Метеж у мени и око мене

Када ме једног дана (као јуче) пробуде пре времена, то узрокује вишедневну несаницу и мањак истумбаних сати сна. Поготово кад ме и наредног дана пробуде неколико сати пре но што сам, претпоставимо, могла да се наспавам. У току дана вероватно ћу, хтела - не хтела, опет пасти у кревет и освестити се након неколико часова. А онда ноћас, кад сав нормалан свет спава, ја ћу се опет, као минуле ноћи, у мраку увијати у тешким мукама, па ћу коначно одустати од намере да спавам и почети да маштам о накиту који правим или одећи коју ћу да шијем. Кад то окончам, а још ока не склопим, ја ћу упалити светло (компјутер, нека ми је бог у помоћи, надам се, ни овог пута нећу), придићи се и узети књигу у шаке. 

"Ноћас су ме походили мртви"... Походе ме и дању, али ноћу ми се теже на душу навале. Скрипта се отворила таман тамо где почиње Дис и његове Утопљене душе. Једна песма, две... доста поезије за ове ситне сате. Једна Андрићева приповетка, лагано штиво, место бенседина (за којим, листом, олако посежу и веома млади људи; то у моја уста неће ући, а вала ни којим другим путем). Док се Прелац удавио и док се Мила удала, па се потом и она преставила, ко зна колико су далеко одмакле казаљке. 

А јутрос ме пробудили у недоба, ни осам није било. И сад нисам ни жива ни мртва: ни да се каквог посла озбиљно латим ни да надокнађујем непроспавано. За такве (а биће и све друге) ситуације (кад не знаш шта да радиш јер знаш шта би требало, а не можеш) интернет је једини од помоћи (да се време не траћи... на погрешан начин). Ето како ме терају да се враћам својој зависности. А лепо покушавам да се ратосиљам те беде. Шалим се, ваља ми та пошаст још како, за многе делатности. Али, конектуј се, па и за појас задени. Ничега превише (стално то себи говорим, а, не рачунајући дане што се на прсте могу набројати, кад се све сабере - читаве месеце пред рачунаром преседим). 

Одакле сад да почнем, мучи ме то већ данима. Где сам стала? Куд сам пошла? Свакога дана изнова хаос запоседа моју собу. Упоран ли је, мајко моја! (Метеж у мени и око мене, а не зна се шта је чему узрок или последица.) Све ми то личи на зидање Скадра на Бојани: што за дана доведем у ред, то ноћу испремећем, сама ја - не треба вила да се меша. /Два дана уназад мајка се распитује да није случајно у мојој соби она справа за тамањење мушица (нестала без трага, а мушице оплеле колце, само поцикују и иду нам на живце). А ја је нигде не видим, ни у хрпама одеће на поду (кад год се пожалим да никако не могу све да спакујем по ормарима, моја мајка једва дочека да примети: а кукаш да немаш шта да обучеш!), ни међ књигама. Тамо је можда, кажем, резигнирано, и поп с брадом (његово појављивање, све са мантијом и поменутом брадом, на месту где га нико не очекује, говори о размерама метежа у мојој соби), али ћу то засигурно знати тек ако га на браду нагазим па скикне (но буде ли стиснуо зубе, нико му у траг не уђе)./ И ја свакога дана имам два избора: да седнем и плачем (што ми се увек чини лакшим, само макнем устрану гомилу згужване одеће на кревету, да направим места) или да засучем рукаве, разврставам и пакујем... и такође плачем (не миле ми се прозаичне активности, које свакодневно изискују много времена за себе, а ја времена довољно немам ни за оно што волим). Кад се малопре вратих из куповине, поглед ми паде на табуре и на њему дремљиву белу мачку (разбашкарила се, с пуним правом, готово се извиних што сам јој у интимну одају банула). Ааааа (мислим нисам рекла А, али њему највише сличи то што јесам), шта ћеш ту, козо једна мала, кад си ушла? Мачка ни да замекеће, остави ме без одговора. Јасно ми је да сам прошлог лета, кад удомих два бела мачета (брата и сестрицу) направила вееликуу грешку. Тад ми није пало на памет да ће бити дана кад не видим белу мачку, а да ће ове моје, срећно обојене (тако да могу да шмугну куд им воља), то искористити. /Лане је потрага за белим мачкама била забава за читаву породицу (и Интерпол би се помучио), јер оне знају да се, што би рекли неки, "укурвају", а ако заспе - могу топови да пуцају, оне ни да трепну, џаба ми окукамо тражећи и вабећи: мац-мац-мац... Тек након неколико сати, кад их готово прежалимо (верујући да им се десило неко зло), измиле из ормара (али сад знамо ми где најпре да тражимо)./

