Ноћ је врела попут овог лаптопа на мом трбуху (прегрејао се, прснуће ми једном, јадан, од силнога рада и принудне блискости с власницом - редовно куцам држећи га на крилу или ту негде, зависи од мог положаја). Седим на дивној тераси, која ми допушта још дивнији поглед на осветљен морски град.
Тихо је. Канда сви спавају, сем зрикаваца, што су (претпостављам, на основу термометра) збацили лаке чаршафе (којима се и лети покривају преко стомака, томе су их бабе научиле) и певају: остани лето што дуже (и ја у себи фалширам), за тобом сви ће да туже... Понегде мјаукне мачка, вероватно је док пребира по кантама за ђубре препадне неки залудан пас. То свакако није овај који сад скарличе - јасно је да је мученик спутан ланцем.
Ноћ је тако топла (једва се уздржавам да гола на тераси не спавам), ваљало би имати неког због ког ће ти кревет бити тесан, а врућина несносна. Ваљало би. А нема. Радо бих се упутила у шетњу кроз мрак, али немам с ким (а сама се не бих усудила; и још, да будем искрена, капци ми се одавно затварају, а ја се не предајем - е да сам тако борбена у другим сегментима живота). Сестрићи ми одавно спавају, а и питање је би ли, после оног вечерас, пристали (икад) са мном да крену.
Ух, ветрић пирне сваких пола сата, на секунд, колико да ти појача муке кад га нестане преко ограде и сјури се до борове шуме уз море.
Елем, док су зет и сестра вечерас, по повратку с плаже, кафу пили и масирали болну женину главу, Маша, Игњат и ја пошли смо у шетњу Истина, сви смо ПОШЛИ, неки су чак и трчали, којих пет-шест метара. А онда сам сестрића морала да упртим у наручје, да шетња не би трајала три дана. Како коју мачку види, он потрчи за њом (а није баш угодно јуришати на мачке што џупре по дирецима туђих дворишта). И тако се успентрасмо уз брдо, па, на мој предлог, настависмо налево да се спуштамо (куд сам ја пре две године шетала са сестром и знам да смо негде доле изашле у улицу која води до наших власника. Али, сад нисам имала среће да набасам на путељак. Видесмо наврх брда гомилу голошијастих и некако мршкастих кокошака, ћурке, сијасет мачака и небројено много разноразних паса (и ситних и крупних, и лепих и неугледних, лењих и акривних, питомих и злићудних...). Неке је Маша проценила и као потенцијалну опасност. Ја нисам могла да тврдим супротно (није керу веровати), али сам је смиривала. Све је под контролом: ја ћу (голим рукама), ако треба, да вас браним. Моја заштитничка способност, међутим, показала се недовнољном врло брзо, чим смо установили да не знам којим путем да изађем на наш (у простору се сналазим једнако добро као и у времену: нити знам куд сам пошла, нит куд ћу да стигнем). Хајде да се вратимо, бојаживо је предлагала Маша. Ма има да се пењемо шест година, сад нам је далеко. Ти мислиш да ја не знам где смо, ма не брини, ту смо негде, знам да смо близу, само не знам где да изађем. Коначно упитах неке староседеоце, што су баш били сели за сто да вечерају. Ја њима отприлике објасних куд желим, девојка мени десно, па опет десно, да скренем. И кад коначно препознасмо продавницу Лав, Маша гласно одахну. Игњата покушах да приволим на ходање (да и ја данем душом). Хајде, Иги, то је здравоо (нарочито за тетку, којој од твојих кила руке отпадају)! И пристаде, једва, да начини пет-шест корака (ако је и за здравље - доста је), а онда ми се залепи уз ногу, како бих га у наручје придигла.
А чим уђосмо у нашу улицу, Маша отрча испред мене. Нико није морао да ми каже како ће с врата, испрекиданим дахом, рећи: ми смо се били изгубили и видели неког опасног пса с огрлицом (и приде ланцем, чини ми се, канда се, мученик, отргао). То, очито, бејаху два најјача утиска (кокошке нису битне јер не уједају).
