Večeras, možda oko pola šest, ja na dvorištu, a drumom prođe neki traktor. Pogledah, tek onako, na sekund, pa se vratih svome poslu (ako se poslom može nazvati to što sam po dvorištu pokušavala naprviti sliku sebe s maskom i maske s jezikom). Moj otac izlete iz kuhinje na terasu, ostavljajući nedogledan rijaliti. Kopkalo ga baš ko se to vozika tokom policijskog časa. I odmah je sve skapirao: dobrovoljac, dezinfikuje ulice. Vidi, stvarno, za traktorom je ostajala linija za nijansu tamnija od asfalta.
Hm, odmahnuh glavom, ne znam samo kakva je od toga vajda. Ko da se ona trbušasta korona niz drum kotrlja. Pa zar se korona prenosi gumama automobila?! Mislim, u gradu i đene-đene. Mnogo je više objekata, ljudi, koji su zbijeniji, možda i ima neku svrhu. Al' ovde dvorišta ko stadioni, između livade, čovek retko peške prođe... Biće da to ima samo psihološki efekat, unosi spokoj među uspaničene.
A ovaj, rekoh ocu, jasno što je dobovoljac. Policijski čas, a on se selom vozika i prsi pred seljanima (koji vire preko plotova ko zveri kroz rešetke kaveza.