Zadruga

Razgovaramo o istorijskim izvorima. Materijalni su neke  građevine, koje se čuvaju tu gde su,  ili predmeti, koji se čuvaju u muzejima.
Da joj sve malo približim i konkretizujem, pomenuh neke predmete kojih se ja sećam iz detinjstva. Naćve su posuda od drveta u kojoj se nekad mesio hleb. (Sad niti imamo njih, niti ko hoće hleb da mesi. Ali ima dana, zasukaću ja rukave.) A obramica je jedna motka na kojoj je (pra)baba Gina na ramenu nosila kante s mlekom u zadrugu. Praveći se naivna, Maša se tobože zapanji: U zadrugu?!  Znači ona je bila neka fensi baba?! 

Zna Maša da to nisu iste zadruge. U onu nekad ljudi su nosili kravlje mleko, a u ovu današnju same idu krave.

Obnavljanje

Maša i ja obnavljamo lekcije za sutrašnji test. 

Ja listam knjigu i ispitujem je, a ona sedi na peći, ogleda se i glumi neku govornicu. Onda uvidi da sve to predugo traje, priđe i začas izlista udžbenik: Ovo nismo radili... ovo sigurno neće biti... to, bre, znam, učila sam sto puta... to ne treba, vidiš da ništa nije podebljano... jaoo, to je glupo... to znaam... ovo neće biti sto posto... ma nemooj too, dosadnoo je, neće biti... I tako začas sve izlistamo (i obnovimo metodom selekcije). 

Dok ubrzano premotava knjigu, kaže, samouvereno (tonom kojim nekog želimo da urazumimo): Lakše i tebi i meni. Što jest-jest. Pa kako uradi da uradi test.

Kad se nakanim da sređujem sobu, ja uvek pustim neku muziku, najčešće izvornu i staru narodnu, to me stimuliše. 

I tako već po sata pevam i čistim kao luda. Tata me pozva u kuhinju, da i oko šporeta neki pepeo počistim. Al' vratih se iz hodnika, čuvši jednu od omiljenih pesama. Plaastim suvuu travuuuv u luguu kraaj voodee i doziivaam draagoog: dođi uuu jaaoodee. Čekaj samo da čujem pesmu, rekoh tati, pa otrčah nazad. Izaa seedaam brrdaaa, livaadaa ii gooraa, onaaj koo mee voolii, taj me naaćii mooraa... 

Metla u levoj ruci koju od sevdaha podižem uvis dođe mi kao preporuka (vredna, vredna kad joj dođe). A možda i kao orijentir (da me lakše nađe, taj kukavac).

Moj zavičaj

Možeš i ceo svet da prevališ, nikad iz njega da se ne vratiš, ali si zauvek nevidljivim koncem vezan za tlo s kojeg si potekao. I ma kud da odeš, deo će tebe uvek ostati zagledan u zavičajne šljivike, čak i kad ih više ne bude bilo. Nađeš li se na životnoj vetrometini, zavičaj ti je najpreče utočište. Šibaće te, lomiti i čupati oluje nemilice, zalud, jer ti si pričvršćen, ukorenjen u brazdama koje su volovskom zapregom, i pre tvog rođenja, zaorali tvoji preci, pribijen uz  kamene temelje predačkih izbica, grčevito se držiš za stare dudove, i odolevaš. 

S... je moj zavičaj. Koliko ja u njemu, toliko je on u meni. S...., ovaj današnji, i posebno onaj negdašnji, kojeg više nema. Izuzetno nostalgična, čuvam ga brižno u sećanju, kao mekanu perinu u koju se ušuškavam kad zadobijem teške rane, kad posustanem pred nedaćama. Zavičajnim uspomenama se krepim, ko melem ih na dušu privijam.

Moj zavičaj je stari, mahovinom obrastao, plot, međ čije se tarabe uklještio kvrgavi jorgovan, plot za kojim ću svisnuti, bude li zamenjen nekom novom i modernom ogradom. I stara kuća, što se sve više zemlji priklanja, jedva se opirući vremenu, koje joj sve teže na leđa naleže, kožu dere i ogoljuje drvena rebra, kuća u kojoj su davno glasovi utihnuli, a ja ih i dalje čujem. Pod bledim ostacima poguljene  farbe pamtim kao krv crvene prozorske okvire na verandi i kraj njih jednako crvene muškatle, međ kojima mačke na suncu spokojno dremaju. I strepim, bezglasno grcam u mukama što će mi jednog dana rodna kuća umreti na rukama.

