A stvarno, što sve današnje lutke moraju da izgledaju kao starlete?!

Sestra (piše mi u inboksu): Probaj pantalone!
Ja (probala): Kul su.
Sestra: Da li ti pašu? Nisu plitke? Pokrivaju ti guzicu?
Ja: Pokrivaju mi, ako ti je to cilj. Nisam se baš udubljivala u to kakve su. Neću ako kupuješ. (Prihvatam njene, kad joj postanu komotne.)
Sestra (nervira se zbog poslednje rečenice koliko i zbog mojih plitkih farmerica): Cilj mi je da ti ne gledam dupe, ne pitam šta koštaaaaa!
Ja: Neko bi platio da gleda!
Onda se obe smejemo. (Identitet onoga što pare ne bi žalio ostaje skriven.)

 Od herpesa na usni gori je samo herpes oko usana.

Upravo sam shvatila da herpes uočen jutros s leve strane usana nije jedini: i s druge strane mi je jedan izašao.

Sad je ogledalo što govori da sam ružna zasigurno u pravu.

Ubi me ovaj stres (što od kreativnosti, što od manjka vremena, a viška posla, što od antropološkog pesimizma).

Srećna vam nova (ova na pragu) godina, a meni srećna dva herpesa (mater im ...)!

Kad vidim ove klinke s golim stomacima u decembru, namah se pretvorim u svoju (ili ma koju) babu i vidim buduće reumatične nerotkinje.

 Čim sam ušla, sestričina mi saopšti: - Za tebe ima mesto iza šanka!
A ja taman mislila da budem glavna na podijumu, pokvari mi plan!

 Na tinejdžerskoj žurci neprestano zauzet toalet: neko se slika!

 Idem od ogledala do ogledala, pa sam u nedoumici: da l' sam ovoliko lepa kao u sobi, ili sam ovoliko ružna kao u kupatilu, ili pak ni tamo ni ovamo, kao u hodniku?

 Al' podložio ovaj u autobusu! Skinula aam jaknu, skinula sam kapu i šal, skinula sam džemper...Vrlo je moguće da će biti striptiza: do gole kože! U, evo me neki dečko pretekao: stigao do kratkih rukava!

 

Sinoć se najpre kerovi poklali, jedva ih razdvojila, pola sata sam se tresla posle.

Onda sam uzela da obrišem pod u sobi, pa maloi oko staze u hodniku.Na samom kraju, cedeći krpu, pritisnem jače onim štapom i kofa se (nek ne čitaju dalje oni sa slabim srcem) prevrne, a voda pljusne kroz vrata u sobu i razlije se pocelom hodniku. Ne pitajte kako sam to preživela. (Psujući, naravno. A nije prvi put da napravim više štete nego koristi.)

Večeras sam čučnula kraj radnog stola da nešto pokupim i, pogodite šta! Lupila sam čelom direktno u ćoše.

Teško je biti ja, sumanuta i rasejana. Da se glava kopča i skida s ramena, negde bh je zaboravila. A to možda uopšte ne bi bilo loše. Bar me više ne bi bolela, ni s navodnicima ni bez navodnika. ;)

 Ja više nikud ne smem da mrdnem bez duge jakne. Malopre dok sam trčala od kontejnera ka kući, spadoše mi pantalone, načisto (sreća da zadnjicu štite hulahopke). :)

 

Joj kad legnem kasno da spavam (već ogladnela), a na Fejsu počnu da mi izleću neke salate i krofne!

 Šta li u ovu plazmu meću kad je mačka nanjuši s kilometra. I dok sam izašla do terase, ona mi zdipila poslednji keks (nije da volim nego se u kući zateklo). Sad na krevetu moram da slušam kako ona ispod sa slašću gricka. A to su paklene muke!

 U vrtiću već dve godine nie dozvoljeno držati priredbe.
Ne znam što ne zakažu u Areni, brate. Tamo ni maske nisu obavezne.

 Volela bih ja sneg kad ne bih mrzela hladnoću.

 Sneeg, sneeg, sneeg... proklet bio! (Nismo svi na Kopu.)

 

Ignjat: E, el voliš ti stare stvari? Ja volim. Mogu da radim šta hoću, da se igraam...

Pa jes', glupo je da dete bude uštirkano, u svili i kadifi, da sedi ko ukras.

 Izgleda da su ovih dana na ceni dukserice i jakne s kapuljačom.
Kapuljače su neko novo obeležje SNS-a, šta?!

 

U vrtiću već dve godine nie dozvoljeno držati priredbe.

