Što sam napravila čorbu s karfiolom -- prste da poližeš! Sad ću da umesim hlepčić i napravim kolač s višnjama.
A onda da nabavim šatorsko krilo, treba nešto i obući ovog leta. ;)

Maša: Hoću još jaja!

(Polako, Mašo, sačekaj, možda će te proći! Sem ako ne moram ja opet da pržim.)

Ja: - Šta ćeš da jedeš, šta da ti spremim za doručak?

Maša: - Ne vredi, imam čas!

Od onlajn nastave svi će se usukati ko papučinski mačak.

Ako mi je punjač crko, ne znam šta ću. A nemam više ni silikonskih štapića.
Otvarajte, Kinezi, dokle više "renovirate"! ;)

Saški je Maša "dala" dvadeset tri godine, iako ima pet više. Mada, mogla bi Saška komotno proći i sa osamnaest. (Mladolika je, na tetku. Ali šta Maša zna o godinama!)

Za mene reče da izgledam kao da imam trideset p... devet (kao da tas pretegnu na pogrešnu stranu).

-- E, Mašo -- prekorih je -- mogla si još malo da sniziš, šta škrtariš (kad tebi ni u džep ni iz džepa... a ja želim da sam mlada i lepa). ;)

A ako mogu frizeri i teretane, ako mogu kafići od četvrtog, što ne može uranak prvog? (Ja u prirodu idem sama ili u malom društvu, kad god nam se prohte. A, ako ćemo pravo, u prirodi i živim. Ne zanima me masovna seoba Srba s roštilj-aparatima i gajbama piva pod miškom.)

Mislim, ne vidim razliku. Sem što je zasigurno lakše držati distancu na livadi od dva hektara no u objektima od (tri)desetak kvadrata.

Igram kako sestrići sviraju.

Sestra: Ti si gora od njih!

Ja: I za igranje treba imati dara.

Nastava u doba korone

Maša: Ustani da čuvaš decu, imam čas klavira!

***

Ja: Nameštaj krevet, sređuj učionicu, sad će ti čas!

***

Istrčim iz "učionice", nagazim na krparu, krpara klizne po mermeru i cimne se ko leteći ćilim, a ja "sletim" koliko sam duga i razbijem se ko dulek.

***

Ja, povremeni asistent u nastavi, obraćam se sestri, tetkici (koja glanca onaj mermer po kojem se kosti lome) i kuvarici: Šta ima za užinu? Za koliko zvoni?

Mašo, večeras mi sinu, mogli bi Mia i Matija ovde da dođu, a deda i baba da odu (volja im kod jedne volja kod druge ćerke, mogu i naizmenično). Pa ovde bude škola, svi pratite nastavu i učite. (Ja pripomažem kad zapne.)

Treći dan bih se ubila -- dodadoh odmah. (Mogu misliti, bez prisustva odraslih, kakva bi to raspuštena banda bila.) Maša, koja mi i sama uspešno živce kida, nasmeja se s razumevanjem.

Od prošlog leta mi skupljamo štapiće od sladoleda. Danas, ližući beli mačo, Staša ozbiljno primeti: -- Sad ćemo morati da kupujemo mnogo više sladoleda da bismo imali puno štapića.

Kakav poslovni duh! A da bismo došli do štapića, neko će sve te sladolede morati da izjede. Mislim da imamo dobrovoljca!

Jutro, sunce i ptice... Zar može da ne bude sloboda?!

Preporučena distanca u teretanama je deset kvadrata.
Obavezno nošenje maski, rukavica i metra. ;)

Delimo se na penzionere i tajkune. Prvi će odmah dobiti sto evrića. Ostali će morati da se izjasne jer je Mali (na)čuo da su neki tajkuni izjavili kako ne žele te evre, da je to za njih ponižavajuće... 
Ne znam za vas, ali ja nigde nisam pisala: he suis tajkun. (Ne ponižavajte me na druge načine.)

Preostala dva keksa Staša i Ignjat su dali mačkama, a onda su želeli još. Međutim, ostalo je samo nekih izgorelih, koje ni pas s maslom ne bi pojeo.
- A što ste dali mačkama? - grdim ih.
- Pa prijateljstvo se deli, a ne da mi jedemo sami. Mačke su nama prijatelji - objasni Staša.

