Машо, каки ми се... морам да какииим... кењках (пола сата пре но што се наканих да одговорим на вапај властите утробе), јер то је захтеван посао (који је у мом случају давних година, док нисам променила начин исхране и живљења, док се нисам навукла на суве шљиве и јогурт, знао да траје летњи дан до подне и стајао Христових мука), због којег се морам одвојити од рачунара. /Зими, рецимо, кад захладни (не излази ми се из топле собе ил' кухиње у хладно купатило, а нерадо и скидам шеснаест слојева одеће), вазда кукам што морам да пишким (и сви ми укућани, подругљиво, кажу да би ме радо одменили, да је то могуће), док се сатима потом коначно не наканим да бешику решим мука./ Иста сам Маша, што се игра, игра до бесвести, па све стиска ноге и увија се, док сат не откуца три до дванаест (и ми схватимо да је враг однео шалу), па једва стигне до купатила и да свуче гаће.
И тако, седим ја, куцкам по тастатури, нервирам се што ми крнтија (од компјутера) кочи, и узгред се жалим Маши (као да ми ико у том може помоћи): Машо, кааки ми сее, морам да каким (а с места не мичем). /Често се ја пред Машом понашам као да је она мени тетка, јер Маша воли да је велика, а ја волим да будем мала, па једним ударцем две трансформације./
Не каже се тако, прекори ме Маша, него: могу ли до тоалета? Тако их уче у вртићу. Аман, Машо, џаба ти бонтон ако напуниш гаће: док дете то културно изговори - ако брука не пукне, слиће му се низ ноге. У таквим ситуацијама, кад прети опасност од закаснелог деловања (и кад је сваки секунд драгоцен, а срамота за толико ближа) боље се манути учтивости.
Не каже се тако, прекори ме Маша, него: могу ли до тоалета? Тако их уче у вртићу. Аман, Машо, џаба ти бонтон ако напуниш гаће: док дете то културно изговори - ако брука не пукне, слиће му се низ ноге. У таквим ситуацијама, кад прети опасност од закаснелог деловања (и кад је сваки секунд драгоцен, а срамота за толико ближа) боље се манути учтивости.
Нема коментара:
Постави коментар