Ne znam što ne zakažu u Areni, brate. Tamo ni maske nisu obavezne.

 Da mi je neki krevet, tačno bih u čitaonici zanoćila.

 Svoje se meso ne jede.
Ali se džigerica sa slašću degustira.
Prijatno!

 1. decembar 2021.
Kad misliš da je za danas dosta maltretiranja, vozač autobusa te dotuče: pustio glasno neke najgore narodnjake - on u sevdahu, a mi pred nervnim slomom.

 "Svaka druga žena pati od urinarnih infekcija."
Važno je biti prvi!

 On još nije odlučio da li će potpisati zakon o eksproprijaciji.
Ali čini mu se da hoće.
Kakav glumac, nenadoknadiv gubitak za Holivud!

 Neko će se zaželeti hlada, ali hlada nigde biti neće.
Doduše, oni će laditi j... pod nekom palmom, boli njih...

 

Rekla bih da je u Malom Požarevcu do rampe koliko juče bila šuma, koja je sad sravnjena sa zemljom. (A koliko sutra nići će tu neka nova hala.)

Pravićete drveće od blata! Ali ni blata biti neće - sam goli beton!

'Ebo vam pas mater!

 Postojiš malo na hladnoći pa da vidiš šta je sreća!
Neeću, neću dijamante, suvo zlato, brilijante, nit safire, nit rubine... samo da se autobus pojavi i otvori vrata.

 Živeći među pogrešnim ljudima ubeđen si da si ti pogrešan.

 Ne, ne plašim se da me ne voliš.
Plašim se da ću ja postati ravnodušna.

 

Izašao mi post neke strankinje o tome kako njeni prijatelji prodaju svoju neverovatnu, ogromnu kuću u Švedskoj. Ako sam zainteresovana, da pogledam.

Izgleda da Fejsbuku slabi sluh: nit sam kupovinu kuće pominjala nit bi mi slamarica to dopustila. Ali s Fesjbuka u božje uši!

 27. novembar 2021.

Šta je ovo na Pinku, hoće sada slet i štafeta?!

 Danas su mi, na moju molbu, deca (predškolac i prvak) instalirali Viber.
Na mlađima svet ostaje.

 

Staša se sprema da jede makovnjaču i nudi me: - Hajde, ja ti posle neću dati... a neće ni biti!

Ja (krojim): - Neka, ja ću kad se ti umoriš, što ostane.

Staša (predočava mi potencijalni problem): A šta ako se ne umorim?!

Ja (nije da se nisam zabrinula): ...

 

Ne znam šta me na Fejsbuku spopali neki butici.
Nećete od mene, vala, imati ič vajde!

 Ko ne otišo u šoping na petak crni,
novčanik pun izgubio, ruka da mu utrni!

 

Od jutros, čini mi se, majka mesi neku pogaču.

Šest puta sam obilazila oko šporeta, šest puta pitala kad će... A ono se zamesi, pa se šest puta premesi, i stoji, odmara... ceo dan, majka mu stara!

Ako pravite pogaču da vam deca ne plaču, nikako nemojte po ovom receptu.

 

- Niko ti neće reći sutra hvala!

- Ma neće ni danas.

Ista je vekovima ta priča o ljudima.

 Među patkama nikad nećeš biti labud.
Samo patka s nesrećnim anomalijama.

 Mrzim kad je u autobusu razmak između sedišta i stakla toliki da ne mogu da zaglavim podignuto koleno.

 Kad mi sedne pored mene s onom cigaretinom, tačno bih je deknula laktom u rebra!
I još mlatara rukom, samo fali da mi progori jaknu.
I onda ja moram da ustanem.

 Ovo nije moja kuća.
Ovo nije moj grad.
Ovo nije moja zemlja. 

Ovo nije moj svet...

 Šta nam ovi (ne)ljudi rade: hidroelektrane, rudnici, nuklearke... Sahraniše nas žive!

 

Ne znam zašto mi Fejsbuk danima uporno pod nos potura makazaste platforme od 8, 10 i 12 metara.

Drveće da potkresujem nemam. Ako htednem u nebesa da se vinem, naći ću drugog načina.

 

Ne znam zašto mi Fejsbuk danima uporno pod nos potura makazaste platforme od 8, 10 i 12 metara.

Drveće da potkresujem nemam. Ako htednem u nebesa da se vinem, naći ću drugog načina.

 

Jasno sam videla kako su me dva muškarca pratila pogledom... A videla sam i neke selfije od kojih me umalo šlog strefio...

Ne znam kome da verujem: muškim očima ili prednjoj kameri.

