Игњат ми беше у наручју,
ошамућен од неспавања. Да заспи фалило му је тек три-четири минута и исто толико
строфа о аутобусу који иде укруг кроз цео град, по цео дан...
А ја сам
хтела на Скајп, па покушах да слободном руком натакнем слушалице на уши. Угледавши то, он покуша да их уклони. Није ме никад пре видео с том чудном направом на
глави (и траке, и шешире.. али слушалице не). Ко те то чека, тетка? Нимало не мари: његових је пет минута, никоме их неће уступити. Ето, преузео улогу оног "али" што (баба) девојци срећу квари.
Нема коментара:
Постави коментар