Једино добро од овог присилног рањења јесте што ћу Бексовом куриру, којег, с нестрпљењем (због оног што носи), очекујем сваког часа, приредити изненађење: неће ме затећи у пиџами, ни неочешљану, ни крмељиву, а и подочњаци ми, верујем, неће толико доћи до изражаја. Нека види да не спавам сваког дана до подне (некад, како и данас планирам, спавам кад подне прође).

Лаксативно дејство миша

Тата нас малопре обавести како је у купатилу видео малецког миша. Притом се смешио (тата, не миш - тај је, вероватно, претећи искезио ситне зубе) као да нам је у кућу крочио драги гост. Ма, јесте, миш, додаде потом, изазвавши и у мени сумњу (а нарочито наду) да су га очи превариле. Откуд се миш ту задесио, којим ли је путем у купатило доспео? /За сваки случај, одмах сам затворила врата своје собе и подупрла их леђима изнутра. Али, шта ако је тај мали неки аскета, сав се усукао... па се провуче испод прекратких врата (столар их, сва је прилика, кратио одока, па ми сад прете разне опасности)?/ Постоји основана сумња да га је (као и његовог рођака пре неких годину дана) кришом допремила једна од мачака (зачудо, још нису изумрле оне склоне лову, али кад лове, чине то више рекреативно и ради повећања адреналина, из чисте забаве - не пада им на памет да ловину једу). Мислим, поигравала се њиме, онако пословички, а он увребао тренутак па јој утекао, са срцем у петама (и сад му махнито лупа негде иза веш-машине). Тата, зови мачку (да реши тај проблем... који је, могу да се кладим, лично и изазвала, па утолико већу одговорност сноси), најпре се успаничих. Али жао ми да недужни мишић заврши у чељустима мачке (под условом да се мачка уопште смилује да њиме омасти брке), па ја да га носим на души (тако мален, тешко би ми се на душу навалио). Но, ја морам у ве-цее, кукумачем (не могу ја да се уздржавам колико он може да се крије и у некој рупи грицка нешто... макар своје нокте, од нервозе), али мој тата (као ни мачка) не даје на то ни пет пара. Ако седнем на ве-це шољу, а тај мали глодар се однекуд преда ме измигољи, ус.... се од страха! Чекај, па у чему је онда проблем? Ни суве шљиве ни пробавита не би били тако ефикасни лаксатив као миш.

Тетка која неће да одрасте

Кад се Маша пробудила, једва да је било седам, али како јој воља. Замерих јој тек кад покуша и мене да истера из кревета: хајде, мораш сад да устанеш (увек морам кад је њој ћеф). Онда се развикала (да изложи јачи аргумент, кад већ није ауторитет): буудите сее, суунце је изаашлоо! Буудите сее, сунце је изаашлоо! Јаоо, какво сунце, сунце ли ти... калајисано (већ неколико месеци никако да се наспавам)! Нећу да устанем, нећу и тачка, окренух се на другу страну. Али од тога не беше никакве вајде: кад та нешто запне, досадна је ко зубна болест. Хајде, рече ми (док се и сама тобоже разгибавала) касније (пошто легох на руду, тј. дигох се из кревета), вежбај. Ако не вежбаш, бићеш стара (као да се иначе то може изврдати... а баш би ваљало). Ма немој, што твоја мајка онда не вежба (тобоже се брецнух ја)? Па она је жена (ту помоћи више нема), одговори Маша спремно. Ти си дете, појасни ми, па додаде (да ли да демантује претходно речено), ти си тетка. 
Колико јуче моје сестричине су чврсто веровале да сам и ја девојчица. У последње време моје сестричине су прилично збуњене. Сувише сам налик на њих (плетем кике и везујем репиће, играм се радије с њима у дечијој соби но да водим празне приче с одраслима у дневној, певам на сав глас дечије песме и блесавим се...) да бих била "жена" (одрасла), а опет позамашна да бих била девојчица (у шта су до скоро могле да се кладе, а Маша ми и данас-дани редовно купује слаткише). Шта год да мисле, неће погрешити. Тетка је девојчица? Да, јесте (времешна, додуше, али ипак). Тетка је одрасла? Хммм... јесте (ту и тамо, рекло би се, колико се мора).