 

Vratim se kući dockan, pogledam u ogledalo: u, što sam lepa!

Onda vidim i zašto, pa mi dođe da se samoubijem: mrzim da skidam šminku!

Ja imam ljude (rođake) koji me farbaju, feniraju, šminkaju...

Krajnje je vreme da nađem i nekog ko će mi, kad se vratim s nastupa, skidati šminku.

Ušuškala sam u svoj krevet jednu šestogodišnjakinju. I ona mi reče:
- Znaš kome je prvo rođendan?
- Kome?

- Uglješi, mom dečku.
- Imaš dečka?! - tobože se zgranuh i napravih nevešta (kao da nisam znala).
- Pa svi imaju!

- Kako svi? Ja nemam! - požurih da je demantujem (nisam se žalila, majke mi). - A kako ti je to dečko, kako si znala?
- Pa pitao me hoću li da mu budem devojka.
- I ti rekla da?
- Pa morala sam - odvraća ozbiljno, kao da joj je uperio pištolj u leđa.

- Što si morala, mogla si da kažeš i ne?
- Pa mi smo drugari! - valjda ne bi imalo smisla da ga odbije.
- Aaa. (Iz drugarstva se ljubav rađa.)

 Sestra: - Kupila sam ovu kremicu za staračke pege i ništa, vidi! Dobro, mažem tek nedelju dana...
Ja (s blago zluradim osmehom, iako kopljem rovarim i po sopstvenim ranama): - Kako sam ja nešto čula... od starosti nema leka!

Jedna: - Ima neku bioenergiju, podigao mi želudac!
Druga: - Jel' podiže s...?
Treća: - Pretpostavljam da mu nije problem da podigne... ali kad pođeš kući, mora da ispusti. ;)

Traže se ljubičaste čizme. Netragom nestale.

Sumnja se da sam ih ostavila da znam gde su.

Ako ko vidi da ih pronesu dvojica na štapu, nek javi.

 

 Ako ćete da me osudite na paklene muke, uključite mi usisivač. Za nijansu teža kazna je da lično usisavam.

 Sva deca koriste iste fotelje: sede na ušima.

 Ima dana kad nema te vijagre koja bi me podigla. (Prikupim ovo malo voljice pa se pridignem lako ko iz groba.)

 Mojoj majci opalo lišće je automatski nervni slom, meni jedan od najlepših jesenjih prizora.

 

Joca: Neke žene samo... - nekoliko puta sklopi četiri prsta s palcem.

Ja: Bolje tako nego da su tutamute kao ja.

Joca: Ti si idealna žena.

Ja: Zato sam babadevojka. ;)

 

Večeras u našoj maloj varoši beše Kabare Ivo Andrić. Uz kuburu i Vjeru Mujović pevalo je i malo društvo u ćošku (gore levo).

Ne bismo mi da nam nisu rekli da se pridružimo. (I nismo krivi što su drugi stidljivi, a mi članice hora, upravo prispele s probe.)

 Da me neko vidi s kakvim ironičnim izrazom gleduckam "Pedeset nijansi sive" (naletela)!
Mora da sam ostarila.

Od petnaeste godne niisam se ovako iskasapila brijačem.

Ko da sam ga kupila u sekondhendu!

 Kad imaš sestru pa ti uz dete ostavi i 70 kila slatkiša, gori ti neprijatelj ne treba.

 

Staša svako mače koje nam dođe pred vrata unosi u moju sobu. A mačići uvidevši da tu ima i hrane i vode, a toplo je, ko da iz zemlje izviru.

Džaba ja gunđam (ne mogu kroz sobu od mačaka da prođem). Večeras sam tobože i mačiće i Stašu grdila, pa jedno mače šmugnu u zaklon pod krevet.

Ali se Staša ne prevari, požuri da mače umiri: - Nemoj da se bojiš nje, ona je dobra!

 15. novembr 2021.

"Cela Srbija slavi."
Samo mene zabole dupe.

 Ne kapiram ove klupe na autobuskim stanicama što im je naslov nakrivljen tako da udara u bubrege, kakva mu je svrha?

 Niko meni ne može život da zakomplikuje bolje od mene same.

 

Sad je najppvoljnije ručati i večerati sladoled. Moj beli mačo - 44 dinara!

Ali šta vredi kad nemam kad da ga (neumereno) jedem.

Pođem uveče na hor i hoću da jedem, a ne daju mi!

 Maska u autobusu možda štiti od virusa, al' od belog luka jok.

 

Već počinjem da verujem da nikad neću sve dovesti u red. Za glavu se u sebi hvatam od obaveza i stvari koje se samo gomilaju.

