Чича-мича и готова прича

Причам ја данас једну од наших омиљених песмица најмлађој сестричини. Да дете од три месеца ништа не разуме - само вам се чини: разуме занос с којим тетка рецитује (да сва плажа пуца и море се грдно усталаса), емоцију, интонацију... разуме и смеши се, те каткад гласно цикне и још се праћакне.
Држим је, стојим под боровима и гледам, мало у море, мало у њено раздрагано лице (док она пажљиво слуша). Приметих пар радозналих погледа и начуљених ушију, а неки деда сваки час погледује и поблизу нас се наџогерио. Примакао се непристојно чича да чује о чему причам, помислих и насмејах се у себи.
Окончавши рецитацију (могла сам и да се поклоним потајним слушаоцима), макнух се уназад, да се сместим на наше асуре, а чича једва дочека што сам ослободила место (кад на плажи ко у Косовском циклусу: да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала) и баци своју лежаљку.
А бре, чича, што си прозаичан: ја рекох страствени је љубитељ поезије, а он само гледа како да се изврндачи у хладовину. Лези сад, чича-мича и готова прича.