Nije blago ni srebro ni zlato

Pre neko veče dok bejah za kompjuterom (a retko sam ma gde drugo), do mene iz kuhinje dopre razgovor moje majke s jednom našom babom (jedinom koja nam je preostala). U toku je bio osvrt moje majke na, ne tako davno, udomljavanje jedne naše dalje rođake (baba ko baba, slabije se kreće, a rada da čuje šta se s rodbinom i poznanicima zbiva). Lepo se udala, reče moja majka. LEPO, šta to znači, upitah se, s osmehom, ja. Lepo, mirnim putem, uz blagoslov porodice? Lepo, uz dobru klopu i muziku?

Tek večeras joj zatražih objašnjenje, praveći se naivna. Udala se bogato, kaže moja majka (ko da ona zna šta zaista i tačno poseduje dotični mladoženja; pretpostavljam da se idealnim smatra, ako već nema avione i kamione, da mu je kuća bar na tri sprata, a nema nijednog brata). Moji roditelji daleko su od materijalista, niko od nas nije vaspitan ni da odviše ceni materijalno bogatstvo ni da ceni ljude po imovnom stanju. Praktično, ona je samo nesvesno usvojila i prosledila zaključak koji su drugi formulisali (udati se lepo jednako je udati se bogato). Dakle, lepo se udati, smatra "svet", znači, u najboljem slučaju, živeti ko bubreg u loju, u bogatstvu i raskoši. 

Ja ti se, majko, da znaš (a znam i da ne mariš) neću tako udati. /Srčana bi je kap, od uzbuđenja i iznenađenja, strefila da se udam ma kako (zato ne smem da joj ugrozim život), i za crnog Ciganina; nismo mi rasisti, nego narod tako kaže kad "ne pravi pitanje"./ Ja sam od one retke (gotovo izumrle) sorte: volim s dragim po gori oditi (za pešačenje sam ionako uvek raspoložena), glog zobati (a nije to ni tako loše, pretpostavljam, znam predele gde bi bio slađi od meda), s lista vodu piti (kap po kap - utoliće se žeđ), studen kamen pod glavu metati (ma, bio bi mi mekši od perjanog jastuka)... neg s nedragim po dvoru šetati (treba da navučem prehladu od onih mermernih pločica, šta će mi ta muka), šećer jesti (ionako nije dobar za zube), u svili spavati (jeste da, tako kažu, od svilene posteljine ređe nastaju bore, ali treba to i peglati... a najvažnije je s kim ćeš je "gužvati")". 

(Voda do grla da nam oboma dođe, načinili bismo sojenicu, da je nadvisimo, ili napravili splav, pa se otisnuli u lepšu budućnost. Ne može biti toliko loše sve dok smo zajedno, čvrsto veruje romantična duša.) Od retke sam sorte, kojoj nije blago ni srebro ni zlato, već je blago (ah, još kakvo) što je srcu drago (ah, još kako).