Pred kućom stara jabuka, s kojom sam uporedo rasla, pod njom školsku lektiru čitala, u čiju sam se krošnju rado skrivala. Iako odavno gotovo uopšte ne rađa ili traljavo, slabašne plodove što retko opstaju, ko oči u glavi čuvam tu jabuku, jedino preostalo stablo u dvorištu. Ne može čovek bez drveta, o njega da se osloni kad zanemogne, pod njim da otpočine i sa starošću da se suoči. Kad pod njegove cvetne grane prilegne, pčele da mu nad glavom zuzore, a u jesen užutelo lišće da mu o prolaznosti šuška i opominje ga.

Pod kućom voćnjak i bašta, pa šuma i opet bašta, još jedna (ne i poslednja: nekad je čeljad bila naročito vredna)... Nadomak kuće brežuljci, na koje se još rado i s lakoćom penjem, niz koje moji sestrići i ja trčimo raširenih ruku, praveći se da smo ptice. 

U leto, svezane pod starom kruškom, krave leškare i bezbrižno preživaju, tek pokoji put mlatnuvši repom dosadnog insekta. Moj stric, mlad, naočit i jak, dopola ležeći na boku, nasmejan, kraj koša motike otkiva. Ujednačenim zamasima ukućani će tim motikama kukuruz braniti od trave (one iste što moga strica već dve i po decenije nadmoćno pokriva, njega ne odbranismo). A kad sazri i užuti, pa napunimo klipovima kanate, ja ću se, presrećna, sa sestrama na njima do kuće voziti. 

A zimi, dok krupan sneg veje na krovove i puteve, izjutra po uskoj prtini između visokih smetova škripe babini opanci do štale, i potom niz drum, dok u dvema kantama na obramici mleko u zadrugu odnosi. U trbušastim naćvama mreška se nakislo i naraslo testo, a potom hlebovi ubacuju u furunu. Najviše sam volela one okrugle, čitavu sam im koru znala pojesti još dok se puše. Sa starog šifonjera mame tegle sa slatkom od rendanih dunja i komadića oraha. Kraj smederevca u korpi kukuruzari šćućureno trinaesto prase ili promrzlo jagnje (koje je baba, brižna prema životinjama koliko i ljudima, upravo nahranila), ostavljeno da se otkravi. U rerni se skvašene cepanice suše, a ja, sedeći na stolici, uz njih ćuškam, iako u toplim vunenim čarapama, ostudenele noge. Od vatre koja bukti i kroz pukotine prosijava, sklapaju mi se oči. Čekam da baba oprede preostalu vunu i odloži kudelju, pa da mi načini trošu (starinsko jelo od ostataka proje). 

Volim da šetam seoskim putevima, zemljanim i posutim kamenčićima (koje asfalt sve više potiskuje), najradije sama, da ničija reč sklad prirode ne skrnavi, da ničije prisustvo moje radosno sjedinjenje s njom ne ometa. Očima gutam žitna polja i plava nebesa, jata ptica i plastove sena, visoku zamršenu travu i ovce u njoj. Uz prizore svima vidne, ja vidim i davno minulo, za kojim vazda uzdišem, pa mi srce setno podrhtava. Eno me s babom, čuvam čopor svinja, dok mi naizmenično plete crveni džemper i spliće kikice. A tamo zahvatamo vodu iz vira, te papriku zalivamo. Mnogo smo nas dve zajedno prošle, a iz bašta retko izašle.

Istinski me ushićuju cvetne livade i visoko drveće, kojih mi se duša ne da nasititi. Onomad bejahu neke magle, što u meni bude mistično zadovoljstvo, muteći spoljni vidik i osvetljavajući unutarnju prazninu. Alava na zavičajnu lepotu, sva bih ta visoka zamamna stabla počupala, sve pašnjake ko tepihe urolala i usitnjene busene zemlje šakama grabila, utrobu u kojoj se čedo ne zače  njima da ispunim, zapretanu iskonsku žudnju za porodom da utažim.