E pa ja ne kapiram: što smo ovoliko bili zatočeni, ako se sad otvore sve kapije, pa narod navali da se okuplja, druži i radi u gomili?

Otkako traje policijski čas, svima nam je postalo jasno koliko je sloboda vredna, ali, da ovih mesec i po dana ne bude obesmišljeno, Prvi maj treba da protekne kao i Uskrs (svak u svoja četiri zida). Teško da bi ljudi samovoljno u prirodi držali distancu, nosili maske i potpaljivali roštilj u rukavicama.

Ja: Čudo niste pojeli pogaču?

Tata: Ostavili smo tebi... Malo je slađa.

Majka (prevodi njegovu ironiju): Slana je.

Ja (zapanjena): ?! A meni neslana!
O tome ko je u pravu zadnju reč ima filozofija: vino nije ni slatko ni kiselo, pogača ni slana ni neslana, već to zavisi od čoveka.

A ko je Tijana Bogićević?
Uz najavu njenog nastupa piše: Beograd pobeđuje.
Je li to neko dezinfekciono sredstvo ili preteča buduće vakcine protiv koronavirusa? Kako inače doprinosi pobedi?a

Majka: Znači, ove godine (na leto) nema mora!

Ja: A ima (danas) okupljanja ispod vijadukta u Čortanovcima?!

Nas dvoje nismo se dugo videli. Čim su se u potkrovlju otvorila vrata, izlete preda me, pa me salete sa svih strana (ne znadoh odakle pre da se čuvam), da mi najpre on poželi dobrodošlicu.

Gazdarice, moje drugarice, stajahu mu za leđima, osećajući se neprijatno zbog njegove nasrtljivoti. Progonio me po hodniku, skačući uza me i kevćući, cvileći koliko sam mu nedostajala. Nije bilo dovoljno što sam ga mazila. Kad sedoh na kauč, i on poskoči, pa mi se na leđa navali.

Ivana je bezuspešno pokušavala da ga umiri. Gurkao mi je njušku u šaku, i lajao nešto što nisam razumela. Po svoj prilici, bili su to neki stihovi o ljubavi (zabranjenoj koliko nemogućoj). Ali gazdarica, odmerivši ga, tako usplahirenog, od glave do peta, šaljivo, a s osećajem izvesne krivice zbog nnjegove nedokazanosti, primeti: -- Drago mu je što te vidi!

Hm, ne želim da vidim taj ljubavni argument pseta usred puberteta. Pitam se da li se i drugim gošćama tako otvoreno raduje.

-- Dopadaš mu se -- reče druga vlasnica.

Ah, polaskana sam. I, moram priznati, ne znam da li je iko ikad ovako šenio zbog mene. A, iskreno, teško i da sam ja ikad ikom poklonila toliko pažnje i nežnosti. Nema muškarca koji se time može pohvaliti.

Kad ga gazdarica izgrdi zbog nepriličnog ponašanja, on se najzad umiri i, potišten, leže kraj mene, uzdišući i pogledajući me tugaljivo.

-- Vidi kako pati! -- primeti Dragana, zagledajući ga u tužne oči.

Ne znam da li je ikad neki muškarac zbog mene imao tako blentav izraz. Proći će, rekoh mu. Ne može ničeg biti između nas, jer ja sam tobože žena, takoreći ljudsko biće, a ti si pas. A, veruj mi, ako će ti lakše biti, ne bi bolje prošao ni da si muškarac.

Dok ga je Dragana mazila utešno po glavi, protegnu noge ne bi li me bar dotakao po kuku. Blagosloven si, veruj, malo bi kome to bilo dopušteno.

Nekoliko dana ranije još veći, jači i bestidniji pas me presreo na ulici. Istrčao iz dvorišta i gotovo smesta, bez ikakvog konvencionalnog udvaranja,ščepao me za nogu, prinudivši je na nedozvoljene polne radnje. Liči li mu moj ekstremitet na kerušu, pobogu? Jedva živu nogu izvukoh i utekoh iz tog strasnog zagrljaja.

Zar se samo džukci lože na mene? A ako sam i želela muškarca vernog kao pas, nisam očekivala realizaciju te metafore.

