Свакога дана подочњаци су ми све већи и већи (онај што ми је пре неки дан рекао да ми лепо стоје, свакако се грубо шалио). Но, моји сестрићи нит томе налазе икакву естетску замерку нити маре. Да ли још увек умем да кројим картоне и правим дрвеће? Да ли још увек умем да читам бајке? Могу да их водим у шетње по ливадама? Па што су ти подочњаци онда битни?
Увече не може човек да их сатера у кревет (по њему скачу, рву се...), а ујутру да их у кревету задржи (о поноћи легну, у зору устану). Једва да је кукавица (у оном чувеном сату који ја немам, моји сви куцкају ко да леба нису јели) откукала седам пута, а Миа и Маша се ускомешаше. Ја с муком одшкринух делић једног ока (остављајући друго да спава и чува сан ко мало воде на длану), а оне, већ у седећем положају, упиташе: можемо ли да се играмо с оном малом куцом? Ама, куца спава, сви још спавају, лезите, причекајте мало. Легоше оне, али се вазда врпоље. Ни петао ич не мари што ја данима, можда и недељама (ако не и месецима) не спавам ни добро ни довољно. И он поранио, па се хвали: кукурикууу! Ако петао још једном кукурикне, устајемо, досети се Миа (како да на петла пребаци одговорност). Кукурикуууу! Разуме се, тај кад разјапи кљун, не зна да стане. Навалио да кукуриче ко бесан! Боли њега уво што се мени спаавааа, спаавааа! Таман што опет успех да сестричине одговорим од тог сулудог чина (устајања кад се мени не устаје), а по поду затапкаше Матијина малецка стопала. Пробудио се дечак, вероватно чуо сестре како ћућоре, прекорачио уснулу маму и дошао к нама. Е, тетка, што си спавала - спавала си! Кукуууууу, кукуууу, кукууу (како лежем на руду и отварам очи, осипа се број вокала У)!
Нема коментара:
Постави коментар