкољке скупљаш...
А ја и даље покушавам да утврдим шта је то на мени толико интересантно: коса мокра и слепљена, стомак као у трећем месецу трудноће, криве ноге...
Бејах у купаћем, ко и стотине других ту (и млађих и згоднијих), ништа се на мени (сем можда црвене косе) није посебно истицало... Имала сам само зелену наруквицу на десној мишици. Да сам била у дугој зеленој хаљини, па и хајде де, да разумем: у њој чак и с подочњацима вероватно изгледам заносно.
Има нечег примамљивог у том гледању с незнанцима, за које знаш да ће то и остати, а да би ти волели прићи... кад би само спазили путић, стазицу (којих, јасно, никад нема јер чим спазим нечији поглед, ја у себи дрекнем: дижи моост, па се намргодим најстршније што умем), осмех... Лагала бих да кажем да ми није пријало (иако нисам од оних жена које воле да привуку све што је мушко; волим тајанственост, наслућивање и наговештај...). А не могу рећи ни да сам без ужитка окренула леђа и упутила се у хладовину (има у мени неког садизма), претпостављајући да ће ме његов поглед пратити. Док сам се смештала на лежаљку спазих доле крај воде како момак, начисто извијен у струку, гледа (сад је тачно знао где сам, као и да ме у хладовини нико, а нарочито загрљај мушкарца, не чека). И осетих се тако моћно, поетски, па и охоло (умишљајући да ме жели ко не може да ме има). Он не зна да ја за који минут одлазим и никада се више нећемо срести (било би чудо, а и бесмислено, да се и наредне године случајно нађемо на истом месту). Можда ме је тражио и наредног јутра, кад већ бејах далеко, далекоо. И данима потом чезнуо за мном непознатом. /То би било тако романтично!/
Ах, колико сласти има у тим случајним сусретима очију, који трају тек један трен... колико сласти у чињеници да осетиш мушко интересовање које никад неће бити задовољено...
Наслађивала сам се његовим благим очајем кад буде постао свестан ненадокнадивог губитка (случајне пролазнице), кад прихвати коначност растанка, помисливши: јер не знаш куда ћу, не знам куда си (измеђ борова) нестала, ти коју могах волети, ти што си то знала!
А ја и даље покушавам да утврдим шта је то на мени толико интересантно: коса мокра и слепљена, стомак као у трећем месецу трудноће, криве ноге...
Бејах у купаћем, ко и стотине других ту (и млађих и згоднијих), ништа се на мени (сем можда црвене косе) није посебно истицало... Имала сам само зелену наруквицу на десној мишици. Да сам била у дугој зеленој хаљини, па и хајде де, да разумем: у њој чак и с подочњацима вероватно изгледам заносно.
Има нечег примамљивог у том гледању с незнанцима, за које знаш да ће то и остати, а да би ти волели прићи... кад би само спазили путић, стазицу (којих, јасно, никад нема јер чим спазим нечији поглед, ја у себи дрекнем: дижи моост, па се намргодим најстршније што умем), осмех... Лагала бих да кажем да ми није пријало (иако нисам од оних жена које воле да привуку све што је мушко; волим тајанственост, наслућивање и наговештај...). А не могу рећи ни да сам без ужитка окренула леђа и упутила се у хладовину (има у мени неког садизма), претпостављајући да ће ме његов поглед пратити. Док сам се смештала на лежаљку спазих доле крај воде како момак, начисто извијен у струку, гледа (сад је тачно знао где сам, као и да ме у хладовини нико, а нарочито загрљај мушкарца, не чека). И осетих се тако моћно, поетски, па и охоло (умишљајући да ме жели ко не може да ме има). Он не зна да ја за који минут одлазим и никада се више нећемо срести (било би чудо, а и бесмислено, да се и наредне године случајно нађемо на истом месту). Можда ме је тражио и наредног јутра, кад већ бејах далеко, далекоо. И данима потом чезнуо за мном непознатом. /То би било тако романтично!/
Ах, колико сласти има у тим случајним сусретима очију, који трају тек један трен... колико сласти у чињеници да осетиш мушко интересовање које никад неће бити задовољено...
Наслађивала сам се његовим благим очајем кад буде постао свестан ненадокнадивог губитка (случајне пролазнице), кад прихвати коначност растанка, помисливши: јер не знаш куда ћу, не знам куда си (измеђ борова) нестала, ти коју могах волети, ти што си то знала!
Нема коментара:
Постави коментар