Strina naručuje telefonom, a majka mi prenosi: -- Da kupiš strini panrazol 20, za želudac.

Kad prekide vezu, dodade: -- Kupi i meni jedan taj panazol!

-- Ti nisi normalna, šta će ti to?

-- Pa moram, pijem mnogo lekova!

-- ?! ?! ?! Čuješ li šta kaže? -- upitah u neverici oca.

-- Pa moram da čuvam želudac! -- dreknu majka, iritirana mojim nerazumevanjem (da se klin klinom izbija).

Značaj koronavirusa za reklame

Nedavno na netu naleteh na reklamu za neki probiotik i objašnjenje "zašto je značajan tokom aktuelne pandemije koronavirusa". "Značajan je, jer probiotici deluju i na imunitet. U slučaju poremećaja funkcije creva, naš imuni sistem postaje oslabljen i naše telo postaje osetljivo na sve patogene, pa i na viruse. Zdrava creva mogu da podrže i povećaju snagu našeg imuniteta i spreče infekcije."

Zašto bi trebalo koristiti naš konac? Maske šivene našim koncem ne samo da su dugotrajnije no pružaju i sigurnu zaštitu od koronavirusa.
Zašto da kupujemo baš to mleko?
Naše mleko potiče od krava s najboljim imunitetom (koristile gorenavedeni probiotik), koje su pasle travu u karantinu, izolovane na livadi od komšijskih i s propisanim međusobnim razmakom od dva metra... Takođe su nosile maske (ispod usta dok jedu) i higijenske papkarice na papcima.
Gde god nađeš zgodno mesto, ti umetni koronavirus! Eto kako se iz svakog zla izvuče nešto dobro. S koronavirusom posao cveta i pare pljušte!

A može li i mozak da se ozonira?

Komparacija prideva

Ignjat je otišao kući, a Staša ostala da pravimo cvetno drvo od makarona i kokica.
-- Baš ti je lepo! -- istinski sam se divila (i svojoj zamisli).
-- Da -- složi se, udubljena u razmazivanje lepka četkicom -- a Ignjatovo nije (iako Ignjat ništa tako i nije pravio).
--A nemoj tako, lepo je i njegovo (šta god bilo).
Nije se bunila. Ali je imala spremno rešenje kako da Ignjata ne kudi, a svoju nadmoćnu poziciju ne ugrozi: -- Moje je prelepo, a Ignjatovo je lepo!

 Zna mala razliku između pozitiva i superlativa (komparativ nije dovoljno laskav). Ako mislite da se komparacija prideva uči tek u petom razredu, u zabludi ste.

Kičma, baba, kičma

I Staša, i Ignjat, i Maša žalili su se da ih od skakanja u trambulini boli kičma. Kad sam nedavno i ja skakala s njima, Staša jednu ruku stavi iza leđa (ko prababa joj nekad, dok je krave čuvala) i, skačući, upita: -- Znate kako se zove ovaj pokret? Kičma, baba, kičma!
Ako dobro razumem, to je poket pri kojem se posebna pažnja poklanja bezbednosti kičme, odnosno skakač(ica) upozorava da s kičmom bude oprezna.

Tetka: Jao, Staša, ja ne mogu da te podignem!
Staša: Pa ja više nemam četiri godine, imam pet!

A na predstojećim koncertima mi zatočenici iz svojih domova:
Prazne tribine i pesma se ori,
jedite...!

Hljeba, hljeba, gospodaru!
A on odvrće muziku.

A kakvi, more, koncerti? Kome je do pesme? A ako i jeste, što ne može da se pusti snimak nekog ranijeg, kad je ionako pred binom zabranjeno okupljanje?
Ne pamtim da nas je iko ikad tako otvoreno zajebavao. Ne mareći što se tome opiremo, kite nam džinovske jelke i organizuju grandiozne koncerte našminkanih zvezdica, onda kad nam do pesme (naročito pesmuljaka) nije.

Probala sam slatkiše iz četiri kuće, uključujući i ovu moju. I nijedan mi nije bio po volji. U jednom previše kakaoa (taman bi bilo da nema uopšte) i čokolade, u drugom takođe, treći nedovoljno slastan, u četvrtom nešto nije uobičajeno,...
Da sam htela da se udam, bila bih ona birka što je spala na ćopavog Mirka.