Koliko ovde, moj zavičaj je toliko iza mene, u vremenu pređašnjem. Moj zavičaj su dragi ljudi iščileli, zaboravljeni običaji, isluženi predmeti, zanosni predeli i osećanjima obremenjene, tople reči, koje dom sazdavahu, a koje u novom naraštaju izgubiše značenje. Preci kroz potomke i dalje žive, nesvesni su toga moji sestrići, dok im pričam priče koje sam u detinjstvu od babe čula, i koje će oni jednom kazivati svojim potomcima. Ono što jeste -- oko mene i za druge je, što je bilo -- u meni je pohranjeno. Kroz zavičaj hodeći, zavičaj u srcu nosim.

Staša i Injat krenuli su s mamom u kratku šetnju po snegu. 

U stvari, malo su trčali, držeći se za ruke. Ali mama kanda nije mogla da drži korak. Ajdee malo brze, opomenu je Staša, necto ci mi cpora. Ne može, objasni Injat, zato što je debela.

Dete je kao i pseto: hraniš ga da te ujede (za višak kilorama).

Pre neki dan u kolima Staša mi, sasvim ozbiljna, reče: Mojam da idem kod jekaja, vidic kakvi cu mi c(r(ni dzubi, mojam da ce icfenijam.

Fenirajte svoje zube redovno, da vam budu zdravi. ;)

I šta je čudno ono zahvaljivanje porodici kao da je dobio Oskara za glumu?

Možda ga nije dobio, ali je, vala, zaslužio,

Danas je senzacija kad nastavnik na času organizuje igre na snegu, sa svih strana pljušte pohvale i aplauzi tom inovatoru.

Nekad su deca sama jedva čekala odmor da jurnu napolje, te se grudvaju i valjaju po snegu. Nastavnici su muke imali da ih vrate u učionicu.

Izgleda da je neko noćas kidnapovao sve grtalice. Da su mi neke motorne sanke, mogla sam drumovima da ćeifim.

Pređi slobodno

Na današnji dan, pre osam godina, dok se kao konac iz kudelje ispredalo jutro iz teškog mraka, njena nit se zauvek prekinula. Sneg je bio do kolena, ledene rešetke stiskale su dušu kao okovi. A nebo beše daleko i ravnodušno. I na njemu, možda, isto tako ravnodušan, bog (otkako je ostala bez sina, nije više u to bila sigurna, mada se, nakon nekoliko godina pauze, opet, doduše nekako ovlaš i više rutinski, krstila pred spavanje).

Nikad nije volela debele čarape, a ja sam insistirala da joj se obuju, jer beše januar i hladno (celog života nosila je samo suknje i te čarape malo preko kolena, ali drugo je ovo, mora da se utopli). Ona nije mogla da se buni. Ležala je samo skrštenih ruku, ne više ovde, a još ne ni tamo, ni moja ni tuđa... Gledajući joj uredno složene noge u novim čarapama, pomislih kako je bila u pravu (a otkako je pala, posle čega je hodala samo uz pomoć stolice, šest meseci sigurno, govorila sam joj da ne lupa): jedna noga joj stvarno beše znatno duža od druge.

Bar jedan čitav dan pre toga znala je da odlazi, znala sam da odlazi. Dok je vatra neprimereno radosno pucketala, sedela sam kraj nje na krevetu, ćuteći nemoćno pred neminovnim. (Nisam znala šta da kažem, trebalo je govoriti ranije, sad je kasno.) Daj mi ruku, rekla je, ne otvarajući oči. Pružih joj i ona je stisnu svojom. Daj mi i drugu, rekla je. Onda je ćutke, i dalje žmureći (da se navikne na večiti mrak), prinela jednu pa drugu svojim usnama i ljubila ih samrtnički nespretno. Što mi ljubiš ruke, pitala sam, ne želeći da zna da ja znam kud se sprema. (Nijedna od nas nije umela da iskazuje osećanja.) Tako, rekla je (znajući da znam da tako izražava zahvalnost za sve što su potomci dužni da čine, iako to čine retko i nedovoljno). I plakala sam, bez prestanka, tiho, da ona ne čuje. A ipak je čula, polusvesno. I ne znajući zasigurno čije su to suze, rekla je: Nemoj da plačeš, ne valja (kad se duša s telom rastaje).

