Дабогда се скршио сваки деда који у ме похотно погледа

Пролеће једва да је и почело, а мушкарци се, као гуштери, извалили на градским клупама и пред кафанама те држе туђе жене на оку (а своје крај шпорета) - ниједна не може неоскрнављена погледом да прође.  Већ сам неколико пута за собом чула некакво сумњиво зујање, налик на оне чувене камуфлиране понуде дилера деведесетих: д'в'ззз, д'в''зззз (Кнез-Михаилова је зујала као кошница). И сваки пут се на то усудио неки маторац. Нико нормалан и млад то не би учинио. Ако му се и допада, гледа ћутке. А маторци кидишу ко бесни (безуби на жилаво месо), само дискретно (да им се не обије о вилице, вештачке). Не можеш да прођеш од њихових похотних старачких погледа. И апсолутно сви су сумњиви, сваки може бити манијак. Јуче таман кретох једним парком, кад ми неки кљакави деда, с душом у носу, идући ми у сусрет, добаци нешто. Не чух шта, само да ме ословио са лутко. /Нисам се разбеснела због те метафоре; какве лутке у излозима виђам, ово би могла бити гадна увреда./ А да ми је извирио бут или бар колено, да сам имала позамашан деколте... Ма какви! Ја закопчана до грла, фармерке, туника, ни очи ми се од наочара не виде. Можда је на њега утисак оставила пинк трака на коси? Или се деда ложи на зелену брњицу у носу? 
Зачудих се, тако нешто не бих очекивала од једног сељака. Геза уз помоћ штапа, а звера у вршњакиње својих унука. М'рш у п...ипипи, одбрусих му гневно, више себи у браду (али не могу ја ћутке да пређем преко такве смелости, ма ко да се усуди тако да ме узнемири). И, дабогда се скршио, додадох (кладим се да деда који метар потом посрте, а ионако је већ једном ногом у гробу, замало да се, непланирано и на туђ дан, простре на цврљу трпезу).