Сваког, па и овог последњег минулог, Митровдана ја кажем: никад више! И опет ме наведе ђаво па се латим мешења колача. Имам добру вољу и ентузијазам, али су ми за ма коју делатност потребни нарочити услови. Треба ми апсолутни мир и самоћа да би све испало како треба (у супротном губим и живце и присебност). Мало ме неко заговори и одмах заборавим пециво, лимунов сок, брашно, шећер... како кад. Маша се одмах граби, кида ми комаде теста, а незајажљива је, увек хоће још (да упропашћује). Отима ми из руке и оклагију и нож: како ја сечем, и она мора (тако ми данас, док смо се надвлачиле, засече палац). Кад се мајка и сестра наканише да оду код сестре и приону на сађење неког цвећа, мени свану (нарочито што су повеле и Машу). У кући тихо (што је такође неопходно за концентрацију), ја сама самцита. Згодно је испало и зато што сам сама морала да проценим повољну топлоту млека у којем треба растопити квасац. Да је мајка била ту, ја бих то од ње захтевала, да не ризикујем. Тај квасац је начисто незгодан и избирљив: те много му топло, те много му хладно, осетљив дозлабога. И де сад му погоди. Решила сам да пробам, али никако да му уђем у траг: као да је у земљу пропао! Сигурна сам да сам га јуче купила, знам и да је био у жутој амбалажи, мислим да сам га оставила у фрижидиру, али тамо га нема. Претражила сам све кесе с намирницама, кутије, сваки ћошак где би се могао завући - и ништа! А како ми се баш прохтело да тај колач умесим док сам сама, морала сам хитно квасац да позајмим. И поново да подгрејем млеко (јер ми се претходно охладило), а онда опет да чекам да се прохлади (јер је тешко подесити да буде таман). Дешавало се да оманем: чекам и чекам, а он ни да мрдне с места. А данас ми је пошао за руком. Дигао се квасац, једва га задржах да преко шоље не покуља (док сам ја на Скајпу, зна се шта је приоритет).
Вала сам се намесила колача. А да ме неко терао, САМА, хоћу ја. И кифлице с пивом (па ћу их ваљати ђа у орахе ђа у кикирики, а можда пробам и кокос). И коцке од ораха, неки специјалитет с џемом, омиљен у нашој породици. Да је мајка била ту, она би и то месила. Али све сам успела без њене помоћи, па се сад шепурим. Комисброт није испао како је требало: беланца не хтедоше да се умуте ваљано, мора да су јаја мало старија (не бејаху од наше коке јединице). Сестра и мајка, које се појавише негде у петнаестом минуту мућења, предложише ми да смесу бацим. Али ваљда је мене баба чему научила, не бацам ја храну тако лако. Ионако свега иде минимално. Досух пола шоље брашна, пола шољице уља, лимунов сок... посух сувим грожђем и стрпах плех у рерну. Тек се накнадно сетих па досецках комадиће чоколаде (рекох ја, увек нешто морам да заборавим). И, да видите, најбоље испадне кад не испадне како треба (кад сам прошлог пута заборавила уље - прсте смо полизали, и плех окалаисали). Маша је читаво вече таманила искључиво те колачиће. Стварно су изврсни... били, могу слободно да кажем (на тајном месту, у витрини, постоји још само пет комада, које треба сутра друга сестра и сестрићи да пробају, а вероватно ће и Маша опет један ућарити). Пита с маком испала је уобичајено добро. То индиректно потврђује и једна мачка (неухваћена на делу, по свој прилици Феодор), која је уграбила прилику да уграби посластице с тацне на кухињском столу. На тацни је било четири врсте колача, она је одвукла само парче маковњаче. (Пре неки дан се изгеда навукла, Маша их је више хранила питом но гранулама.)
Вала сам се намесила колача. А да ме неко терао, САМА, хоћу ја. И кифлице с пивом (па ћу их ваљати ђа у орахе ђа у кикирики, а можда пробам и кокос). И коцке од ораха, неки специјалитет с џемом, омиљен у нашој породици. Да је мајка била ту, она би и то месила. Али све сам успела без њене помоћи, па се сад шепурим. Комисброт није испао како је требало: беланца не хтедоше да се умуте ваљано, мора да су јаја мало старија (не бејаху од наше коке јединице). Сестра и мајка, које се појавише негде у петнаестом минуту мућења, предложише ми да смесу бацим. Али ваљда је мене баба чему научила, не бацам ја храну тако лако. Ионако свега иде минимално. Досух пола шоље брашна, пола шољице уља, лимунов сок... посух сувим грожђем и стрпах плех у рерну. Тек се накнадно сетих па досецках комадиће чоколаде (рекох ја, увек нешто морам да заборавим). И, да видите, најбоље испадне кад не испадне како треба (кад сам прошлог пута заборавила уље - прсте смо полизали, и плех окалаисали). Маша је читаво вече таманила искључиво те колачиће. Стварно су изврсни... били, могу слободно да кажем (на тајном месту, у витрини, постоји још само пет комада, које треба сутра друга сестра и сестрићи да пробају, а вероватно ће и Маша опет један ућарити). Пита с маком испала је уобичајено добро. То индиректно потврђује и једна мачка (неухваћена на делу, по свој прилици Феодор), која је уграбила прилику да уграби посластице с тацне на кухињском столу. На тацни је било четири врсте колача, она је одвукла само парче маковњаче. (Пре неки дан се изгеда навукла, Маша их је више хранила питом но гранулама.)
Задовољство је ал' напорно бити домаћица, спадох с ногу, а падоше ми и очни капци. Џаба ми данас рекоше да ми подочњаци лепо стоје, имам и ја огледало (а од колача ни мрве није остало).
Нема коментара:
Постави коментар