U strašnom porodičnom žagoru (u kojem ne bih želela da sama umirem; kad smrt sedne kraj kreveta bližnjeg, svaka reč je nesnosna buka), jedva čujno (morala sam uvo da spustim do nje), rekla mi je: Odvajamo se. Ja sam se opet, detinje glupavo, napola pravila da ne razumem, a napola odbijala da prihvatim istinu, detinje naivno verujući da ću je onda promeniti. Nikad joj nisam dopuštala da govori o smrti. A ona je, nekad s blagonaklonim smeškom, nekad ljuteći se zbog moje tobožnje nerazumnosti, govorila: Bože, što si ti smešna, pa jednom moram. Nisam želela da to jednom dođe. A nisam ga mogla izbeći.

Naposletku, odašiljala je reči, ali je iz njenih usta kao iz otrgnutog balona šištao slabašno samo vazduh, u kojem sam uzalud pokušavala da prepoznam značenje. Želela sam da razumem, sve je bilo beskrajno važno, dok se gasila. Ne znam da li je boli, da li strahuje, o čemu misli, šta vidi, za čim žali, šta želi... Mora da krene na dalek i nepoznat put, sasvim sama, nikad da se u svoj dom ne vrati. Nije to ko kad ide u baštu po paradajz ili da nariče na grobu sina, pa je ja pratim i trudim se da po(d)nesem deo njenog tereta.

Ne volim otad uske staze kroz dubok sneg prokopane, čak i kad ne (pre)vode u onostrano. Držala sam je dugo za ruku, što možda nikad pre nisam, ako ne računamo da me je kao dete verovatno tako na drugu stranu ulice prevodila. Simbolično ja sam sad bezglasno poručivala njoj: Tu sam, držim te, ne boj se, pređi slobodno... Gledaću za tobom, a ti se ne obaziri, činiće ti se da plačem.

Moj zet je rekao: Nije (jok i nije) što si naša...

Moje horske drugarice su rekle: Prelepa si, predivna, izgledaš fantastično, šminkaj se tako svaki dan...

Tanja, moja dirigentkinja i šminkerka, rekla je: Prava lepotica.

Ja sam rekla: Pa to onda nisam ja, već šminka, to je laž, obmana... A ja ne želim da obmanjujem ljude. (Ko da će kraj mene da se bude, pa da se užasnu kad skinem masku.) :)

Sanja je rekla: Nee, ti šminkom samo istakneš ono što je već tu.

Bilo kako bilo, pevanje u horu zahteva određene žrtve: opet nosim crninu, na nastupima, i crveni karmin (što pojedoh s kiflicama) na usnama. :)

Za vreme minulih snegova mom ocu su nestale cipele. Stare i potpećene, doduše, ali od naročitog porodičnog značaja. Naime, u tim cipelama moj otac silazi u podrum, da tamo cepa drva, koja potom u kantama donosi, te ih ukućani ubacuju u alava usta smederevca.

Ostavši bez cipela, otac je u podrum počeo silaziti u patikama. Vrlo brzo i one postadoše blago potpećene. (Pa ko da svaki čas propisno nazuva, pertla, pa raspertlava i izuva patike? Nema čovek, pogotovo u tim godinama, ni vremena ni snage za gubljenje.) Iz predostrožnosti podignute su na neki pleh, kako ih se psi (podrazumevani izgrednici) ne bi dokopali.

Već za koji dan, međutim, primećeno je da i jedna patika fali. Očito se neko omanje pseto (sva tri osumnjičena, majka i dva njena potomka -- veoma su prizemni) propelo na prste, pa patiku svalilo.