Ne znam šta je s ovim vremenom, ali nešto debelo ne valja.

Ja želim samo mir, koji je sve teže steći.

 Gledam neke novogodišnje čarape, a irvasa napravili ko svinjče s rogovima. :)

 

Staša najednom ne može da zaspi u mraku. Dva puta sam morala da joj upalim TV i toliko se sam gasio. Treći put upalih gunđajući jer mi se oči sklapaju još od 8.

- E sad ću da spavam - okrete se zidu i ućuta.

- Broj ovčice! - htela sam da pomognem.

- Sad si sve pokvarila! - ona negodova. - Već sam bila počela...

- Šta, da brojiš ovčice?! Jao, ti se zabrojala!

- Daa.

 

Staša: Idem sutra kod zubara, da mi izvadi zub.

Ja: Šta ćeš bez zuba?

Staša: Pa raste mi mali. Koliko sam čekala da mi ispadne zub i sad je došao taj dan.

Ja: Što si čekala?

Staša: Da mi donese Zubić Vila poklon.

 

Moje horske drugarice u manastirskoj trpezariji za jednim stolom pevaju: Glaadni smo samo nebaa...

Demanti je smesta stigao od susednog stola gde sam ja makljala gibanicu.

Bogami, nisu svi tako skromni.

 

Jesenje veče... Strina misli da je nešto zabrljala na Skajpu, pa me pozvala da joj sredim. Iz hrpe žutog lišća birala sam najrumenije budimke (neprskane, možda najveći porodični kapital) da joj ponesem. Pun pogodak: kaže da jabuke jede kao prase.

Jesenje veče... "Kvar" smo brzo otklonili. Smazala sam dva parčeta gibanice, baš po mom ukusu. Stric, strina i ja raspričasmo se potom o imanjima, porodičnim šumama i još koječemu. Volim kad s njima zborim o domaćinskim stvarima i prošlim vremenima, navikama, običajima... Možda (zato što) sam i ja ostarila.

- Nekad vam (njima i mojim roditeljima) ženska deca nisu bila problem - kažem. - Sad bogami jesu. (Nema ko drva u šumi da seče.)

A zima se primiče... Jesenje veče...

Majka pred Ignjata bacila bukvar, da više ne izbegava čitanje.

- A doobroo, jebote, samo se dereš - progunđao Ignjat, odgurnuvši knjigu.

- Igramo se - i Staša, pokunjena, malo gurnu knjigu koja joj napada brata i oduzima saigrača.

Đačke muke i jedno i drugo trpe.

 

Svet kompletno zreo je za lečenje.

Moja je baba izjutra imala dilemu da li da prvo nahrani krave ili svinje. A danas misle da li prvo da objave stori na Fejsbuku ili instagramu.

Pokajte se, trgnite se, odvratite se od zla, čeda zavedena!

 

Staša: Ti kad budeš imala svoju kuću, moći ćeš da uzmeš sve životinje (koje neko odbaci)!

Ja (samoironično): A kad će to da bude?

Staša: Kad porasteš.

(Valjda onu zemunicu, devet ašova duboku - ta mi neće izmaći.)

 

Ignjat je, nakon rvanja, oteo Staši njen novčanik u obliku žabe, pun metalnih novčića.

A Staša je suze lila: - Vraatii mii, to sam ja skupljala i pošteno zaradila.

(Za neku uslugu ko bajagi dao jok tata. A Staša misli da je silna plata.)

 

Večeras sam pod tanušni jorgančić dodala debelo ćebe.

Zimska sezona je zvanično otvorena.

 

Sestra: E što me nervira s ovim plitkim pantalonama, imam da joj kupim jedne do s.sa!

A dobro je: pantalone duboke - znači da graničnici visoko stoje!

 Dok mi se kičma ne oporavi, ne podižem ništa sem pritiska.

 7. novembar 2021.
Prokleta ljudska sposobnost i potreba da u rano jutro (i bilo kad) vode (telefonske) banalne (i bilo kakve) razgovore u ovoj kući dok ja ne želim da se probudim.

 Ne isplati se da ja mešam fil (ne bi li se brže ohladio).

 Ne mogu više podneti ovu patetiku i neviđenu lepotu na društvenim mrežama.
Pa tu više nema ič spontanosti, sve se dobro planira i namešta.

Saosećam s ljudima koji su uvek saglasni i ne smeju da se slažu jer će jednako neupućeni da im kažu da se samo drva slažu. (Slažite se, lažu.)

 

Tetka: Evo ti ova kašika (s dugačkom drškom) da se lakše obuješ.

