Нећу код зубара и тачка

Ја у кухињи, а затапкаше малена стопала по ходнику. Тек што дигох поглед, а два крупна, топла ока се осмехнуше с врата и Матија се, онако у гаћама, баци на кревет. Јеси се наспавао, питам. Мхм. Десет и по сати вала. А ја сам поранила, ишла код зубара, кажем, на годишњи преглед зуба (само будала као ја може такву посету да закаже у цик зоре; увек мислим - да ухватим дан). За минут је било готово (покушавам да га приволим да се бар смести, ако не удобно завали, на зубарску столицу). Идеш ли ти код зубара на преглед  (а знам да не иде)? Нее. ШТО?! Па нису ми јос поцели да испадају зубии. Е, кад почну, онда је касно (то само излеће, не можеш похватати). Треба да идеш пре тога. Штоо, опет пита он. Па зато што иначе зуби могу да ти се покваре, па да ти буду ружни, а можеш и да имаш непријатан задах или да будеш без зуба, као деда. Нису ми поцели да испадају зубии (још су млечни, контам шта ми каже, али се правим да не разумем; неки људи мисле да деци не треба поправљати зубе који ће се променити; моја сестра не мисли тако, али Матија очито мисли), јос сам малии! Кад будем велики, као Миа, онда идем (џаба се труди да ми нацрта).
Па што не одеш само да ти прегледају, навалила тетка баш ко зубна болест (да Матију од страха излечи). Нее, не волим да идем код зубара кад сам маали, волим кад сам вееликии (а баш тако се, као велики, намрштио да ми појасни како се узалуд упињем, зна он у ком грму лежи зец... и шта могу да почине стоматолошки инструменти). /Хух, дотле има бар још која година, да човек на миру проживи./