I šta će im sva ta obuća, verovatno se pitate, kao i ja. Ne znam. Ali znam da otac ima opravdanje: ne može drva da cepa bos (a neće da obuva nove cipele). Posao drvoseče je preuzela majka. Juče sam lično ja iscepala i nakupila pet kanti cepanica. Kako je jasno da drva cepa onaj koji nije bos, rešila sam da i ocu povratim otetu imovinu. Odšetah do psećeg brloga, rešena da malo zvirnem uokolo: da nisu gde u slamu ćušnuli.
Bilo je lakše nego što sam mislila. Šareno pseto zalaja na mene sa svog kućnog praga. Negostoljubivo, sram da ga bude: šta bi reklo da ja tako na njega zalajem sa svog, kad mi na terasu dođe da maklja mačje granule?
Ne obazirući se na upozorenje da ostanem na odstojanju, primakoh se improvizovanom psećem domu i zavirih pod najlonsku zavesu. Aaaa, licem mi se razli osmeh, tuu je i cipelarnik. Unutra bejahu sva tri psa i u jednom ćošku uredno složena sva tatina obuća: cipele uparene, leva prema desnoj, a patika je valjda čekala da joj pristigne družbenica.
Šta će im tolika (mislim i velika i brojna) obuća, ko bi znao. Jeste da svako kuče ima četiri noge, ali ja ih viđam samo bosonoge.

Ideš, ideš satima onim Beogradom, pa se najednom ozariš: Jaoo, ovde nije okićeno!

Ideš, ideš satima onim Beogradom, pa se najednom ozariš: Jaoo, ovde nije okićeno!

Volim te najviše na svijetu, rekao je on. Ne taj On, ne meni. Volim te najviše na svijetu, rekao je jedan učesnik rijalitija učesnici rijalitija, koju je upoznao pre petnaest ili mesec dana u rijalitiju. Tu su ljubav podvukli veridbom, u rijalitiju. Dok su se rlili, suze je pustila (valjda u studiju) njena mama, takođe povremena učesnica rijalitija.

Pre neki dan jedna je učesnica rijalitija diskvalifikovana jer je opaučila drugu. U rijalitiju je ostao njen verenik, kojeg je stekla u prethodnom rijalitiju, slomljen, plakao ko kiša, pretio da će se ubiti. Trećeg dana spanđao se s drugom učesnicom rijalitija. Daleko od rijalitija, daleko od srca. I bolje vrabac u ruci nego golub na grani. (Istini za volju, obe više sličnosti imaju s guskama.)

Bože, pa u tim prog ramima sve pršti od ljubavi. Ona izreka o ljubavi kao iz bajke može se zameniti izrazom: ljubav kao iz rijalitija. Dobro je što i ljubavna patnja ne traje duže od dan i po, svima je moto ona narodna: jedan se otegao -- drugi se protegao. A protežu se i natežu, vala, muka da ti pripadne.

Šta čekate

Za stolom beše troje dece, a na stolu (samo) u prvom trenutku šest čizburgera (najstarije odmah rezervisalo tri komada). Nakon što je neko vreme jela, Staša nas ozbiljno i oštro prekori: Mama, Ceco, cto ne jedete te p(lj)esk(av)ice, cta cekate!

(Čekamo roštilj, rekosmo kroz smeh, pa nas i ne ču. Ali kad vide, naprasno izgubi interesovanje za čizburger. Možda nije preporučljivo mešati pića, ali je sasvim OK čizburger menjati za ćevape u somunu.)

Otac mi pao i razbio se ko dulek. Pretpostavljam da je, ne nadajući se, nagazio na tanak led i strovalio se svom težinom, pri čemu je glava najviše stradala. Rasekao nos, rasekao levu obrvu, ima posekotinu i iznad desne, modrica sijaset (na čelu, na jagodicama, pod očima)...

Došao kući ko iz Kosovske bitke (tek što nije s glavom pod miškom) ili bar kao posle gadnog bokserskog meča. 

I ja sutradan pitam: Jesu li ti ljudi nudili pomoć? Jesu, kaže osorljivo (ne voli on da priča o tome niti da ličnim zdravstvenim tegobama pridaje značaj), hteli da zovu hitnu pomoć, ali sam pobegao. Svak bi se normalan tome čudom čudio. Ali ja se zasmejah, znajući kakav mi je otac namćor i da se lekara kloni ko đavo krsta. (Zato sam ja morala da budem Kosovka devojka, silom medicinska sestra. Seckajući nevešto antibakterijske i sterilne gaze, rekoh: Izvinite, bokseru, prvi mi je dan na poslu, ne zamerite što sam tako spora i smotana.) 