Неко нас посматра

Беше већ прошло шест увече, а ја, пошто окончах сређивање собе (то је црначки посао, да вам кажем; неће ме нико скоро на то наговорити), изађох на терасу и стадох да се чешљам. Мајка, која се на тераси одмарала, погледа ме и примети: мислиће неко да си тек сад устала (као да је чешљање дозвољено само ујутру). Од те помисли ноге су ми се одсекле (стало ми је да Неко верује како се будим у зору). Тај НЕКО (и њој рекох) мени је иначе најважнија особа у животу! Много ми је битно шта о мени мисли Неко и шта ће Неко да каже. Ни ону колонију паука никад не бих изместила из собе да није Неког, који узгој тих животињица на таквом месту сматра недопустивим. Кад год се облачим, ја се питам да ли ће се Неком допасти мој избор (да ми сукња није прекратка... или предугачка - Неко одређује димензије и правила; да ми боје нису дречаве - Неком да боду очи, тканина превише провидна, да ми обод шешира није превелик...). Кад једем, ја стрепим да случајно не сркнем супу, јер може ме чути Неко (па да ме олајава - Неко то воли да ради). Неко све види и све воли да зна, Неког све (а нарочито туђ живот) занима. Ма чега да се латим, ја пазим да не начиним неку грешку, нешто што се Неком не би допало. Где год пођем, ја се осврћем, јер може откуд банути Неко... и замерити ми што идем десном место левом страном, ливадом, а не друмом, ногу пред ногу место трчећи, или обрнуто, босонога или у чизмама (кад је лето)... И кад мислите да вас нико не чује - чује Неко, и кад мислите да вас нико не гледа - гледа Неко, кад помислите да никог за вас није брига - брига је Неког.

Чувајте се Неког: у кога Неко  прстом упре, тај је довека осрамоћен! С Неким се није шалити, боље му је ићи низ длаку (мада је нема, бар на језику), не стајати му на жуљ, а понајбоље - клонити га се сасвим, јер Неко длаку мења, али ћуд никако.

Фестивал празних глава

Недавно сам у новинама прочитала како су се стотине Колумбијаца окупиле на фестивалу Томатина, који се одржава сваке године у јуну. Том приликом учесници се гађају парадајзом, па се потом (кад га разгњецаве) и ваљају у њему. /Докле досеже људска лудост! Могли би комотно да организују и фестивал Ћелавина, па да једни другима почупају косу! Или Чворугина, па да међусобно олупају главе./ У ту сврху допреми се око 15 тона парадајза (да ми је знати ко то гаји и из дана у дан залива, чији зној капље зарад такве раскалашности). Није први пут да за ово чујем, и није први пут да НЕ ВЕРУЈЕМ! Зар не могоше да нађу неку другу забаву? Зар их не гризе савест што отурају ту силну храну, док широм света зјапе милиони гладних уста, деца су живи костури?! /И један једини (од стотинак грама) парадајз многи би доживели као богату гозбу!/ Можда им од тог ваљања скаче адреналин (и ко зна шта све... гарант се понајвише ваљушкају љубавни парови, они који се бегенишу... ко да им кревет није довољно добар, и грехота да се ваља трава), али зар им не би срце било пуније да су тих петнаест тона поклонили онима који би их искористили у јестиве сврхе? Не могу да разумем да неко бахато траћи оно што је другима неопходно и недоступно. Зар нису, ако им је баш било до ваљања, могли да се пруће у блату и порву људски као свиње? Зар тако да се расипају земна блага: сити и напити да газе храну, док су друга земаљска бића гладна? /Додуше, ако је то онај парадајз што се с почетка пролећа (или чак у зиму) у гајбама пред нашим пиљарама засија (а зна се да није злато ни укусно, а нарочито здраво, све што сија), аратос га било: да је за Џ - не бих га погледала!/

Око Нове године сам прочитала негде тобожњи статус на некој друштвеној мрежи неке вееелике (ако њу неко пита) "књижевнице" (једне од оних које, као алву, продају сочне приче о певаљкама, манекенкама, проституткама... све му то дође на исто). Критиковала је градску власт због тога што је Београд сиромашно окићен оним силним светиљкама. Није јој пало на памет колико све то пије електричне енергије (да не кажем струје) и колико све кошта. Ако смо већ годинама у некој тешкој кризи, зар треба да се расипамо певајући на Тргу (истина, зна се да ко пева на зло не мисли, што добро дође нарочито онима који га за то време чине)? Је ли примерено да се страће огромне паре на кићење градских улица и потхрањивање илузије да је све сјајно и бајно? А многи у тој "најлуђој" ноћи седе, погнутих глава, за празним столом (празних џепова и стомака), ако је среће да имају сто и кров над главом. Има несрећника који леже по картонским кутијама, ћошковима зграда и шахтовима. И гладни су, и зима им је... док град сија (и "књижевнице" седе у топлој соби, пред компјутером, те кукају на Твитеру да атмосфера није довољно свечана, срамота). 

