Моје сестричине и ја седесмо јутрос саме за столом и доручковасмо (ја одистински, а оне су нешто мрљавиле, колико да им се допусти да пију сок, ждеру питу с маком и иду напоље; циљ оправдава средства, али тешко се некад гутају и варе). У једном моменту Маша примети: а Мииа је прднулаа (упс, опростите ви који се правите да сте анималног лишени). Ниисаам (вероватно и није, мада нису постојали докази ни за једну тврдњу; биће да је то Маша, забаве ради, измислила, ич не марећи што ће тако сестри угрозити репутацију), осети Миа потребу да се брани, ја то никад не раадим (у самоодбрани се увек претерује). Е сад, прекорих је ја, сви то раде, немогуће да си ти тога поштеђена (ма не, треба да је ложим како је она нека принцезица, астрално биће, без људских нагона; нећу вала да је подржавам у лицемерју, којем је друштво учи). Радиш то понекад, али не пред другима (своји смо, што да се лажемо, а нећемо ни да се згражавамо и пренеражавамо). Оћуташе оне на то, а ћутање је (у овом случају) знак одобравања (и разумевања, и слагања). /Човеку је много лакше кад своју судбину прими као природну и кад се не либи у себи људског и неминовног; иначе га оптерећује оно што треба да глуми пред другима (јер се не слаже са оним што јесте)./ Али се и досетише ситуација кад то не успевају прикрити. Јаа сам некад прднула у вртићуу, са смешком такорећи похвали се Маша (ако сви то раде, она онда уме још боље). Па да ли је то неко чуо, питам ја, озбиљно, ко да разговарамо о глобалном загревању - не корећи је, већ да утврдим како је поднела такво нехотично експонирање (ја бих, на њеном месту, чак и у њеном узрасту, вероватно у земљу пропала)? Не, одмахну она главом. Само сам Нини рекла: ниси чула ватромет! (Ватромет је Машина метафора за... е, то што вам је неугодно чути, а поготово нањушити). Миа, као старија (и искуснија, у свему, па и у зауздавању неумољивих гасова), пожури да сестру поучи лепом понашању /и чувању имиџа добро васпитане девојчице; мада, ја сам једном негде прочитала (како бих другачије знала?) да и жене прде, не знам зашто се сви гнушају те истине и окрећу од ње главу (што затискују нос - потпуно ми је и разумљиво и препоручљиво): е, Машоо, кад хоћеш да прднеш, само се стегнеш, па бррзо уђеш у купатило и онда... прднеш (и стискање, уздржавање и опуштање, односно "паљбу" Миа је допуњавала гестовима, па је утолико било смешније. Готово чувши тај фиктивни плотун (након којег нам свима лакну), који је Миа пристојно испалила у просторији намењеној за сличне радње, ја се зацереках.
Утом се појави моја сестра (Миина мама), извали се на кревет (безвољна, измрцварена), а ја поделих с њом: знаш о чему смо причале? о прдењу! Она на то (баш као и многи од вас) преврну очима. Па шта је то страшно? Што се сви праве да су анђели без аналног отвора (људи смо, од оног што једног мучи ни други није поштеђен)? Много је лакше и угодније живети кад гледаш у очи истини, из ма ког отвора, нечујно или као прасак, долазила). Рецимо, народ је давно утврдио, а Вук Караџић забележио загонетку: у ноге нишани, у нос гађа (и ретко маши). Погодите решење (и заштитите од њега нос)!
Нема коментара:
Постави коментар