Pita me malopre tetka (valjda računa da sam mlađa, učenija i s dužim stažom na Fejsu, pa ću znati): -- A zašto se zec vezuje za Uskrs? (Godinama na Fejsbuku dobija i s radošću prosleđuje slikovne čestitke sa zekama, pa je sad najednom spopala radoznalost.)
-- To svakako nije deo naše tradicije, preuzeto je od nekog. (Tek sad sam malo guglala, kažu da je ostatak paganskih običaja.) Je li bilo zeca pre trideset godina kad si slavila? -- pitam ironično.
-- Ma gde je tad bilo mobilnih telefona!

Nehotice je izrekla veliku istinu: Uskrs (kao i Božić) slavi se na društvenim mrežama.
A, ako ćemo pravo, mnogi vernici će se složiti, u skladu s našom tradicijom više je svinjče nego zec. 

Veliki vernici i patriJote, srBska braćo i sestre, pazite, nemojte slučajno proslavljati Uskrs (što je srpski narodni jezik), obavezno Vaskrs (što je srpskoslovenski, srpska redakcija staroslovenskog). Jer nije šija nego vrat!

Nema ničeg patetičnijeg od božićnih i uskršnjih čestitki u slici i reči, i ničeg nepismenijeg. Dotaknuli anđeli predivan osmeh tvog lica!

On se digao iz groba, ja ne mogu iz kreveta... Kakav primer za kontrast!

Inače, nema razlgoa da vaskrsne velikim slovom. Hristos Ožive! ;)

Uskrs... Jedan od onih dana kad ja listam Fejsbuk i u sebi prevrćem očima... I jedan od onih dana kad ne otvaram poruke na Fejsbuku...
I jedan od onih dana kad Svevišnji prevrće očima i pomišlja da deaktivira nalog... ;)

"Predsednikov sin je oboleo od koronavirusa, smrtonosnog virusa."

Zar ne beše to najsmešniji virus u istoriji čovečanstva? Kanda se naprasno uozbiljio.

Vučićević na TV-u: - Na to što je ona rekla normalan čovek bi ostao bez teksta.
A on nastavlja da govori. Ovaj put nije slagao.

Kad god požurim da nešto uradim, napravim više štete no koristi. U jednoj ruci ponela gomilu modli da ostavim na mesto i flašu jogurta da vratim u frižider, a u drugoj čašu u koju sam jogurt već nalila. Čašu spustim na sto, pa je zakačim flašom i sve se prolije na pod. Besna na sebe, dograbim neku krpu, obrišem mušemu na stolu... A jogurt i na itisonu... Počnem i to da brišem, ali se setih da su mi tri mačke u hodniku. Začas su sve očistile. Spojile smo lepo (za njih) i korisno (za mene).

U proleće čovek treba samo da gleda u trave, cveće, nebo i ptice. Ni na šta drugo da ne gubi vreme.

Ako vam muškarci kažu da vole ručni rad, džaba igle za pletenje spremate. ;)

Reči su moćne, osobito kad se prećutkuju.

Moj otac (šaleći se): Samo ko je za Vučića dobiće sto evra.
Ja: Hahahahahaha(u hodniku)... hahahahahaha (u sobi)... hahahahahaha (u hodniku)...
Tetka: Hoćeš da uzmeš pare ako Vučić bude davao?
Ja: To nisu njegove pare! (Neće on davati iz svog džepa, ako bude davao ikako.)
Kako (ne) razmišljaju tri "penzionera" u mojoj kući, tako svi stariji u mom selu i većina u Srbiji.

Ignjat zna da ja uvek gunđam kad se kolju prasići i govorim kako je to tužno. On, koji voli bar da kroz plot gleda, brani se da štede male prasiće.
Danas me, iščekujući moju reakciju, upita: -- Znaš šta sutra radimo?
-- Koljete? - odmah se dosetih. -- To nije lepo!
-- Šta ćeš da jedeš? Umri onda od gladi! -- ljutnu se što sam "nerazumna". Ali ipak htede da me umiri: -- Pa nećemo male!
Taman pomislih da neće jer mu je žao, a on dodade: Nemaju puno mesa!

