Ретко се одвајам од компјутера. Моја би мајка рекла: ко да ти је ту пупак одсечен! Али је мени онда логичније да ми пупак није одсечен уопште (чврсто сам везана за ту справу). А кад коначно изађем на светлост, и очи и душа су ми захвални (и намах осетим и телесни и душевни мир). Кренем ногу пред ногу малопре и тако бих ко зна докле стигла, не бих се ни вратила (кад се преда мном ниже лепота за лепотом). С обзиром да ми је идол она Мара што је боса Босну прегазила, могу мислити где бих се зауставила (у којем бих граду жуљевима искала мелема). Гутам свим чулима ту предивну природу и смешим се: ја сам срећна што постојим! Зелени пожари трава букте около мене, а ја... тињам, тињам (разбуктаћу се и ја, има дана; ценим да још није наступило вењење). Птичји хорови ми цвркућу на увце, лево као и десно, таласају се пшеница, јечам, овас (не разликујем баш влати сваке житарице), у севдах пали цврчци у њима разбашкарени... Високе траве по ливадама којима ходим сплићу ми се око ногу, понегде извире макови црвени и некакви ситни жути цветићи. Како је живот леп!
Змије и крпељи (то је прво што ме питају људи што од куће не одмичу и чудом ми се чуде)? Кад у траву загазим, ја никад на њих и не помислим (не призивам несрећу), свак иде својим путем (не дирам и не пресрећем ја њих, не пресрећу они мене). Истина, синоћ сам у кревету уловила једног позамашног крпеља. Ни вриснула нисам ни запомагала (нисам паничар), он такође није стигао: кад сам га ноктом стисла, прснула му крвава мешина (на погрешну се жртву намерио; што сам кадра стићи и утећи, и не тиче га се много, ал' што имам јаку руку - зачас се обрео у Хароновом чамцу). Лајмска болест, зар се не плашим? Па немам никакве посекотине и ране (сем на срцу, од Купидонове стреле), а нисмо се ни братимили (па да измешамо крви). Уосталом, неће гром у коприве, ни крпељ у моје бутине!
Змије и крпељи (то је прво што ме питају људи што од куће не одмичу и чудом ми се чуде)? Кад у траву загазим, ја никад на њих и не помислим (не призивам несрећу), свак иде својим путем (не дирам и не пресрећем ја њих, не пресрећу они мене). Истина, синоћ сам у кревету уловила једног позамашног крпеља. Ни вриснула нисам ни запомагала (нисам паничар), он такође није стигао: кад сам га ноктом стисла, прснула му крвава мешина (на погрешну се жртву намерио; што сам кадра стићи и утећи, и не тиче га се много, ал' што имам јаку руку - зачас се обрео у Хароновом чамцу). Лајмска болест, зар се не плашим? Па немам никакве посекотине и ране (сем на срцу, од Купидонове стреле), а нисмо се ни братимили (па да измешамо крви). Уосталом, неће гром у коприве, ни крпељ у моје бутине!
Каква је милина бити сам међу травама и цвећем. Они ме, сигурна сам, не осећају као страну и као опасност. Природа и ја смо једно. Ма која реч, и најкраћа и најтоплија... помутила би ову узвишеност (зато волим да шетам сама) и омела наше сједињење. Ту нирвану не би помутио једино пас, који би ми каскао уз ногу кад ја ходам, и сео, од умора исплажена језика, уз мене кад ја седнем (али мом су се псу навалиле године на леђа, ретко ме прати).
Ветрић пирка, мирис ваздуха наговештава кишицу, која мени и није по вољи (кишу могу да воле само спокојни људи; ја планирам да је до лудила заволим), па и због најмање капи гунђам, што ми мој отац пре неки дан замери (ко да сам ја божији саветник па ћу да му "пуним главу" и заврнем шије кишним облацима) - јер поврће у башти за водом вапи (шта ћу, ја сам само идеалиста и романтик, не и баштованка; други су, на срећу, рационални, да не умрем од глади кад извучем главу из облака). Идох сеоским путељком, посутим белим каменчићима, па седох на некој раскрсници. Тако ми дошло, украј самог пута (што се, видећете, сматра неподобним). Гледам пред собом оближњу планину, гледам око себе мравиће и навлачим позади мајицу - плитке ми фармерице, може која неваљала травка да завири; сем тога, можда и међу мравима има потомака оног чувеног малог (а ивер не пада далеко од кладе) што је у недрима несто (а ко зна куд би још био спреман да зађе). Спустих се ја, а и очни капци ми клонуше: наједном се осетих тако поспаном и само да сам имала какво ћебенце, вала бих се ту опружила. Прошлог лета сам тако једном зашла у неку пожњевену њиву и дремнула на стрњици пола сата. Повремено сам жмируцкала, зато што ме страх човека (из истог разлога не удаљавам се много, колико бих желела, путем међу њивама и ливадама, ко зна какав манијак може преда ме да бане). Али сам се наспавала као беба.
