Неко нас посматра

Беше већ прошло шест увече, а ја, пошто окончах сређивање собе (то је црначки посао, да вам кажем; неће ме нико скоро на то наговорити), изађох на терасу и стадох да се чешљам. Мајка, која се на тераси одмарала, погледа ме и примети: мислиће неко да си тек сад устала (као да је чешљање дозвољено само ујутру). Од те помисли ноге су ми се одсекле (стало ми је да Неко верује како се будим у зору). Тај НЕКО (и њој рекох) мени је иначе најважнија особа у животу! Много ми је битно шта о мени мисли Неко и шта ће Неко да каже. Ни ону колонију паука никад не бих изместила из собе да није Неког, који узгој тих животињица на таквом месту сматра недопустивим. Кад год се облачим, ја се питам да ли ће се Неком допасти мој избор (да ми сукња није прекратка... или предугачка - Неко одређује димензије и правила; да ми боје нису дречаве - Неком да боду очи, тканина превише провидна, да ми обод шешира није превелик...). Кад једем, ја стрепим да случајно не сркнем супу, јер може ме чути Неко (па да ме олајава - Неко то воли да ради). Неко све види и све воли да зна, Неког све (а нарочито туђ живот) занима. Ма чега да се латим, ја пазим да не начиним неку грешку, нешто што се Неком не би допало. Где год пођем, ја се осврћем, јер може откуд банути Неко... и замерити ми што идем десном место левом страном, ливадом, а не друмом, ногу пред ногу место трчећи, или обрнуто, босонога или у чизмама (кад је лето)... И кад мислите да вас нико не чује - чује Неко, и кад мислите да вас нико не гледа - гледа Неко, кад помислите да никог за вас није брига - брига је Неког.

Чувајте се Неког: у кога Неко  прстом упре, тај је довека осрамоћен! С Неким се није шалити, боље му је ићи низ длаку (мада је нема, бар на језику), не стајати му на жуљ, а понајбоље - клонити га се сасвим, јер Неко длаку мења, али ћуд никако.