Moja strina: Jovica me slikao i poslao na onaj k....
Ja: A što na k.. kad je imao Viber?
Što ti je tradicionalna "tehnologija" i višenamenski organi.

Najveća je radost drugom radost dati.Neki zato nikad neće je spoznati.

Najveća je radost drugom radost dati.

Malopre sam, ugledavši sunce i maslačke, kroz dvorište letela ko ptica. Dobro, gore sam bila ptica koja maše krilima, tj. rukama; a dole sanjalica, što hoda, a zemlju ne dodiruje ili albatros na mukama. ;)

Jadno ti moje cveće

Jao, što me ovaj laptop ili brzi prsti dovode u neprijatnu situaciju. Malopre mi stiže obaveštenje da mi je odobren zahtev za učlanjenje u grupu "Samo razmena i poklanjanje cveća". A ja zahtev nisam ni poslala. (To su ovi gore pomenuti učinili i bez moje volje i bez mog znanja. Podosta sam prijatelja njihovim zalaganjem stekla. Pa me bilo sramota da ljude uklonim s liste.)
I sad, nije to toliko neprijatno. Rekoh, neka me, možda majci i sestri upecam neki lep pelcer. Sramota me da odmah napustim grupu (tek ušla, još ni zatvorila vrata, a već da bežim -- nema smisla, znam za red). Kad, trenutak potom adminka me javno prozva, dodavši me na spisak novih članova, kojima želi dobrodošlicu. Ali kako ništa nema za džabe, traži (i to verzalom) da se svaki novi član predstavi po jednom slikom svog cveća, koje će "presaditi" na zid grupe (ne u komentar). A ja uopše ne gajim cveće! Jednom sam samo u saksiju posejala bosiljak, pa sam ga zaboravljala zalivati i bog zna šta se s njim desilo (znate i vi, kao što znam i ja, ali mi teško da priznam kako ga nosim na duši).
I šta sad da radim? Da se pravim da ne vidim ili da uslikam neku majčinu muškatlu? Drugarica mi predlagala da slikam komšijske cvećke, jedna sestra nudila svoje... Lepo od njih, ali nisam od onih što se kite tuđim perjem, pa ni listovima fikusa. 
Uostalom, mogle bi članice početi da me propituju i kud bih onda? U crnu zemlju (ili oflajn) da uteknem kad o cveću ne znam ni da beknem!

Mirzini jorgovani

Učiteljica je prozvala Mirzu da na tabli napiše sledeću rečenicu: Naša okolina je puna jorgovana.

I Mirza je pisao... i pisao... To se vama sad čini kao da biste začas, ali Mirzi, u drugom osnovne, trebalo je vremena oho-ho. I čini vam se da je rečenica kratka, to bi stalo u jedan red... Stalo je i Mirzi. Ali se red protegao na dve table (kraj one velike, klasične stajala je i uža verzija, kao neki produžetak, što ne ište hleba, a može da ustreba, pa ustrebalo). A nije da se nije trudio. Trudio se, mučan, sve pisao lagano, pažljivo, pazeći da bude čitko. No, tako nejakom, a temeljnom, otrgoše mu se slova, pa se raskrupnjaše. Iako se upinjao da ih suzbije i zauzda, na veliku tablu stade mu sve sem tri zadnja sloga jorgovana, koje prenese na susednu (čime je ovaj cvet što budi nostalgiju, nezgodno presečen, naprasno neprijatno zamirisao).
Neka od dece, bistrija, što brže uočavaju i uviđaju, počeše da se kikoću, ali tiho, strepeći od učiteljičine reakcije. A i učiteljica je, stojeći kraj table, lepo videla: Naša okolina je puna jor-govana. 
I šta je mogla (sem da zatisne nos) dobra učiteljica? Ne može baš da se vragolanima pridruži u smehu, ni Mirzu da izgrdi (kao što bi neki zasigurno učinili) i izloži većoj neprijatnosti (koje nije bio ni svestan). Klimnu glavom i primeti: -- Lepo si to napisao, Mirza. Čak znaš i kako reč treba deliti na slogove. 

Između te dve rečenice možda su njeni učenici mnogo kasnije mogli nazreti finu ironiju, ali se niko ne bi mogao zakleti u njeno postojanje.

U mojoj sobi Mašina mama (urla kako to samo majke znaju): Mašo, uči, sad će čas (treba ići kući)!