Да се ја ишта питам, ниједна лампица не би на нашим улицама засијала (иако је, морам признати, лепо кад се оките, иако и мене од тога обузме неки празнични занос), док је игде црева која крче и уста која се не осмехују. 

Да се ја питам, нико не би смео да баци ни пола парадајза, док њиме ико (био човек или животиња) може бар заварати глад. Ваше мало може бити много ономе који нема нимало! Ускратите себи то невероватно задовољство ваљања у поврћу, откријте задовољство даривања и бриге за другога! Маните се којекаквих фестивала празних глава (и равнодушних срца)!

Дружина Пере КРжице

Мрзим недељу: сви су код куће, а ја не знам где сам! Нисам имала много избора: да тапкам у месту и очајавам или да им се придружим. Прво сам "чекала да прође", па како није пролазило (а исцедили су ме као лимун), одлучих да сестричине поведем у шетњу (од тога ми вишеструка корист: ем ћу преусмерити њихову силну, и углавном деструктивну, енергију, ем ћу прошетати и нагледати се зеленила). 
Миа је успут решила да се играмо "Дружине  Пере КРжице". Још нисмо с главног друма зашли на споредни пут, а улоге су биле подељене, па ком право, ком криво.  Миа је, наравно, била Пера (сви од малих ногу  чезну за руководећим местима, што због угледа, што због плена који могу да приграбе). Маши је запало да буде Мило Дијете (мада она зна да буде још какав ђаволак). А ко ће да буде Дебели, упита Миа. Ја се направих луда, као да не разумем да јој је неугодно ту улогу да додели мени. Чекај, чекај, поразмисли она, у нади да ће још неку вредну улогу извући из рукава. Али, не. Има још само Злобни, рече она, а само је још Дебели од добрих (као да покушава да ме одобровољи и убеди да прихватим). Кад су мали, сви желе да буду добри (партизани, а не Немци, Индијанци, а не каубоји...) , а како поодрасту, углавном им се не свиди сазнање да су добар и луд браћа (близанци, сијамски). Ја ћу бити Дебели (добро ћу се снаћи, имам у том неког искуства), изјавих, и њој паде камен са срца. Ваљало би да у сценарију пише како Дебели мора да смаже ванглу пуну крофни или гомилу палачинки (само не знам ко би их замесио). Није ми то сметало, али Миа је мислила да ми надимак (и вишак килограма) тешко пада, па се убрзо сетила како је Дебелом име Коста. Морали смо целим путем једни друге да ословљавамо тим филмским именима. Миа, не трчи! Она сместа стане, али не што је тако послушна, већ да ме прекори (што излазим из света фикције): еј, нисам ја Миа, ја сам Пера, зовите ме Пера! Добро, добро, заборавила сам. Машо, сачекај! Еј, опет ће Миа, није она Маша него Мило Дијете! Ма миле сте обе... ко чир на... незгодном месту. 

 Требало је да поправимо стари млин, и хвала богу да не наиђосмо ни на један (последњи који сам знала порушен је пре отприлике две деценије). Дебели не беше понео ни чекић ни ексере (а џепови празни, па понеси - не иште ти леба), а и куд да се пентра тако трунтав.

