Иако је једва ишчекала (тек којих пет-шест сати) да одемо на плажу, Маша одби да уђе у море док не једе.
Не, не може ни минут да чека. Много је гладна и крче јој црева. Зато, док тата с братом оде у воду, она се с тетком упути у пекару по пицу (за њу, тетки шта хоће). Успут ми повери: знаш како су ми откад крчала црева, пет пута су ми крчала. Не, три пута су ми крчала, исправи се одмах. И ноге су ми клецале... /Што ниси јела код куће, упита је тата чим чу за ову агонију. Шта сте спремили, упита Маша, нимало заједљиво. Па имала си месо, павлаку... поче тата да ређа. Није ми одговарало, одбруси Маша што јој пришапнух./
И још додаде: могу ли прво да пробам мало твоје кифлице (са сиром). Наравно (иако се испоставило да у Машином речнику синонима пробам значи поједем).
Пица је ионако била врела, тек извађена из пећи, а кифлица (ваљда што је туђе - слађе), изгледа таман (кад сам ја одломила вршак сестрине, приметих да је декава, али је мантијица била добра). Спазивши још једну мантију у кеси, она упита шта је и може ли да проба (али јој се не допаде). Сад ћеш да видиш како сам била гладна рече, и пождера више од пола парчета пице. Но штрудлу с маком грицну тек који пут (након помоћи коју смо јој у том послу указале мајка и ја) и предаде је у моје руке. Џабе је кмекала што јој се у јеловник мешамо.
Е, Машо, кад бисмо сви јели колико бисмо хтели...
Нема коментара:
Постави коментар