Svaki put kad pođemo u šetnju, već posle dvadeset metara Ignjat počne da mi se vrze oko nogu: Ponesi me, moolim te, molim te, molim te!
Čuje li to Staša, i ona me saleti, pa se nađem u nebranom grožđu. I obično nosim njega, pošto je s kukom imao problema, pa me strah da se ne premori. Stašu preuzme Maša.
Tako ja idem ko magarac, a samar mi na leđima ili drema ili me podstiče (da prvi stignemo na brdo): Brže, brže, trči!
Danas malo zastadosmo kraj drveta gde priređujemo izlete, ali on je insistirao da nastavimo ka vrhu livade: Nećemo da se zadržavamo!
I ceo svet obići tako na leđima rage bilo bi ti lako!