Ко другоме на нос слеће - тај ми више полетети неће

На зло сам се јутрос пробудила, крвави сам покољ начинила! А нисам ја то хтела, нисам ни планирала. Само сам хтела још да спавам, а оне ми нису дозволиле. За писту су изабрале мој нос (који, узгред, уопште није упадљив, не спада у дугометражне; није то никаква носекања, један сасвим обичан, чак симпатичан, носић). Ја сам надасве толерантна и мирољубива (паукове из куће депортујем на метли, мрава нисам згазила... деценијама), бранила сам се дуго мирним средствима, бог ми је сведок, дипломатски убеђивала (маните се ћорава посла, неће ово на добро изаћи). Махала рукама, терала их, можда сам који пут и опсовала, али оне никако да се окану злодела: све насрћу као бесне! Трпела сам и махала, махала и трпела... Па кад ми паде мрак на очи (које још нисам ни отворила), кад сам скочила, и наопако ћурак окренула, дограбила оружје па утрчала у ту трупу, што се јуче кроз отворен прозор у моју собу ушуњала и улогорила. Нема после: куку, леле, нисмо хтеле. Падале су главе ко труле јабуке, ал' не беше ниједног јаука: како треснем оном справом - ниједна не зене (ил' у њима срце јуначко удара: кад умиру, нити писну нит зуб'ма шкрипућу)! Читаве сам фамилије потаманила (грешна ми душа, ал' мирна глава - никад два добра заједно), јер, како и кажу: убијеш једну, остале дођу да је оплакују и јадикују (па их грдна невоља на сахрани снађе). Ја седим на кревету, свемоћна (мој кревет је за њих као Олимп - ја одлучујем кога ћу да пригњечим, а ниједног да поштедим нећу) и мислим (као онај Змајев мачак кад улети међ мишје сватове): ког ћу прво, а кога ћу после. На поду ми лежи покојник до покојника, а једна се међу њима шеће, као Косовка девојка, па пребира по незнаним јунацима, док и њу не стиже буздован за врат. Ааа, мушице, свануо вам црни понедељак (далеко је да чекам до петка): ко другоме на нос слеће - тај ми више полетети (а камоли гристи) неће!

Ко тражи веће - изгуби из вреће?

Дошла ми малопре братаница (млада студентикиња нечег чему никако да запамтим име: биохемијски инжењеринг и још нешто, можда и друкче формулисано, али никако ми не улази у главу) да види нови накит који сам ја направила. Још прошлог пута поручила је ланчић за ногу, па разгледа привеске које бих јој могла ставити. Јао, баш је слатка совица, имаш већу, упита. Немам (и ја волим упадљиво, али већу, а лепшу и прикладнију, не нађох). Онда спази потковицу, и она јој се допаде, али опет није таман: имаш већу? Немам (њој човек никако да удовољи, ништа јој није по мери). Јао, види, имаш и виолински кључ, напипа мрвичасти привезак, па ме погледа: а имаш ли већи? Имам, ФРАНЦУСКИ, искористих ја њено извољевање да испаднем духовита. Коначно се одушеви и сииитним морским звездицама. Баш су слатке... имаш њих веће? (Ауу, незајажљивог ли створења! Па да је било - купила бих!) На то моја сестра (с петогодишњим брачним стажом, мада ваљда ни предбрачно искуство није занемарљиво), прсну у смех, констатујући зналачки: ти ћеш имати проблема у животу... Све три се зацерекасмо. Неко ће због тебе пасти у депресију (имаш већи? па замислите само јадничка како би се покуњио), додадох и ја, па настависмо да разгледамо. Пошто ја нећу скоро одлазити у главни град, а она ће отићи већ сутра, замолих братаницу да ми купи неке ланце. Све јој потанко описах (и показах): у којој улици, на којој страни, која продавница, какву ћу боју, колико коштају, колико да узме... А колико су дугачки, излете њој (наизглед сасвим ирелевантно питање)? Ја, онако занесена, не бих ни одреаговала, али моја сестра на то се готово загрцну од смеха (ко о чему, баба о уштипцима мисли). Па шта је: од вишка глава не боли; не може да шкоди, а може да годи (мада, народ каже и да онај ко тражи веће - изгуби из вреће; боље врабац, ил' малена сова, у руци него голуб на грани).