Zamislih ga kako krvave glave žurno uzmiče uz ulicu Cara Uroša dok zapanjeni prolaznici gledaju za njim (a moguće da sitna deca i osetljivije žene panično vrište). Pa taj bi, rekoh majci, pobegao i kad bi, ne daj bože, u jednoj ruci držao bubreg, a drugom stiskao creva, držeći između dva prsta jetru.

Idući ka Žarkovu naiđosmo na tunel. Evo Sozine, sad ćemo da vidimo more, našali se neko. A Staša ne zna za šalu. Kako izađosmo iz mraka, ona poče da briše prozor: Ja ne viidim, mutno mi! Posle se pojada: Mama, meni ce roni, dzelim na more!

Potom se ja požalih da mi je muka u glavi, koju bejah zavalila na sedište.

Dobo, reče Staša, ti malo cpavaj, pa uctani, a mi cemo ti reci kad dođemo do moreta.

Čekam. Zasad smo parkirani kraj žarkovačkog groblja. Vodu ću videti samo ako me zet poveze do Stiksa.

Zašto je, između ostalog, dobro biti jedriji?

Ne moraš da peglaš: obučeš gužvavu majicu, odmah se na tebi zategne.

Čitala sam da su mnogi čekali tamo negde samo da vide Putinov auto. Nemam pojma kakav je, ali kontam da je Putin u njemu ušuškan ko u materici.

Njegov auto od svega štiti, podeli impresioniranost moj otac, i od ovoga, i od onoga, i od otrova...

I od bakterija (u mokraći), ubacih se, od virusa...

I smrt bi se prirodna, verujem, dobro pomučila vijajući ga po tom utvrđenju.

Ako možeš (da razgovaraš sa nižima od sebe

i ne istakneš svoju superiornost,

ili) da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo... stani uz njih i govori ko čovek.

Ako ne možeš, ne brukaj se, aman, ne priliči vladarima.

Pa to je kao da hiljade fanova u ekstazi očekuju koncert muzičke zvezde i on im ništa ne otpeva. Hvala na prijateljstvu. :)

Mene bi se pola rodbine odreklo, misleći s pravom, samo zato što ne ćutim, a mislim svojom glavom. :)

Niko ti ne lajkuje, kaže mi sestra.

Svak ima svoje razloge, a neki i nemaju wi-fi kod Hrama. ;)

Kako su to većinom veliki vernici, biće da dobrano i odavno krše jednu od božjih zapovesti: nemaj drugih bogova osim mene.

Kad autobusima odoše numerisana stada, jedan čovek reče: Uz dva-tri izuzetka, ono što valja ostalo je (u našem malom mestu).

To što od juče samo ja o tome pišem sigurno nije razlog da zaćutim.

Kvantitet nikad nije određivao kvalitet.

Verujem da će se i Putin krstiti: Koji je k.... ovom narodu, šta ovako šeni?

Pa dobro, ništa nije besplatno.

Izgubili dostojanstvo, ali dobili sendvič, mleko, radno mesto sigurno (sve dok, nekim čudom, ne odbiju da uđu u autobus)...

Lep dan za gubljenje dostojanstva... Kad bi ga imali.

Nekad su pastiri ovce terali štapom, a sad autobusima.

Čast i bruka

Svim zaposlenima u državnim ustanovama i onima koji su ikako s vlastima tikve sadili zapoveđeno je da se sutra manu svakog posla (naročito kuke i motike) i krenu na spontano okupljanje. Od njih se traži da na izlet povedu svoje bračne drugove (i ostalu mnogobrojnu rodbinu), kako bi spontano okupljanje bilo što masovnije. Ukoliko zaposleni nije u mogućnosti da pođe (bolestan, bolesno mu dete...), dužan je da supružnika pošalje kao zamenu. 

