Током основне школе имала сам фобију од ватре, не једне, ни друге, него кад се нађем између две. А наставници пак није било ништа лакше, кад год је (а готово увек јесте) имала паметнија посла (у канцеларији), него да нам на плато баци лопту и "припрему" за час: играјте се између две ватре!Истина, ништа мање нисам зазирала од кошарке и одбојке (које су ми и данас-дани остале шпанска села), но смо то ређе играле. Тачније, играле су друге девојчице, ја сам гледала како да изврдам или да се ишчупам што пре (могу згибови - то сам баш волела; може и козлић - и то сам волела, мада сам стрепела да се не стропоштам, покршим или тек избламирам; скок удаљ; скок на главу у празан базен... само не тимске игре); претпостављам и да сам више пута месечно полагала право на "поштеду" (циљ оправдава обилно крварење), "заборављала" опрему... Ааа, кад поменух опрему, трико (на којем је наставница инсистирала) заслужује посебну пажњу. Ем је црн, ем је припијен, а пубертет под њим на све стране вири (ако је среће да не кипи). Ко би нормалан желео у томе да парадира?! (Мислим, све бејасмо још малолетне, и ниједна се није звала Ава Карабатић.) Претпостављам (јер се не сећам) да сам, с разлогом, "вриштала" од среће кад уместо физичког имамо математику или хемију.
Нисам се ја плашила ударца (лопте), противника који су спретнији и способнији (многи то вероватно нису ни били, али сад се не може проверити; самопоуздање је поуздан штит кад га истуриш пред себе; засигурно су били самоуверенији и агресивнији), но сам читавог живота избегавала ма какво излагање туђим погледима, и не да нисам волела истакнуте позиције него сам увек гледала да се завучем у неко (безбедно) ћоше (где би, по могућству, сви на мене заборавили). Следствено свему напред наведеном, била сам једна од оних које нико не жели у својој екипи и најслабија карика, Ахилова пета (ма рођена за улогу оних јадница у америчким тинејџерским филмовима, које, због особите повучености и збуњености, сви редом шиканирају). Успевала бих (и то с муком) да направим тек који снебивљив корак на терену, колико сам морала (стид ме ужасно спутавао... и да говорим, а камоли да се крећем или, не дај боже, трчим), док ме не звекне лопта (што и није био неки изазов нити је ико рачунао као неки успех; нико сем мене, која сам за тим жудела).
Само сам тај тренутак (никад не дуго) чекала и онда бих могла да одахнем, спокојно седећи негде са стране (на мене нико више није обраћао пажњу, а имала сам и алиби: испала сам), забављена (као и данас) својим мислима. А мислила сам (време је показало колико бејах у праву) да ми живот никад неће тећи глатко (због те моје уздржане и несигурне природе). И није ми било лако (до данас се нисам сасвим уклопила, можда би требало додати и - на срећу), али сам касније схватила да морам да играм "између две ватре" (и да се сматрам срећном ако ме не опколи још неколико пожара приде): почела сам и да избегавам лопту (место да само стојим као кип, скрштених руку), а умем вала и да је шчепам, па и добро потегнем!
Нисам се ја плашила ударца (лопте), противника који су спретнији и способнији (многи то вероватно нису ни били, али сад се не може проверити; самопоуздање је поуздан штит кад га истуриш пред себе; засигурно су били самоуверенији и агресивнији), но сам читавог живота избегавала ма какво излагање туђим погледима, и не да нисам волела истакнуте позиције него сам увек гледала да се завучем у неко (безбедно) ћоше (где би, по могућству, сви на мене заборавили). Следствено свему напред наведеном, била сам једна од оних које нико не жели у својој екипи и најслабија карика, Ахилова пета (ма рођена за улогу оних јадница у америчким тинејџерским филмовима, које, због особите повучености и збуњености, сви редом шиканирају). Успевала бих (и то с муком) да направим тек који снебивљив корак на терену, колико сам морала (стид ме ужасно спутавао... и да говорим, а камоли да се крећем или, не дај боже, трчим), док ме не звекне лопта (што и није био неки изазов нити је ико рачунао као неки успех; нико сем мене, која сам за тим жудела).
Само сам тај тренутак (никад не дуго) чекала и онда бих могла да одахнем, спокојно седећи негде са стране (на мене нико више није обраћао пажњу, а имала сам и алиби: испала сам), забављена (као и данас) својим мислима. А мислила сам (време је показало колико бејах у праву) да ми живот никад неће тећи глатко (због те моје уздржане и несигурне природе). И није ми било лако (до данас се нисам сасвим уклопила, можда би требало додати и - на срећу), али сам касније схватила да морам да играм "између две ватре" (и да се сматрам срећном ако ме не опколи још неколико пожара приде): почела сам и да избегавам лопту (место да само стојим као кип, скрштених руку), а умем вала и да је шчепам, па и добро потегнем!
Нема коментара:
Постави коментар