Већ сам говорила о томе како ми је судба за родитеље доделила два вандала: отац би само да пали (оно што му жена на гомилу баци, она му дође као подстрекивач: не стоји кућа на земљи него на жени, иза сваког успешног "пиромана" стоји жена и издаје наредбе, а он пали како она свира), а мајка да, без мислости и колебања, сече дрвеће (не у државној шуми, но по нашем дворишту). Са замахнутом секиром вазда вреба, осврће се и мотри уоколо, па како се која стабљичица промоли из земље, она звекне секиром по нејаком вратићу /као сељак кад са замахнутом мотиком дочека кртицу да из кртичњака на светлост дана бане, не слутећи да ће ту и да остане; задовољство се вероватно може мерити само с оним кад нокат на смрт пригњечи вашку (е Растко, Растко, Смеђи Петар би то потврдио)/. Или стане, с рукама на боку, и скенира свако ћоше (где би ту још могло да се види како ивер не пада далеко од кладе), а на свако дрво на које спусти поглед, одмах потом стушти се и секира: или га прогласи непотребним (не рађа, не чини хлада, а у јесен с њега лишће пада) или штетним (никло је и расло на погрешном месту, заклања јој видик, не пушта сунчеве зраке до цвећа, а у јесен с њега лишће пада). Јелку је, у цвету младости, посекла јер је гранама заклањала капију (мислим, а можда је имала и други разлог и оправдање; можда га и није имала - онај којему је секира у руци оправдања и не тражи).
Тако је, пре доста година, на њен захтев, исечен стари дуд (о који се некад давно, једном страном, ослањао стуб на којој је висила љуљашка и где се љуљало четворо деце - ах, како је човек незахвалан и кратког памћења). Једини му грех беше што рађа (човеку се не може угодити: кад не рађа - што не рађа, кад рађа - што рађа), а дудиње црне бејаху слабих ручица, па лако спадаху с грана и на земљи ем остављаху неизбројиве флеке (које је само киша, с муком, могла уклонити), ем мамљаху кокошке да кљуцкају. Неку годину касније на исти је начин скончао и високи црни дуд испод куће. Можда беше и један бео, не могу више да се сетим толиких невиних жртава. И њима једини грех беше што су им плодови слатки и сочни, а прочуло се то и међу кокошкама, алавицама, па се дигла галама и начинио метеж. И, да не заборавимо (занемаримо све друго), свако је дрво грешно јер... у јесен с њега лишће пада (а моја мајка од тога доживљава нервни слом; она од лишћа, а ја због њене нетрпељивости према истом). Није то могла да поднесе моја мајка, и истреби ту ретку биљчицу, што се некад виђала на сваком ћошку (страх ме да су и остали сељани посекли своје дудове, одавно ниједан не видех) - нигде ниједне дудиње да њоме осладиш уста (колике су свиње због тога занавек остале уцвељене).
А некад је у нас дудова било тушта и тма. Баба ми причала да су их засадили како би прехранили свилене бубе, које су некад лично гајили - дудовим лишћем хранили - и "израбљивали", те потом ткали платно. Деда је морао саднице дуда да донесе "чак из Селевца" (или беше неког другог села; које год да је, беше много даље него што је сад, јер не беше аутобуског и аутомобилског превоза), те су засадили читав ред испод куће и још понеки дудић на местима која ће, моја мајка, много година касније /најпре треба да одрасте и у ову кућу ступи, уклопи се, па да се осили, пусти језик (како то код свих снајки, пре или касније, бива) и секиру/, прогласити неподобним. Посече ми ова жена сву породичну прошлост (много су ти дудови памтили). Дуд би се могао сматрати породичним стаблом и светим дрветом (у којем је записана породична традиција).
Тако је, пре доста година, на њен захтев, исечен стари дуд (о који се некад давно, једном страном, ослањао стуб на којој је висила љуљашка и где се љуљало четворо деце - ах, како је човек незахвалан и кратког памћења). Једини му грех беше што рађа (човеку се не може угодити: кад не рађа - што не рађа, кад рађа - што рађа), а дудиње црне бејаху слабих ручица, па лако спадаху с грана и на земљи ем остављаху неизбројиве флеке (које је само киша, с муком, могла уклонити), ем мамљаху кокошке да кљуцкају. Неку годину касније на исти је начин скончао и високи црни дуд испод куће. Можда беше и један бео, не могу више да се сетим толиких невиних жртава. И њима једини грех беше што су им плодови слатки и сочни, а прочуло се то и међу кокошкама, алавицама, па се дигла галама и начинио метеж. И, да не заборавимо (занемаримо све друго), свако је дрво грешно јер... у јесен с њега лишће пада (а моја мајка од тога доживљава нервни слом; она од лишћа, а ја због њене нетрпељивости према истом). Није то могла да поднесе моја мајка, и истреби ту ретку биљчицу, што се некад виђала на сваком ћошку (страх ме да су и остали сељани посекли своје дудове, одавно ниједан не видех) - нигде ниједне дудиње да њоме осладиш уста (колике су свиње због тога занавек остале уцвељене).
А некад је у нас дудова било тушта и тма. Баба ми причала да су их засадили како би прехранили свилене бубе, које су некад лично гајили - дудовим лишћем хранили - и "израбљивали", те потом ткали платно. Деда је морао саднице дуда да донесе "чак из Селевца" (или беше неког другог села; које год да је, беше много даље него што је сад, јер не беше аутобуског и аутомобилског превоза), те су засадили читав ред испод куће и још понеки дудић на местима која ће, моја мајка, много година касније /најпре треба да одрасте и у ову кућу ступи, уклопи се, па да се осили, пусти језик (како то код свих снајки, пре или касније, бива) и секиру/, прогласити неподобним. Посече ми ова жена сву породичну прошлост (много су ти дудови памтили). Дуд би се могао сматрати породичним стаблом и светим дрветом (у којем је записана породична традиција).
Кад моја мајка замлатара по дворишту секиром, сва се (кржљава једнако као и наочита) стабаоца уз плот шћућуре и не дишу (страхујући да је и њима освануо црни петак). Та оскудица има директног утицаја на мој живот (не мислим сад на то што у лето нигде немам ваљаног хлада), па и на смрт (зависи из ког се угла погледа). Кад мени дође, отприлике једном дневно, да се обесим, нигде ниједног дрвцета, ни за лек (а камоли за омчу)! Па нећу ваљда код комшије о ораховој грани да се заљуљам? И тако, шта ћу, борим се, док се какво дрво не разграна, кришом, мајци иза леђа, и стаса за омчу, да се о њој заклати шездесетак кила (промашеног и неприлагодљивог бића).
Нема коментара:
Постави коментар