Za sve je organizovan prevoz autobusima. Ali je dopušteno da oni koji se ne žele mešati sa sirotinjom rajom (ne prodaju obraz za siću -- sendviče i mleko, već za krupnije povlastice) idu svojim automobilima. Po svoj prilici neko nosi spiskove i tamo negde proziva, pa de vrdni, ako možeš. Naročito su (otvoreno i direktno) ucenjeni oni koji nemaju rešenje za stalno zaposlenje (u vrtiću, školi, opštini...). Koji se ne pridruže spontanom okupljanju mogu se nadati spontanom otkazu. Ne saosećam s nevoljnicima, prezirem kukavičluk. Uvek postoji izbor: kopala bih njive i grickala tvrdu koru hleba (sve znajući da ničija nije gorela do zore; al' ako si primakao šake da ogreješ, velike su šanse i da ih opečeš).

Niko sam i ništa, ko što su mi otac i majka, i ko što su bili moji preci. Nikad nismo imali silno blago, za kojim nismo ni žudeli. Ali i ni idola kojem bismo bili slepi podanici i koji bi nas uočio tek pri kolonoskopskom pregledu. Što je najbitnije: ne beše bojazni da nam ko ko obraze s đonovima pomeša. Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.

Rado ide Srbin na kontramitinge... Nit ga vuku nit ga tuku: strah ga da će ostati bez parčeta hleba (da ne kažem sendviča i 5 l mleka).

Ko s đavolom tikve sadi, po zapovesti ide sutra na kontramiting.

Da sve ovce odjednom odbiju poslušnost, onemoćala bi čobaninova toljaga.

Opet ću leći kasno.

Nisam kriva što majka tek sad pravi kolače.

Tata čvraka daljinski i pojavi se Pink. A na Pinku čovek koji stalno i više od svih radi, a nikad ne spava.

Pustite Parove, rekoh. (Od dva zla gledajte manje.)

Pink je umnogome odgovoran zato što roditelji zanemaruju decu. Kad god ja nešto hoću da kažem, majka i otac me saseku u po reči: Ćuti (dok gledamo rijaliti)! 

Ako imate krive noge, nosite dublji dekolte. Christian Dior

Sem ako vam život nije maćeha, pa imate i male grudi. ;)

Pročitah na Tviteru: Zaljubljivanje ima isti efekat kao i uzimanje kokaina.

Hajde da se drogiiramoo, nek se oči sjaajee... ;)

 Ako imate krive noge, nosite dublji dekolte. Christian Dior

Sad kad se razdrljim do pupka. ;)

Fiktivne merdevine u Luvru

Mislim da kulturu treba približiti običnim ljudima. Ne uniziti je, ne banalizovati, samo ponekad i nešto većini razumljivo i zanimljivo  (što ne isključuje kvalitet) prezentovati.

Ne volim onu modernu, ko bajagi, umetnost, instalacije, šta ja znam kako to sve nazivaju... koje niko živ, a često, rekla bih, ni sam autor, ne razume. Ali se svi prave da su skapirali i da su očarani. Mislim, više ne volim lažne reakcije od onoga što ih tobože izaziva.

S tim se složi i moja sestra. Pa se priseti...
Idi, bre, bila sam u Luvru: sranje, ženo. (Nek se ne srde umetnici; namerno se tako izražava ona, učena, ali praktična, i sklona demistifikaciji.) Majke mi. Znam da svi misle da sam luda. (Ne brini, to što svi misle nema snagu psihijatrijske povrde.) Orgomne sliketine; ili motivi rata ili religijski -- ne zna se šta je gore, boli me klinac ko je slikao. (Takvu odlučnost i samosvest ja volim, ne poštovanje autoriteta po svaku cenu.) Ja ga prešetala očas posla, nemam toliko vremena da se gnjavim po Luvru. I da dočara svoju zainteresovanost, dodade: više sam slika napravila kroz prozor Luvra. (Pa dobro, ako ti se vidici nisu proširili, onda su se uzvisili.)