Ja: Imaš nešto i za vezivanje pertli?!

Ne vredi, ipak moram da se sagnem.

 3. novembar 2021.

Krenula na put oko sveta, da i ja vidim te Umčare! ☺

 Mrštim se u autobusu na ljude bez maske, naročito one čije mi se njuške ne sviđaju.

Kad neko pljune na pločnik, kako bih mu pljusnula šamarčinu.

 Nadam se da će jednom osvanuti dan kad će biti zabranjene umrlice na autobuskim stajalištima i spomenici s plastičim cvećem kraj puta.

Sedim jutros u krevetu, a pored mene Staša.

Gledala sam nešto po internetu, pa i zabrljala - ne sećam se šta.

- Jedi govna! - brecnuh se (na kompjuter, na internet, na svoje prste...).

- Šta si to rekla? - odmah odreagova Staša.

- Aaa... jurila sam ovna - požurih da nađem nešto što slično zvuči.

Ona se osmehnu mom uzaludnom izvrdavnju jer ima odličan sluh.

 

A šta fali društvenokorisnom radu? Mi smo nekad skupljali stare flaše i hartiju, otpatke u školskom dvorištu...

Pre neku godinu kad je jedna učiteljica pokušala da oživi to kolektivno sređivanje dvorišta, jedna majka se oštro usprotivila jer njen sin nije đubretar.

Stasavaju nam generacije trutova, gotovana, lezilebovića..

 1. novembar 2021.

Prosuše mi se bombone na pod, pa kako hitro skočih da pograbim, bakterije su ostale kratkih rukava i negodujući režale što im otimam od usta.

 Jednog jutra osvanuće tužna vest: upokojila se noćima "listajući" Pinterest. ;)

 Staša: Smrdiš na granule. Stvarno bi trebala da se okupaš.

 Staša: Smrdiš na granule. Stvarno bi trebala da se okupaš.

 29.oktobar 2012.

Hoćeš da te podignem na noge, da napravim sveću? - predložih Staši, pa se setih svoje situacije.

U, nikako da upamtim da sam sad osamdesetogodišnja starica i ne mogu sebi da priuštim takve pokrete.

Srce hoće, a dupe klokoće. Šalim se, i dupe može no posledice mogu biti kobne, pa se uzdržava.

Greška

Majka: Ti samo nalaziš greške, a svoje ne vidiš!

Otac: Moja najveća greška je pre 50 godina.

Ja (u sebi): Ako se nije zaračunao i vreme odedio ovlaš, biće da sam pod pogrešnim imenom zavedena u matičnu knjigu rođenih.

 Ajmo, ljudi, razlaz, na spavanje; ja moram da krojim. Ako opet zadrma, ja sviram uzbunu!

Ustumbale se tektonske ploče, uzdrhtalo srce u junaka...

 Nije nas skoro ovako prodrmalo. Ala skočih s kreveta, ispadoše mi makaze, ne stigoh odoka da izmerim koliko stepeni.

 

Upravo me na mobilni zvala Milka iz Srpske napredne stranke da pita da li podržavam njihovu politiku.

Od šoka i nagomilanog gneva ne setih se da pitam otkud SNS-u moj lični broj. Ni svi moji rođaci i prijatelji nemaju moj broj (komuniciramo drugim putevima, nije zapinjalo), a oni imaju!

Užas modernog doba, društvenih mreža i formulara koji kao obaveznu stavku zahtevaju navođenje imejla i broja mobilnog telefona. Savremeno društvo ti ne dopušta da budeš nedostupan.

A podaci se još kako zloupotrebljavaju, uprkos tome što te ubeđuju u suprotno.

Zatekavši majku kako opet tamani čokoladu, Staša odluči da nešto preduzme (pre no što bude kasno i fioka za slatkiše prazna):
- Mamaa, ti si nam sve pojela! Ako tako nastaviš, bićeš mnoogo debela!

 

Gledamo danas Maša, Ignjat i ja kartu Evrope i negodujemo.

Italija - pet mora! A mi nijedno jedino, malo malecko!

Život je nekom majka, nekom maćeha!

 

Rešila da obrišem prašinu pa ćušnuh krpu i u tamu zadnjeg dela TV-a. Ju, štrecnuh se kad naiđoh na krzno, moj televizor se sprema za zimu!

Ma idi, mačko, u peršun! (Što voli da se zavlači i da se zrači!)

 

"Napravite pasulj prebranac; niko neće odoleti, a dobićete pohvalu i od svekrve."

Znači, dobiću i svekrvu?! Daj šest kila, podlaži kazan!