И, ево га (куд поменух), пристиже ауто и у њему три људска бића. ( А ко ми је крив што сам села крај те зграде, рачунајући да газде ретко навраћају.) Излази човек и предусретљиво ми се обраћа: добро вече, могу ли шта помоћ? (Босанац, ха! А неће ми ваљда преко Босне простирати црвен тепих; кад је могла Мара боса, нећу ни ја да се брукам!) Не, нее, осмехнух се ја, само сам мало села (украј пута, насред раскрснице - што је то чудно?). Хоћете стиропор, понуди ми он, стрепећи ваљда да не назебем, па да ме снађе дијареја /неки би рекли сраћка, али то некако не иде уз менe, ни вербално (није да ми с језика теку само мед и млеко, умем каткад и да опсујем, али имам пробран фонд) ни буквално (опстипација би већ била далеко вероватнија)/. Не, нее, хвала, сад ћу ја да идем. Једва да сам то и изговорила, а већ сам се придигла. Шта ћу више ту, човек је нарушио моју сеоску идилу, стао између мене и природе и разорио нашу хармонију.
Ветрић пирка, мирис ваздуха наговештава кишицу, која мени и није по вољи (кишу могу да воле само спокојни људи; ја планирам да је до лудила заволим), па и због најмање капи гунђам, што ми мој отац пре неки дан замери (ко да сам ја божији саветник па ћу да му "пуним главу" и заврнем шије кишним облацима) - јер поврће у башти за водом вапи (шта ћу, ја сам само идеалиста и романтик, не и баштованка; други су, на срећу, рационални, да не умрем од глади кад извучем главу из облака). Идох сеоским путељком, посутим белим каменчићима, па седох на некој раскрсници. Тако ми дошло, украј самог пута (што се, видећете, сматра неподобним). Гледам пред собом оближњу планину, гледам око себе мравиће и навлачим позади мајицу - плитке ми фармерице, може која неваљала травка да завири; сем тога, можда и међу мравима има потомака оног чувеног малог (а ивер не пада далеко од кладе) што је у недрима несто (а ко зна куд би још био спреман да зађе). Спустих се ја, а и очни капци ми клонуше: наједном се осетих тако поспаном и само да сам имала какво ћебенце, вала бих се ту опружила. Прошлог лета сам тако једном зашла у неку пожњевену њиву и дремнула на стрњици пола сата. Повремено сам жмируцкала, зато што ме страх човека (из истог разлога не удаљавам се много, колико бих желела, путем међу њивама и ливадама, ко зна какав манијак може преда ме да бане). Али сам се наспавала као беба.
И, ево га (куд поменух), пристиже ауто и у њему три људска бића. ( А ко ми је крив што сам села крај те зграде, рачунајући да газде ретко навраћају.) Излази човек и предусретљиво ми се обраћа: добро вече, могу ли шта помоћ? (Босанац, ха! А неће ми ваљда преко Босне простирати црвен тепих; кад је могла Мара боса, нећу ни ја да се брукам!) Не, нее, осмехнух се ја, само сам мало села (украј пута, насред раскрснице - што је то чудно?). Хоћете стиропор, понуди ми он, стрепећи ваљда да не назебем, па да ме снађе дијареја /неки би рекли сраћка, али то некако не иде уз менe, ни вербално (није да ми с језика теку само мед и млеко, умем каткад и да опсујем, али имам пробран фонд) ни буквално (опстипација би већ била далеко вероватнија)/. Не, нее, хвала, сад ћу ја да идем. Једва да сам то и изговорила, а већ сам се придигла. Шта ћу више ту, човек је нарушио моју сеоску идилу, стао између мене и природе и разорио нашу хармонију.
Нема коментара:
Постави коментар