Прођи, мајко, не замећи кавге

Некима од мојих најближих сродника (оној која ме родила, не слутећи да ће ивер, намћорасти, одскочити далеко од кладе; последњем "иверу" који је тик уз кладу пао и још јој се за скуте држи) Творац је дао језик изгледа само да би ме нервирали. Што им се по поду вуче, и ђене-ђене, ал' бар да понекад умеју да га држе за зубима или макар да се каткад за њ угризу. А опет, тај језик и не би био тако отрован да нема савезника и хушкача у очима... онима које вазда виде тр(у)н у туђим очима (док се у њиима балван, непримећен, башкари). А виде и паучину у мојој соби, ма колицко да је ситно ткање, ма колике димензије плетива. 
Особито ме нервирају нека питања која ако нису реторска - ја не знам какав се одговор на њих очекује. Рецимо, мајка ме пита (а то исто ради и њена следбеница, њена копија, ехо): ти не видиш оне мрље на завеси, не видиш да је флекава? (Никако да схватим да ли то она, брижна, проверава мој вид.) Уђе у собу па почне да јадикује (има одличне предиспозиције за нарикачу): еее, ти не видиш ову паучину и пауке? /Ма не видим некад белу мачку (зато што се завуче под јорган) а некмоли сићушне инсекте./ Не видим (а и да видим - баш ме брига, а и да видим - шта те брига)! Имам право у својој соби да узгајам шта ми воља (воља ми крупна стока, воља ми ситне бубе, особито оне "луде"). Неко крај узглавља има пса чувара, а ја паука који зна да се одбаци на властитом предиву ко на лијани, па да нежељени посетилац премре од страха... или бар врисне. Окани ме се, жено, пусти ме да дишем (ритмом који мени годи), да уживам у ситницама које мени значе и не марим за баналности (које су другима смисао живота). А безброј је сличних питања у њеном фонду (језичкој справи за мучење). Ти не видиш прашину (баш немам паметнија посла и крупније проблеме)? Ти не видиш прљаве судове у судопери (ако их ја будем прала, ко ће онда да размишља, да осећа и да сања)? Ти не видиш... НЕ ВИДИМ! Не видим!

А видиш ли ти оно што видим ЈА?! Не, наравно, нити ћеш икад моћи да видиш тако дубоко, тако далеко (свак је за понешто рођен, а ја за праљу и чистачицу нисам). 
Воли жена да звоца, и нема начина да се то изврда, да је лишиш тог задовољства. Последњи пут ме изнервирала синоћ (ради то она најмање три пута на дан и никад не прегреши). Отвори врата моје собе (а беше већ готово поноћ), уђе (дигнуте главе, озбиљна израза) држећи у руци нешто налик металу заваљеном у нешто бело (ко бубрег у лоју). Тек након њеног (театралног, разуме се) питања: да ли ти можеш да ми кажеш ко је ово урадио (и кад зна одговор, она увек мора да пита као да јој је починилац потпуно непознат, воли драму; питања су нарочито интонирана кад засигурно зна да сам одговор ја)? Требало ми је минут-два да у њеној шаци разазнам две залеђене кашике. Ја сам их ставила (у најхладнији део фрижидера, пре неко јутро, па заборавила... као што на укљученој рингли заборављам посуде у којима подгревам јело, варим млеко и барим (па испечем) јаја). Што, наставља она да глуми иследника. Требало ми за подочњаке (кад легнем у зору, а пробуде ме сестрићи који сат касније, не могу од подочњака да сагледам дан, камоли будућност, а огледалу не смем ни да приђем), обрецнух се (одговорам махинално, аутоматски, и даље куцајући по тастатури; досадна је дозлабога, све треба да јој се нацрта, као да је она овде нека власт, којој сви треба да полажемо рачуне). ПРОЂИ, МАЈКО, НЕ ЗАМЕЋИ КАВГЕ, ил' одјаши (с моје грбаче: јеси смршала, али си и даље тешка ко црна земља), да пијемо вино (може и чај од нане, не правим питање... а чај ћу да направим, поготово ако ће те успавати)... и сурфујемо по нету!