Maša: Koji čas?

Majka: Policijski.

E taj sad ima najveći fond (zeznuo i srpski i matematiku). ;)

       Ja sam se vratila u jesenju pidžamu. Još se uzdržavam da ne stavim rukavice.

Roditelji, kad se razljute, često od dece zahtevaju tišinu u kojoj će zujanje mušice doći do izražaja. Jače zaglušuje slabije.

Kako je policijski čas ućutkao automobile (a to me posebno veseli jer mi mačke onda nisu ugrožene prelazeći drum), malopre sam čula zvuk muzilice u komšiluku.

I, zamisliite, i to me uznemirava. Buka u meni još nije utihnula.

Roditelji, kad se razljute, često od dece zahtevaju tišinu u kojoj će zujanje mušice doći do zražaja. Jače zaglušuje slabije.

Kako je policijski čas ućutkao automobile (a to me posebno veseli jer mi mačke onda nisu ugrožene prelazeći drum), malopre sam čula zvuk muzilice u komšiluku.

I, zamisliite, i to me uznemirava. Buka u meni još nije utihnula.

Oterala sam jednom porukom obe sestre u k.. i nisam se više obazirala, a njih su dve međusobno ćaskale na pomenutoj destinaciji.
Nakon nekog vremena jedna primeti: -- Ne javlja se, sigurno nešto radi ili misli da smo još u k...
Tad se oglasih: -- Pa nisam vas poslala na pola sata, bilo bi glupo da se tako brzo vraćate. (Još nisam ni sočivo skuvala. Eto, pogodila je da sam u poslu.)

-- Ne isplati se na kratko da idemo -- složi se druga sestra.
A prva vide predlog NA, pa skoči: -- Ženo, poslala nas U, a ne NA; šta si se primila!
A vi ste htele NA? -- upitah. (Niste zaslužile!) --Pa nisam vas slala da se provodite!

Ovih dana omiljeno prevozno sredstvo u Srba je traktor, traktor, traktorče... Od traktora nema sprave draže, jer za traktor pravila ne važe.

I kad počne policijski čas, traktorista još dodaje gas, ore njive da sve zemlja pršti. On slobodan, kamšija se mršti, zavideći jer nema imanje -- proćerdao dok je bilo još redovno stanje.

A sejo bi i noću i danju prkoseći vanrednome stanju. Pradedovi iz groba se smeju: koji nikad nisu sada bi da seju.

Gore-dole voze traktoristi, mi gledamo kako nismo isti. ;)

 Smršala sam jedan kilogram, tokom izolacije! Jeee, veštica sam!


Opaa, još kilo dole! :)

Dosledno naopaka: kad se svi goje, ja okrećem ćurak (i pritežem dizgine)! ;)

Išla sam u šumu, a buka me pratila.

Buka je u meni, sa mnom se vratila.

Zaćute ljudi, a meni galama:

bučna sam, ćuteći, i sebi sama. :(

Bez čega ne možete da zamislite ovu izolaciju?
Ja bez nekog gustog jogurta i kiselih krastavaca.

Na TV-u vazda jedan glumac i uvek ista epizoda: Usta moja, hvalite me!

A, dao bog, usta pogolema, ne posustaju...

Od cirkularnih poruka na Fejsu više mrzim samo cirkularne poruke koje su nepismene. Ovih prvih, ako ćemo pravo, i nema.

Kažu da se muškarci lože kad žena ima smisla za humor. (Ma ne da se lože, no sve bukti, dok domećeš pošalice kao cepanice.) "Humor je odlika inteligencije i poručuje da ste dobar partner za druženje i relaksaciju."

Ma ne reklamiram se, taman posla, ne kanim se n družiti ni relaksirati. Samo se hvalim. ;)a

Mlađi gospodin koji se zatekao u pošti takođe je obratio pažnju i osmehnuo se. Kad me nešto kasnije spazi pred jednom prodavnicom, upita: A gde ste nabavili tu masku?
-- U svojoj radionici -- rekoh. -- Sama sam je napravila.
-- Bar vam nije bilo dosadno -- nasmeja se on (verovatno i sam jedna od dosadinih žrtvi).