Ignjat piše, Ignjat briše... Nekad ga za pisanje treba posebno motivisati. Majka: - Ako napišeš lepo, kupiću ti igračku. Ignjat (koji se vrteo i odugovlačio, smesta se nadvi nad svesku): - E sad neće biti greške! 

 

Prepustivši pečenje palačinki Ignjatu, Staša se latila uloge kelnera. Uzela blokče, pa krenula po kuhinji da zapisuje porudžbine.

Šta vi želite? Imamo to, to i to... Aha, jednu rakiju, jednu kafu i jednu cigaru - za dedu.

Majka hoće dve palačinke.

Najposle se okrete babi (koja se baš zatekla u jednom od ne baš retkih trenutaka samosažaljevanja): - Šta vi želite?

Baba jedva dočeka priliku za dramski nastup: - Želim da umrem!

Međutim, Staša joj je predočila problem: - To nije na spisku!

 Upomoć, drogiram se Pinterestom!

 Jebote, šta je ovo po društvenim mrežama: sve neke Milice (ko ona što gleda preda se, u zelenu travu), idealne srpske devojke, spuštenih dugih tepavica i ležerno, skromno (a samoljubivo) u stranu naklonjene glavice! Dok jedna bejaše, možda i valjaše.

 

Čitam (ležeći): PET TIBETANACA - daju mladost, zdravlje i vitalnost.

Gde su ta petorica?! Ne merite, dajte, braćo, sve što imate, ne pitam šta košta! ;)

 

Postoji jedna poslovica... Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan - napij se. Ako hoćeš da budeš srećan nedelju dana - oženi se. Ako hoćeš da budeš srećan celog života - gaji cveće. Ja sam je preinačila...

Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan - ŠIJ.

Ako hoćeš da budeš srećan nedelju dana - ŠIJ. Ako hoćeš da budeš srećan celog života - ŠIJ. Ne verujte mi na reč, nabavite šivaću mašinu. :)

 Dva šteneta spasena su iz praznog bunara dubokog deset metara. Čovek je toliko okrutan stvor da me strah. Čovek koji u jame baca životinje koje mu nisu od koristi, čovek koji tek rođene mačiće trpa u najlon kese, koje potom čvrsto vezuje i baca na dno kontejnera (jer nije dovoljno da umru od gladi, neka se i guše, neka skapavaju pod đubretom koje će bacati na njih čak i oni koji ih primete)... Rešavajući ih se na takav način "čovek" ne želi da im ostavi ni namjanju šansu da se izbave. Strah me čoveka!

 Tata: Opet se pomera sat. Ja: Za mene je vreme odavno stalo. (I to ne mora imati pozitivnu konotaciju.)

Palačinke

Pošto smo ostali sami, rekoh im da imam iznenađenje: - Pravićemo palačinke!
I Staši i Ignjatu lice se neobično ozari. Jer to što sam rekla nije značilo da ću ja praviti palačinke, a oni buljiti u telefon. Sve smo radili zajendo.
Ja sam donela i na sto poređala dva jajeta, vanglu, brašno... Pomogla sam njpre Ignjatu da razbije i izruči jendo jaje, pa Staši da savlada drugo. Već to je za njih bilo nešto nezamislivo. (Niko im drugi ne bi dao priliku da mese i prljaju kuhinju.)
A da ste videli ta srećna lica! Ja sam davala uputstva i nadzirala ih dok su naizmenično mutili, brašno dodavali, pa malo soli, pa još malo soli, i još malo (jer Ignjatov prstohvat je mali; na kraju smo možda i preterali)...
Ignjat je odmah tražio da prvi peče, da palačinke prevrće nekom kuhinjskom spravom... Stajali su oboje uz šporet i oduševljeno gledali kako ja palačinku zavitlam u vazduh, pa dočekam opet na tiganju.
Oni su onda uzeli mali tignj, pa je jedna palačinkica žrtvovana za učenje. Žonglirali su iznad stola (kako palačinka ne bi pala na pod, pa grehota) dok nisu naučili. Staša je brzo tražila jednu palačinku, pa i drugu. A onda primeti, napola namignuvši: - Ja moram još jednu pošto je ova bila mala.
Ignjat je insistirao da se ne jede dok sve ne završi i dok se baba. mama i Maša ne vrate kući.

- Gladan sam, ali neću da jedem!

- E jesi karakter, svaka čast!
Kako reče, tako i bi. A ne znam kako sam zamutila malo, ni po jedna ne bi za sve, a za neke (što ne čase časa) više nego dve.
Ne mogu vam opisati sreću dečju dok su stvarali i bavili se poslovima koje im stariji obično brane. Bez obzira na snimak u babinom telefonu, sigurna sam da će dugo pamtiti ovu avanturu. 

