Док Маша малопре у једној радњи испробаваше сандалице, продавачица је упита колико има година. Четири (прста), показа Маша, иако ће за који месец испунити и пети. (Да бих ја тако очигледним учинила своје године, већ постојећи, и горњи и доњи, екстремитети не би ми били ни за зуб - морала бих да будем многоруки монструм.) А тетка има седамнаест (напокон неко прецизно да процени моје унутарње стање; крштеници би било мало и са два да се помножи, ал' ко је шиша), додаде ко из топа (нимало се није колебала ни премишљала, није се прерачунавала, нема код ње ни пет ни шест - СЕДАМНАЕСТ), и заљубила се (за шта "приложи" и објашњење: ко има седамнаест - заљуби се; па шта да радим: кад се мора - мора се; уосталом, не марим што ми је срце прободено стрелом, само кад ми свали гомилу година с грбаче). Сви се насмејасмо, а ја се и упитах како је та информација (не о мојој "старости", она друга) процурела у јавност (види ли се то с пролећа у очима?), тачније допрла до Маше (одатле ми је јасно, из њених ће уста лако по чаршији да пукне "брука"). Не вреди што ја Маши стално говорим: ниисаам, е баш ниисааам! Седамн(а)ест ми је годиинаа, и још се нисам... (за)љубилааа...
Нема коментара:
Постави коментар