Прођи, мајко, не замећи кавге

Некима од мојих најближих сродника (оној која ме родила, не слутећи да ће ивер, намћорасти, одскочити далеко од кладе; последњем "иверу" који је тик уз кладу пао и још јој се за скуте држи) Творац је дао језик изгледа само да би ме нервирали. Што им се по поду вуче, и ђене-ђене, ал' бар да понекад умеју да га држе за зубима или макар да се каткад за њ угризу. А опет, тај језик и не би био тако отрован да нема савезника и хушкача у очима... онима које вазда виде тр(у)н у туђим очима (док се у њиима балван, непримећен, башкари). А виде и паучину у мојој соби, ма колицко да је ситно ткање, ма колике димензије плетива. 
Особито ме нервирају нека питања која ако нису реторска - ја не знам какав се одговор на њих очекује. Рецимо, мајка ме пита (а то исто ради и њена следбеница, њена копија, ехо): ти не видиш оне мрље на завеси, не видиш да је флекава? (Никако да схватим да ли то она, брижна, проверава мој вид.) Уђе у собу па почне да јадикује (има одличне предиспозиције за нарикачу): еее, ти не видиш ову паучину и пауке? /Ма не видим некад белу мачку (зато што се завуче под јорган) а некмоли сићушне инсекте./ Не видим (а и да видим - баш ме брига, а и да видим - шта те брига)! Имам право у својој соби да узгајам шта ми воља (воља ми крупна стока, воља ми ситне бубе, особито оне "луде"). Неко крај узглавља има пса чувара, а ја паука који зна да се одбаци на властитом предиву ко на лијани, па да нежељени посетилац премре од страха... или бар врисне. Окани ме се, жено, пусти ме да дишем (ритмом који мени годи), да уживам у ситницама које мени значе и не марим за баналности (које су другима смисао живота). А безброј је сличних питања у њеном фонду (језичкој справи за мучење). Ти не видиш прашину (баш немам паметнија посла и крупније проблеме)? Ти не видиш прљаве судове у судопери (ако их ја будем прала, ко ће онда да размишља, да осећа и да сања)? Ти не видиш... НЕ ВИДИМ! Не видим!

А видиш ли ти оно што видим ЈА?! Не, наравно, нити ћеш икад моћи да видиш тако дубоко, тако далеко (свак је за понешто рођен, а ја за праљу и чистачицу нисам). 
Воли жена да звоца, и нема начина да се то изврда, да је лишиш тог задовољства. Последњи пут ме изнервирала синоћ (ради то она најмање три пута на дан и никад не прегреши). Отвори врата моје собе (а беше већ готово поноћ), уђе (дигнуте главе, озбиљна израза) држећи у руци нешто налик металу заваљеном у нешто бело (ко бубрег у лоју). Тек након њеног (театралног, разуме се) питања: да ли ти можеш да ми кажеш ко је ово урадио (и кад зна одговор, она увек мора да пита као да јој је починилац потпуно непознат, воли драму; питања су нарочито интонирана кад засигурно зна да сам одговор ја)? Требало ми је минут-два да у њеној шаци разазнам две залеђене кашике. Ја сам их ставила (у најхладнији део фрижидера, пре неко јутро, па заборавила... као што на укљученој рингли заборављам посуде у којима подгревам јело, варим млеко и барим (па испечем) јаја). Што, наставља она да глуми иследника. Требало ми за подочњаке (кад легнем у зору, а пробуде ме сестрићи који сат касније, не могу од подочњака да сагледам дан, камоли будућност, а огледалу не смем ни да приђем), обрецнух се (одговорам махинално, аутоматски, и даље куцајући по тастатури; досадна је дозлабога, све треба да јој се нацрта, као да је она овде нека власт, којој сви треба да полажемо рачуне). ПРОЂИ, МАЈКО, НЕ ЗАМЕЋИ КАВГЕ, ил' одјаши (с моје грбаче: јеси смршала, али си и даље тешка ко црна земља), да пијемо вино (може и чај од нане, не правим питање... а чај ћу да направим, поготово ако ће те успавати)... и сурфујемо по нету!