A šta ste vi danas lepo za čovečanstvo uradili?

Rrazgovor s nogu o Bogu

Staša, Ignjat i ja bejasmo sami u mojoj sobi..

 - E, kako to izgleda kad umreš? - upita Ignjat iznenada.
- Ko to zna! Niko se nije vratio, pa da kaže.

- Ja mislim da su na nebu zgrade i putevi i ti gore gledaš šta se radi dole na Zemlji. I možeš i Boga da sretneš...
- A kako vi zamišljate boga? Moj bog, ako postoji, on je takav da bih ga u prolazu klepila šakom po ramenima.
Ignjata je zapanjilo takvo prisno postupanje, valjda nije odobravao mešanje prizemnog i uzvišenog.
- Jedan filozof je rekao: kad bi konji i volovi imali ruke, konji bi crtali boga kao konja, volovi kao vola, svak bi ga zamišljao prema svom obličju. Tako je i moj bog šaljivdžija, kao i ja.
Pokušala sam danas Ignjatu i Staši da objasnim kako treba da misle svojom glavom, a ne da se povode za masom.
- Ne moraš ti da ljubiš ruku sveštenom licu, pogotovo u doba korone. (Fuj!) - bejah uporna da mu utuvim u glavu kako ima slobodu da postupa kako želi, a ne da sledi primer mase.
- Moram - brecao se Ignjat. - On je pop!
- To mu je posao. Popovi su ti ljudi kao i mi, i oni vole pare, vole brza kola... Bi li poljubio ruku svom dedi? (Verujem da se u sebi gadio.)
- On nije pop!
- Ne treba nikome da ljubiš ruku.
- A moram - gotovo se svađao sa mnom.
- Što moraš?
- Zato što hoću dugo da živim! (Hm, mali makijavelista.)

- Pop nije Bog, ne određuje on to - rekoh. - Uostalom, ti možeš, baš ako hoćeš (kao da on sad zna šta hoće i), s bogom da budeš povezan i bez popa, ne treba ti za to posrednik.(Kao da on sad zna šta hoće, i kao da mu uopšte sad treba Bog. Za šta, kao partner za slaganje lego kockica ili guranje valjka po pesku? Nije Ignjat mogao sve da razume, ali ja sam morala da prospem sve što mi leži na duši. Verujem, pak, da će se uticaj ovih mojih reči ispoljiti u budućnosti.)

- I ne treba da se krstite svaki put kad vidite crkvu! - nastavih.
- E treba da se krsti - bunio se Ignjat.
- Ne, to je smešno, isprazna radnja. Dovoljno je jednom kad ulaziš u crkvu i jednom kad izlaziš (ako baš hoćeš). Ne krstiš se kad kraj crkve prođeš ili je spaziš izdaleka.
Ignjat se opirao, jogunio i protivio, ali je Staša ne trepćući sve pratila.
- Ja vas učim da imate kritičko mišljenje, da mislite svojom glavom.
- Pa imam kritičko mišljenje! -  brecnu se Ignjat i nasmeja me.
- Ti sad ne možeš da shvatiš baš šta ti govorim, mali si još...
- Ja mali, ja mali?! - žacnu se.
- Pa tek si prvi razred, nisi u srednjoj školi.
- Kad ti pođeš u školu - okretoh se Staši, koja je uglavnom ćutke, ali pažljivo, pratila naš dijalog - da ideš na građansko, a ne na veronauku.
Po načinu na koji upija moje reči gotovo sam sigurna da će tako posutpiti, ako joj odrasli ostave na volju. 

- Evo da čujete nešto... Ćerka jednog mog prijatelja živi u Sloveniji i tamo sva deca idu na veronauku u crkvu, a ona nije htela. I pop je posle svoj toj deci spremio po vrećicu bombona, pa im učiteljica dala. Sva deca su dobila bombone, samo ona nije (ona će mu to možda i zaboraviti, ali ja, izgleda, neću); šta mislite, kako se ona osećala?
- Pa to su deca - odvrati Ignjat, ali nisam razumela šta je hteo da kaže.
- Zamisli da si ti bio na njenom mestu, kako bi se osećao? Svi su dobili bombone sem nje, kako se osećala tad? - upitah.
- Tužno - reče Staša, koja se zaista trudila da sve razume. - To nije lepo, Bog treba sve da voli, iako ti ne voliš (valjda njega ili veronauku).
- Bravo, pametnice! - iskreno se oduševih njenim poimanjem.
Bog treba sve jednako da voli. I to je sve što treba da znate o (pretpostavljenom) Bogu i o ljubavi.

