Видимо из аута неку познаницу, тј. сестра види, па и мени скрене пажњу: утегла
се у црне хеланке, не мож' човек да не погледа (мислим, мени би и промакло, али
мојој сестри нема шансе да промакне, све и да јој задњица беше дупло ситнија).
Баш има велико дупе, примети моја сестра (као да се нас то тиче). Питај
мушкарце да ли је велико (од вишка глава не боли), рекох јој ја, насмејавши
се (жене траже длаку у јајету и
целулит у дупету, туђем... а мушкарци нису тако пробирљиви). Знам, али
стваарно, баш је велико (не одустаје моја сестра од критике, ко да кани да
седну на исту столицу), не приличи јој (као да се дупе слаже уз карактер и
купује код Кинеза). Па шта ће сад, такво је какво је (а не може то бити лоше
са две и по деценије), и ја се држим свог става (да, као што свака роба има
свога купца, свако дупе има очи које ће алаво зурити у њега). И спуштено је,
наставља она да дупету тражи мане (несрећно дупе, мени се чини, спуштено је
само због високих критеријума моје сестре, или пак због предрасуда према, несумњиво поносној, власници). Ја
нисам сигурна у то, али мене та тема није ни занимала. Спуштено, па шта, нико
нема идеално (или бар ничија није горела до зоре, све прође, а телесна лепота и
најпре). Али што га истиче, не предаје се моја сестра (канећи да одбрани свој
став и наметне девојци другачији стил одевања)? То је ЊЕНО дупе, НЕМА друго,
има право да га ВОЛИ (што га истиче и није проблем, него да јој на овој зими не
заладни)!
Нема коментара:
Постави коментар