Спавају ми сестрићи, а врућ ветар наваљује сан на моје очи.
Тихо је. Канда сви спавају, сем зрикаваца, што су (претпостављам, на основу термометра) збацили лаке чаршафе (којима се и лети покривају преко стомака, томе су их бабе научиле) и певају: остани лето што дуже (и ја у себи фалширам), за тобом сви ће да туже... Понегде мјаукне мачка, вероватно је док пребира по кантама за ђубре препадне неки залудан пас. То свакако није овај који сад скарличе - јасно је да је мученик спутан ланцем.
Ноћ је тако топла (једва се уздржавам да гола на тераси не спавам), ваљало би имати неког због ког ће ти кревет бити тесан, а врућина несносна. Ваљало би. А нема. Радо бих се упутила у шетњу кроз мрак, али немам с ким (а сама се не бих усудила; и још, да будем искрена, капци ми се одавно затварају, а ја се не предајем - е да сам тако борбена у другим сегментима живота). Сестрићи ми одавно спавају, а и питање је би ли, после оног вечерас, пристали (икад) са мном да крену.
Ух, ветрић пирне сваких пола сата, на секунд, колико да ти појача муке кад га нестане преко ограде и сјури се до борове шуме уз море.
Елем, док су зет и сестра вечерас, по повратку с плаже, кафу пили и масирали болну женину главу, Маша, Игњат и ја пошли смо у шетњу Истина, сви смо ПОШЛИ, неки су чак и трчали, којих пет-шест метара. А онда сам сестрића морала да упртим у наручје, да шетња не би трајала три дана. Како коју мачку види, он потрчи за њом (а није баш угодно јуришати на мачке што џупре по дирецима туђих дворишта). И тако се успентрасмо уз брдо, па, на мој предлог, настависмо налево да се спуштамо (куд сам ја пре две године шетала са сестром и знам да смо негде доле изашле у улицу која води до наших власника. Али, сад нисам имала среће да набасам на путељак. Видесмо наврх брда гомилу голошијастих и некако мршкастих кокошака, ћурке, сијасет мачака и небројено много разноразних паса (и ситних и крупних, и лепих и неугледних, лењих и акривних, питомих и злићудних...). Неке је Маша проценила и као потенцијалну опасност. Ја нисам могла да тврдим супротно (није керу веровати), али сам је смиривала. Све је под контролом: ја ћу (голим рукама), ако треба, да вас браним. Моја заштитничка способност, међутим, показала се недовнољном врло брзо, чим смо установили да не знам којим путем да изађем на наш (у простору се сналазим једнако добро као и у времену: нити знам куд сам пошла, нит куд ћу да стигнем). Хајде да се вратимо, бојаживо је предлагала Маша. Ма има да се пењемо шест година, сад нам је далеко. Ти мислиш да ја не знам где смо, ма не брини, ту смо негде, знам да смо близу, само не знам где да изађем. Коначно упитах неке староседеоце, што су баш били сели за сто да вечерају. Ја њима отприлике објасних куд желим, девојка мени десно, па опет десно, да скренем. И кад коначно препознасмо продавницу Лав, Маша гласно одахну. Игњата покушах да приволим на ходање (да и ја данем душом). Хајде, Иги, то је здравоо (нарочито за тетку, којој од твојих кила руке отпадају)! И пристаде, једва, да начини пет-шест корака (ако је и за здравље - доста је), а онда ми се залепи уз ногу, како бих га у наручје придигла.
А чим уђосмо у нашу улицу, Маша отрча испред мене. Нико није морао да ми каже како ће с врата, испрекиданим дахом, рећи: ми смо се били изгубили и видели неког опасног пса с огрлицом (и приде ланцем, чини ми се, канда се, мученик, отргао). То, очито, бејаху два најјача утиска (кокошке нису битне јер не уједају).
Спавају ми сестрићи, а врућ ветар наваљује сан на моје очи.
Нема коментара:
Постави коментар