Сваки пут кад се враћамо с мора зет и сестра ме убеђују да сам спавала као клада. Јеси, забачена ти била глава и отворена уста (па наравно, морам и да дишем - не могу да задржим дах од Црне Горе). Па, добро, вероватно сам и спавала, али неконтинуирано и овлаш, између сна и јаве. Углавном сам свега свесна (и пробудим се чим кеса шушне - возач и сувозач грицкају бејкролс и чипс... па и ја руком посегнем за тим поспешивачима гојазности, да лакше пребродим путовање).
Пред границом сам се пробудила. Таман да видим како црногорски цариник поглееда у мене, затрпану децом. Једном ме погледа, ја му узвратим поглед (отворен, јасан иии... тајанствен, умем ја тако). Други пут ме погледа, погледам и ја њега. Кад погледах трећи пут (да видим да ли ме још гледа), опет сусретох његов поглед... Већ ми постаде непријатно (а, руку на срце, наочит момак... иако се ја на униформе не палим): док зет пред рампом чека (да нагази гас), цариник ме шмека.
Али разумем човека, не може да поверује да је она наказа из личне карте - снена тетка ове дечице на задњем седишту. А можда ме гледа и зато што изгледам као на потерници? Погледа слику, па погледа мене, па опет слику, и опет у мене... Јесте, лепа као слика (а презиме јој није ко у осталих путника, и крај ње ниједно мушко старије од две године... хм... да л' си девојкаа ил' женаа...), али не у личној карти (да видиш, пријатељу, оне с мора). /А мислила сам да од слике у претходној личној исправи не може бити горе./
Онако до грла прекривена дечурлијом, мора да сам му деловала крајње сумњиво. Канда сам и могла сваког часа да експлодирам... од муке (што се преко мене опружиле силне дечје и ноге и руке... а километре и километре још ваља прећи).
Пред границом сам се пробудила. Таман да видим како црногорски цариник поглееда у мене, затрпану децом. Једном ме погледа, ја му узвратим поглед (отворен, јасан иии... тајанствен, умем ја тако). Други пут ме погледа, погледам и ја њега. Кад погледах трећи пут (да видим да ли ме још гледа), опет сусретох његов поглед... Већ ми постаде непријатно (а, руку на срце, наочит момак... иако се ја на униформе не палим): док зет пред рампом чека (да нагази гас), цариник ме шмека.
Али разумем човека, не може да поверује да је она наказа из личне карте - снена тетка ове дечице на задњем седишту. А можда ме гледа и зато што изгледам као на потерници? Погледа слику, па погледа мене, па опет слику, и опет у мене... Јесте, лепа као слика (а презиме јој није ко у осталих путника, и крај ње ниједно мушко старије од две године... хм... да л' си девојкаа ил' женаа...), али не у личној карти (да видиш, пријатељу, оне с мора). /А мислила сам да од слике у претходној личној исправи не може бити горе./
Онако до грла прекривена дечурлијом, мора да сам му деловала крајње сумњиво. Канда сам и могла сваког часа да експлодирам... од муке (што се преко мене опружиле силне дечје и ноге и руке... а километре и километре још ваља прећи).
Нема коментара:
Постави коментар