Свратих пре неки дан код сестре на посао, а у радњи се затекао и неки врло антипатичан тип, којег памтим са Ластиних станица и из аутобуса, док бејах средњошколка и похађах школу у престоници. Памтим ја њега, али се правим луда; не заборавља он мене и гледа како да ме ослови. Помогох сестри да му откуца и одштампа неку рекламу. А све време добро пазим да сам му окренута бочно или леђима, како бих му онемогућила приступ (то је метод који, само каткад успешно, примењујем против свих смарача). Није вредело; иако бејах умотана зеленом марамом и с наочарима за сунце, нисам успела да прикријем идентитет и сачувам свој интимни мир. Нисам ни очекивала да ме не препозна, али могао је, као ја, да се прави да нема појма ко сам. Ти се мене не сећаш? (Баш си ми вредан памћења, битан колико и задња рупа на свирали!) Ја се као мало загледах и замислих. Ахаа, сећам се мало (кад инсистира), сећам се (глупо ми да будем неучтива), одговорих равнодушно. Јеси се удала, пређе он одмах на кључно питање (иако беше сасвим јасно да не желим да се упуштам у ма какав разговор). Нисам (иако те се то ич не тиче). Утом сестри опет затреба помоћ, па се окретох, али то ме (упркос нади) није спасило нежељене и усиљене комуникације. Који трен потом зачух иза леђа (џаба се трудих да њима поставим строгу дистанцу између мене и небитног радозналог човека), још једном: Јеси се удала? Овај ко покварена плоча: јеси се удала, јеси се удала... Шта те боли... /Човече (или боље - говече), пре минут ти рекох да нисам; од тад се ништа није променило!/ Нисам, још једном промумлах (не од стида, већ од беса због његове смелости да, упркос мојој уздржаности, њушка по мојим биографским подацима). Он, не увиђајући да ми насилно извлачи речи из уста (и не марећи што ми врат нагло плави), пређе на следеће питање из малограђанског формулара за гурање носа у туђа посла и брачне статусе, мешајући ми се у слободу избора и у приватност: Шта чекаш? Ооо, побогу (повраћа ми се; колико ћу пута чути то питање, искључиво од оних који ми нису ни род ни помози бог)! Чекам ли ишта? Ако и чекам, зар мисли да ћу њему говорити о томе?
Спрема се човек да за Први мај, празник (не)рада заради продајом пића, између осталог точеног пива. И каже: дођи на уранак, имаш пиво гратис. Ја нит пијем пиво (не без задовољства приметих) нит раним по планинама (међ гомилом шатора и пијаних тинејџера или пак маторих будала). Добро, рече он, имам ја и све друго. Вала, можеш да имаш шта год оћеш: орах ти из руке не бих узела!
Иако нисам показивала ни најмању вољу да с с њим упустим у евоцирање успомена из школских дана, он ми се упорно обраћао. И, док не окренем леђа и уперим поглед у једну тачку (ону која ће, надах се, означити крај разговора на који сам присиљена; било коју, све су ми угодније од погледа на то створење), не пропусти да патетично примети: променила си се... године су учиниле своје... /Тек сам се накнадно, код куће, сетила; требало је да кажем: ти се уопште ниси променио... нажалост! (Мада би то била лаж, пошто је још ружнији.) Ионако у мом тоболцу никад нема отровних стрела, а срце ми мекано брани да немилице гађам у противника./ Била си једна од најлепших девојака (у околини, коју је икад видео...? а чула сам у то време једном ја да ме таквом сматра, за шта сам марила као и сад)... Ложили смо се на тебе, глупаво се исцери. (А за то ме баш заболе, све и да сам знала; можда сам и знала, али није ме занимало). Огледаш ли се ти (упитах ја, разумљиво заједљиво)? А не би ме чудило да од огледала бежи ко ђаво од крста: нос му квргав, некако расцепљен, коса пада преко чела, сав ужутео и смежуран ко да годинама пласти сено по најгорем сунцу, као старац... (Типично је за наше људе да у туђем оку виде трун, а у свом не виде балван!)
Није ме видео двадесетак година. Зар очекује да човек остане исти и са четрдесет и кусур (ваљало би то, али тешко да је могуће, ако се не уплету ботокс и естетска хирургија)? /Нисам ја крива што сам им била идеал лепоте, па ме сад гледају кроз микроскоп. А ја сам (једва примећујући наклоност и заинтересованост сапутника) и онда гледала кроз њих и мимо њих... негде далеко, где, знала сам, постоји Неко, мене ради рођен./ Није занемарљиво да ми коса није била свеже опрана и имала сам на глави траку. Не зна он каква сам ја кад распустим косу (густу и бујну да се све длаке могу пребројати). Уосталом, има људи који сматрају да ни данас нисам изгубила на вредности. Ко верује да је ико са четири деценије изгледао исто као с две у гадној је заблуди или обманут лицима познатих личности на насловним странама (провученим кроз фотошоп).
Није ме видео двадесетак година. Зар очекује да човек остане исти и са четрдесет и кусур (ваљало би то, али тешко да је могуће, ако се не уплету ботокс и естетска хирургија)? /Нисам ја крива што сам им била идеал лепоте, па ме сад гледају кроз микроскоп. А ја сам (једва примећујући наклоност и заинтересованост сапутника) и онда гледала кроз њих и мимо њих... негде далеко, где, знала сам, постоји Неко, мене ради рођен./ Није занемарљиво да ми коса није била свеже опрана и имала сам на глави траку. Не зна он каква сам ја кад распустим косу (густу и бујну да се све длаке могу пребројати). Уосталом, има људи који сматрају да ни данас нисам изгубила на вредности. Ко верује да је ико са четири деценије изгледао исто као с две у гадној је заблуди или обманут лицима познатих личности на насловним странама (провученим кроз фотошоп).
Нема коментара:
Постави коментар