Не беше јуче први пут да своје сестричине затекнем како
облаче лутке... на лаптопу. Кад ме шлог није дрмнуо! Е не може то више тако, рекох, сад ћемо одистински да
шијемо (како сам ја у свом детињству шила, одавно им то обећавам) за ваше праве лутке. Зар то није боље? Даа, тобоже се обрадоваше
оне.
Онда на сто под јеловином изнесмо огромну кесу с крпицама (остало од мојих хаљина и сукања), кутију с иглама и концима, маказе... и прионусмо на посао. Али гледам оне модерне лутке, то сама кост и кожа (треба сашити сукњу величине нокта). Не могу ја то, рекох, да шијем за те костуре, идем по своју Хајди. Па кад је донесох, показах с поносом: видите шта је лутка, ко бундева, просто ти задовољство да јој шијеш и да је одеваш.
Најпре, кажем, сецнемо конац, да буде раван, па га лизнемо да се не разбаруши и тек онда (покуамо да) увучемо у иглу. Маша је одмах приметила који се конац слаже уз одабрану ткнину. Браво, има дара и укуса.
Можемо ли ми да увучемо конац, моолим те, молим те, навалише (а не би лако прихватиле одричан одговор). Хајде, рекох (и баш им хвала; не знам откуд нам тај комплет игала, на свакој рупица маалаа). Богами су се помучиле, што због невештине, што због величине те рупичице. Миа је увукла, али само једну струку (конац се разделио). Коначно је Маша успела да увуче како треба, па сам јој и честитала (и кад је успех мали, треба да се хвали) и још са њом, кад се загрлисмо (да радост поделимо), неколико пута увис поскочила. Поносна и осмехута, она кликну: постаћу кројачицааа (благо мени, уштедећу паре за шивење)!
А како се завршило? Врло брзо (готово чим је конац увучен и чим се игла нашла у мојим рукама) Маша и Миа растрчале су се по дворишту, а ја... седела сам за машином, пардон, под јеловином, шилаа саам (на руке), питали ме официри (препадоше ме, онако у послу занету, убодох се на иглу)... да им позајмим шнит. Након пола сата-сат обе лутке мојих сетричина имале су по једну кратку, нациговану сукњу (несавршену - шта ћу, деценијама нисам вежбала, али ништа гору од оних у којима су купљене).
Онда на сто под јеловином изнесмо огромну кесу с крпицама (остало од мојих хаљина и сукања), кутију с иглама и концима, маказе... и прионусмо на посао. Али гледам оне модерне лутке, то сама кост и кожа (треба сашити сукњу величине нокта). Не могу ја то, рекох, да шијем за те костуре, идем по своју Хајди. Па кад је донесох, показах с поносом: видите шта је лутка, ко бундева, просто ти задовољство да јој шијеш и да је одеваш.
Најпре, кажем, сецнемо конац, да буде раван, па га лизнемо да се не разбаруши и тек онда (покуамо да) увучемо у иглу. Маша је одмах приметила који се конац слаже уз одабрану ткнину. Браво, има дара и укуса.
Можемо ли ми да увучемо конац, моолим те, молим те, навалише (а не би лако прихватиле одричан одговор). Хајде, рекох (и баш им хвала; не знам откуд нам тај комплет игала, на свакој рупица маалаа). Богами су се помучиле, што због невештине, што због величине те рупичице. Миа је увукла, али само једну струку (конац се разделио). Коначно је Маша успела да увуче како треба, па сам јој и честитала (и кад је успех мали, треба да се хвали) и још са њом, кад се загрлисмо (да радост поделимо), неколико пута увис поскочила. Поносна и осмехута, она кликну: постаћу кројачицааа (благо мени, уштедећу паре за шивење)!
А како се завршило? Врло брзо (готово чим је конац увучен и чим се игла нашла у мојим рукама) Маша и Миа растрчале су се по дворишту, а ја... седела сам за машином, пардон, под јеловином, шилаа саам (на руке), питали ме официри (препадоше ме, онако у послу занету, убодох се на иглу)... да им позајмим шнит. Након пола сата-сат обе лутке мојих сетричина имале су по једну кратку, нациговану сукњу (несавршену - шта ћу, деценијама нисам вежбала, али ништа гору од оних у којима су купљене).
Нема коментара:
Постави коментар