 Ignjat: - E, jel' možeš ti da stojiš, kol'ko možeš da stojiš? Jel' možeš da stojiš duugo?
Ja: - Što?
Ignjat: - Da me gledaš na utakmici.

Jedu mi se orasi. Orasi su u zamrzivaču. (I u podrumu, ali kasno se setih.) Na zamrzivaču je vangla puna tegla s ajvarom. A ja ne smem da podižem ništa teško. To su modifikovane Tantalove muke. 

Ja kad sam gledala "Tomu", plakala sam (malkice, tri i po sekunda), ali zbog sebe, svih tužnih ljudi i Ljiljana kojima nema ko da peva.

 Ujutru sam neuračunljiva.
Molim da se mom krevetu ne primiču bureci i čokolade.

 Otklješti mi čovek nekih deset nerava.
Molim da se niko ne udaje i ne ženi do proleća. Ne smem da igram kolo.

 Ignjat (ne baš rado) uči i vežba da čita. Najradije čita napamet. Tako se štedi vreme i energija. (Lako mu je dok su rečenice kratke. Pamćenje će ga ostaviti na cedilu kad počnu čitati čitave tekstove.) Majka počne, ne bi li ga zaintrigirala, a on nastavi. Majka: Striinaa... Ignjat: Mesi... (Što j' Ignjatu milo, to mu se i snilo.) Majka: Nije. (Strina Nena... ne znam čega se latila, ali testa nije.) Ignjat: A ne mesi? I ja bih se razočarača. Izem ti takvu strinu! (Moja onomad umesila medenjake, mmnjamm.)

 

Ignjat učio o selu i gradu. Majka mu čita zadatak: "Sanja ide u školu tramvajem. Posle škole se s drugarima igra u paru. Stan joj se nalazi na šestom spratu."

I pita: Gde Sanja živi?

Ignjat, ko iz topa: Na šestom spratu.

Pa ne može se reći da nije tačno. Oni koji zadatke smišljaju morali bi pažljivije da ih formulišu.

 

Ignjat opet kupio neke vojnike i vojna vozila pa me on i Staša spopali da se igramo rata (kao letos pod jabukom, to im se mnogo dopalo).

- Kako ću - kažem - ukočena sam.

- A hajde - ubeđivala me Staša - stavićemo ti neke jastuke!

- Ne mogu, šta ako mi kičma opet zahladni.?

- Stavi pedeset kesa! - predloži Ignjat.

Staša: Šta ovde piše?

Ja: To je neki Matijin sastav o meni. Hoćeš ti nekad da pišeš o tetki?

Staša: Da.

Ja: šta bi napisala?

Stasa: Napisala bih da si najbolja tetka na svetu.

Ja: A što?

Staša: Zato što si dobra, pomažeš svetu i kad porastem, volela bih da budem kao ti.

 

 

Danas u šetnji zapodenu se razgovor o bobičastom voću (borovnicama, kupinama...) i njihovim nazivima na engleskom (blueberry, blackberry...).

Berući trnjinu, bratić se pravio Englez, pa upita: - Berry what?!

- Beri i ne seri - ispalih ko iz topa, pa se zacerekasmo.

Ja: Šta ima da se jede?

Staša: Nema ništa ni za doručak ni za večeru... samo granule...

Ja: Ti samo na kučiće i mačke misliš! A tetka? Ni ja ništa nisam jela!

Staša.: Pa tebi sam i rekla!

 

Fejsbuk me na nekoliko minuta blokirao jer sam previše gledala slike ranforsa na nekoj stranici, tj. kliktala na strelicu udesno (a možda sam se vrtela ukrug). ☺

 

"Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da pored tebe spava osoba koju već dugo ne voliš."

Ili ćeš se jednog dana probuditi i shvatiti da pored tebe ne spava osoba koju već dugo voliš. (Štaviše, ne spava niko.)

Ne zna se šta je gore (a ni dole ;)), a?

Ja sam navikla da uvek guram napred, preuzimam veći teret i ne oslanjam se ni na koga.

Danas sam do kola prenela gajbu krompira i strininim gudama odnela dve odjednom pa još jednu kantu (od poludisperzije) jabuka.

Ja ne mogu da prihvatim da ne mogu (bar zasad) i da ne smem.

Tako sam se opet blago "naklonila", a taman mi se kičma bila vratila u normalu. Odoh da nađem kesu za krsta.