Једна
моја сестра завалила се у Машином новом кревету, па подметнула бумбара (ја га
бар таквим сматрам, али не гарантујем да није пчела) под главу (кад јој се већ
нашао при руци), а друга с врата, кисела изгледа (што сестра која се
разбашкарила не опази), уплашена за добробит несрећног инсекта (ма колико
крупан био) упита: хоћеш да ти дам јастук? Ма не треба, одговори она (не
обративши пажњу на међуредове у сестрином питању), навали се још
јаче на бумбара, и настави да вергла ко зна о чему.
Ја, као неутрални посматрач, прснух у смех (што баш и није
било примерено кад узмемо у обзир ситуацију у којој се бумбар налазио) и
преузех на себе улогу посредника. Па ово је, рекох, као у оној народној причи,
кад домаћица, све цупкајући нелагодно око јешне гошће, каже куми: једи, кумо, и
граха! А ова навалила као луда на ајвар: нека, нека добар је мени и ајвар. Али,
платила сам га оку по то и по то, наставља прва да лије невидљиве сузе над тешким
губитком, а кума ни пет пара не даје (тек коментар између
залогаја: и вреди!).
Нема коментара:
Постави коментар