-- Meni nikad nije dosadno! -- čisto se ljutnuh. -- Onaj ko je kreativan uvek ima šta da radi.
Složivši se s tim, odustade od namere da sa mnom zapodene razgovor. Ako mi pažljivo pogledaš masku, pa staviš prst na čelo, jasno će ti biti da je mrka kapa (čak i kad sam gologlava).

Francuski poljubac

Interesovanje za moje maske s jezikom (koje bismo mogli nazvati i francuski poljubac) "vrtoglavo" raste.
-- E baš ste nas nasmejali -- reče mi danas simpatična službenica u pošti, na onom srednjem šalteru. Koleginica s desne strane izvinu se da i ona vidi kako se plazim. 
A kolega, brka (mada nisam sigurna ima li sad brkove ili ih pamtim odranije), reče: Napravite i nama! Baš su nam dosadili (valjda ovi s druge strane šaltera i papira A4, kojima je sklepan svojevrsni paravan, tj. produžetak staklenog štitnika)!
Maske su univerzalne: možeš se plaziti i koroni i klijentima, i onima što te gledaju i onima što se prave da ne vide, onima što ti stanu na žulj i koji ti staju na put, i dobronamernima i zlonamernima...
Dobri znaju za šalu, zli zaslužuju da budeš ozbiljan.

Za vreme ovog vanrednog stanja ja često živim na ivici: rođaka mi s posla ponese granule za mačke, a ja se setim u deset do pet, pa naskočim na bicikl, vozim ko Šumaher i vratim se kući u minut do policijskog časa.

Uzbudljivo je živeti na ivici, samo ako ne završiš u marici. ;)

Rimovanje

Ignjat i Staša poslednjih dana se zabavljaju postavljajući pitanja i potom smišljajući dosetku koja se rimuje s odgovorom. I, mogu vam reći, Staša reči izmišlja, ali rimu pogađa i poštuje. Danas se Ignjat opredelio za izraz bez rime, pa ga je ona sledila.

Ignjat: – Kaži zvezda!

Ja: – Zvezda.

Ignjat: – Veliko ti dupe! (Đubre malo! Što za dupe ne mogu reći.)

Staša: – Kaži oko!

Ja: – Oko.

Staša: – Imaš sise! (Ne mogu da se žalim.)

Opet Staša: – Kaži ruža!

Ja: Ruža.

Staša: Imaš lošeg muža! (Evo napokon rime, ali samo verbalne.)

A nemam ni takvog (ako je u tome pametno računati da je i grad dobar kad nema kiše), lele meni.

(Sipaju mi so na ranu. Niko ne hte mnome da se ženi. A nije da žalim, vala, svakako se ne bih udavala.)

Debilčine

Dok smo hodnikom prolazile do sobe, Staša u kuhinji spazi dedu kako gleda rijaliti i ne trepće. (To je u našoj kući već godinama stalna slika.)
-- Deda JOŠ gleda one debilčine! -- progunđa, a ja se zacerekah.
-- Jesam li u pravu? -- želela je potvrdu od one što je "debilčinama" kumovala.
Šteta što mi sestrići ne rade u REM-u: letelo bi perje po Pinku i Hepiju!

Staša uprtila dve kutije filtera, koje sam upravo kupila babi i dedi, pa se čudom čudi: Ja ne mogu da verujem koliko njima treba cigara! Sačuvaj me bože dete! (Hibridni izraz od sačuvaj bože i dete božije.) :)

Ulicama hodaju višestruke ličnosti: gore pljačkaš banke, dole čistačica. ;)

Večeras sam keks i po pojela, a polovine se odrekla (neka, sutra ću).
Strah me dokle ta odlučnost može da ide. Danas keks, sutra familija, prekosutra otadžbina! ;)

Mislim da će nošenje maski (p)ostati uobičajeno i kad ova pošast umine. Mi koji preteknemo nosićemo ih bez zazora, neki (koje znam i znate) čak kao modni detalj.

Čobani: Vuuk, vuuuk!

Seljani dotrče s dušom u nosu. Vuka ni od korova.

Čobanin: Vuuk, vuuuk!

Seljani se kolebaju, ali dotrče. Od vuka ni traga ni glasa.

Čobanin: Jagnje mi na Infektivnoj!

Seljani: Pazi da ti ne poverujemo!