Ima slika preko celog zida, 5-6 metara u visinu, 7-8 u dužinu. Ja gledam, kaže, pa se sve pitam: ma kako je ovo naslikano... gde je ovo bilo okačeno... jesu li koristili merdevine... kako uklopiše da veličina svih ljudi bude srazmerna... Sve te neke tehničke stvari, šta ću kad sam pragmatičar. Drugarica mi umrla od smeha. (Našla je gde će da se upokoji: nasred Luvra.) Ja je zamišljam, pa bi i moja preuranjena i iznenadna smrt imala isti uzrok, samo da i u smejanju nisam škrta i uzdržana.
Ja u Luvru nisam bila. Ali znam da ona sve to namerno karikira. Da si nam živa i zdrava, baš takva kakva si. Kamo sreće da je više ljudi koji misle svojom glavom, spremnih da ispolje svoje lično mišljenje čak i ako se ono kosi s mišljenjem većine, s mišljenjem (prave ili tobožnje) intelektualne elite i nazoviumetnika. 

Na svetu ničeg lepšeg nema od dečjeg (o)smeha i prolećnog jutra.

Rekao je: S tobom ne mislim jesti keks i igrati karte.

Na svu sreću, jer karte mu nikad nisu otvorene, a zna i da vara.

Keks i obožavaoci

Moja sestričina radi kao kasirka. Svi je vide i svi je znaju. A ona malo koga (kad da stigneš od posla).

U decembru je od tajnog obožavaoca dobila neki keks. Poslao po koleginici s druge kase. Nema pojma ko je. Ne zna ništa, sem da je crnokos (toliko je starija koleginica uočila, očito ima zavidan dar zapažanja).

I šta si uradila s tim keksom, pitam. Pa pojela, kaže ona.

E što meni nije jedan takav (il' ma kakav) udvarač. Šalim se: ja to ne bih okusila dok ne spoznam ko je i kakav je. Ni kompliment ne prihvatam od onih što mi nisu po ukusu (dakle, i jedne i druge mogu na prste da izbrojim).

Sva sreća da se na tetku ne umetnu (pa bi samo kutije keksa slagala i nikome blizu ne bi dala; ceo život bele kose plela, a keks ni s maslacem ne bi jela).

Nemoj drugo

Deca već bejahu užinala i igrom se zabavila, pa je i vaspitačica mogla na miru da doručkuje. Otišla samo začas da opere ruke. Verovatno se usput naslađivala mišlju na dve kriške hleba s namazom i jedno jaje, ostavljeno na njenom stolu.

Međutim, vrativši se u sobu, spazi da jedno parče na tanjiru nedostaje. Zbunila se (verovatno i razočarala: šta je jedno parčence za odraslu ženu?). Deco, gde mi je parče hleba, upitala. (Dođavola, činilo se da su zaokupljeni igrom; nije trebalo da im veruje.) Deca gledahu zbunjeno koliko i nezainteresovano. Jedino je Staša znala odgovor: Ja cam pojela. Jesi li gladna, hoćeš još, upitala vaspitačica (bar tako je mami ispričala). Ne, odmahnu Staša. (Parče joj se samo našlo pri ruci, pa kad već beše tu, ne bilo joj teško.) Ali i upita: Imac ti neki kolac?

Te večeri dok ju je kupala, mama upita: Staša, pa kako si pojela, jesu li te videli drugari? Ne, neee, vragolasto se osmehujući, prstom zaklati Staša, ja sam se cakila idza kolica s flasicama. Lisica mala, znala da ne sme da privlači pažnju. Ko zna, možda bi neko tražio i da podele plen. Što je sigurno -- sigurno je: da pojedeš -- čučneš u zaklon. Pametna pčelice -- moj naklon.

Iako ne voli da joj to pominjemo i smejemo se, uvek pokušava da izvrda, uspeli smo da izvučemo poneku informaciju. Njena verzija ne slaže se sasvim s vaspitačicinom. Kaže (i smeje se): Nemoj dru(g)o da mi pojedec, treba meni, jeka vacpitacica. Istina, ima smisla. Ali ko će zasigurno znati kako beše.
U svakom slučaju, vaspitačicin je strah opravdan: uz tako ješnu (i preduzimljivu) decu (što su kadra zdipiti i uteći, i na skrovitu mestu počučati), radiće gladna ceo dan.