Не смем ни да замислим шта би било да није вука (моје главне узданице), тог чувеног застрашивача (раме уз раме с бабарогом, док ова раме не измакне - што се од ње могло и очекивати, подла бабускера). Ta звер, од давнина на лошем гласу, ни данас није омиљена: ако не организују хајку, да га утепају, и не напишу бајку (у којој му увек доделе улогу негативца, прождрљивца, тј. главног кривца), да га оцрне (не могу га после опрати ни Дунав ни Сава, ма колико да порасте ниво воде), свакако га се клоне ко ђаво крста. А кад дође стани-пани, кад се деца попну на главу (па заседну, без намере да скоро сиђу), онда: вууче, помаагаај! Кад се деца разуларе, ко би се други и усудио да им на пут стaне (да га прегазе ко крдо говеда мравињак и сломе га ко маче мушкатлу)?
Уђу ми у собу, пуну књига и папира, које не би смели ни да погледају (јер чим погледају, они би да дограбе, а чим дограбе, ако не ижвркају - поцепају, хотимично или не - та чињеница не утиче на размере трагедије) и неће да изађу. /Па ко би и излазио, кад ми соба као рај: све шарено, плус дрво јабуке, дрво поморанџе, а родиилоо! Истина, воће је од картона, то му је једина мана (радо би и кушали плод с дрвета спознања добра и зла да га ја својим телом не браним; џаба и да их пустим кад би гарант грицнули од оне половине из које не би сазнали добро, а ја бих тек видела своје добро јутро./
И нема тога чиме можеш да их подмитиш (децо, од вас полицајац никад неће бити, а нисте ни за политичаре), нити претње пред којом би им ноге задрхтале (док се веру уз ормар). Ајмо, ајмоо (покушавам ја да их убедим, наговорим и потчиним)! Ма јок, ни пет пара не дају, ко да турски зборим (мада, данашња би деца морала бити полиглоти, шпански и турски да говоре ко матерњи: док им мајке зуре у Сулејмана и Лусеситу, они се свакако играју пред ТВ екраном и упијају ко сунђер - могли би гугл транслејту да стану на црту). Ниједно не мрда с места (ма ни да трепне, ни да задрхти). Ааа, срећом, вук ми је главни савезник (истина и њему је последњих деценија опала моћ). Ајде, ево га вуук, уваа, уваа (док се вук не сети да арлаукне)! Ауууу! Вук, вуууук, брзо, бежимо! И да видиш како трче ко беле лале (можда иду и ногу пред ногу, али бар се мичу, напуштајући забрањену зону или окањујући се зле работе), нажалост само док не наврше три године (ничија, па ни вучија, није горела до зоре), а после гледај куд ћеш! /Па знају они (није се с вуком шалити, гадан тип) како су прошли Црвенкапа, бака и прасићи (двојици порушио куће те остали бескућници, а најстаријем покварио дан и загасио ватру кад је дроснуо задњицом на огњиште; имали су грдне среће да је штета била само материјална, прошло је без свињских жртава). Црвенкапа и бака, истина, напослетку су живе и здраве, неначете, из вучјег стомака искочиле (не фали им длака с главе, а камоли да имају огреботину; имале су среће што је вук алав и не мисли на свој систем за варење: вазда се говори да сваки залогај треба сажвакати неколико десетина пута, а он ко да седи на ушима - гута људе у комаду). Ваљда су се вуку тешко увалиле у желудац (сва је прилика и да су се батргале, што је изазвало додатне тегобе): ко да их превари толике (и да не наиђе ловац, грдних би мука злотвор имао, с варењем, надимањем, гасовима... надалеко би га осетили)./
Мислим, јесте, шурујем са злочинцем (вук длаку мења, ћуд му остаје зла), можете то да ми пребаците . Али, у борби против самовољне деце, он ми је десна рука и неретко једина нада: тиме што помаже беспомоћној тетки у невољи, донекле се искупљује за сва зла која је починио недужним јунацима бајки.
Шта ћу, дављеник се и за сламку хвата, а некмоли за вучје чељусти. Ја као оне мајке што несташној деци прете: сад ће да ти дође отац! Што ја да се нервирам, само викнем: вуук, вуук, и дете се окани ћорава посла.
О, да вучију сорту дуго поживи бог; тетка је мека срца (и никаква ауторитета), ал' он је строг! Свака би кућа (да се реши с децом мука) морала да има по једног вука (ко што је некад на видном месту стајао заденут прутић шљискавац; то име сам сад смислила, а мислим да је асоцијација на танкоћу, савитљивост и делотворност јасна). Од вукова само треба тражити да вегетаријанци постану: да крај њих Црвенкапе, бабе и овце могу да опстану (слаба ми вајда од деце мирне, ако ми која овца погине)!
Уђу ми у собу, пуну књига и папира, које не би смели ни да погледају (јер чим погледају, они би да дограбе, а чим дограбе, ако не ижвркају - поцепају, хотимично или не - та чињеница не утиче на размере трагедије) и неће да изађу. /Па ко би и излазио, кад ми соба као рај: све шарено, плус дрво јабуке, дрво поморанџе, а родиилоо! Истина, воће је од картона, то му је једина мана (радо би и кушали плод с дрвета спознања добра и зла да га ја својим телом не браним; џаба и да их пустим кад би гарант грицнули од оне половине из које не би сазнали добро, а ја бих тек видела своје добро јутро./
И нема тога чиме можеш да их подмитиш (децо, од вас полицајац никад неће бити, а нисте ни за политичаре), нити претње пред којом би им ноге задрхтале (док се веру уз ормар). Ајмо, ајмоо (покушавам ја да их убедим, наговорим и потчиним)! Ма јок, ни пет пара не дају, ко да турски зборим (мада, данашња би деца морала бити полиглоти, шпански и турски да говоре ко матерњи: док им мајке зуре у Сулејмана и Лусеситу, они се свакако играју пред ТВ екраном и упијају ко сунђер - могли би гугл транслејту да стану на црту). Ниједно не мрда с места (ма ни да трепне, ни да задрхти). Ааа, срећом, вук ми је главни савезник (истина и њему је последњих деценија опала моћ). Ајде, ево га вуук, уваа, уваа (док се вук не сети да арлаукне)! Ауууу! Вук, вуууук, брзо, бежимо! И да видиш како трче ко беле лале (можда иду и ногу пред ногу, али бар се мичу, напуштајући забрањену зону или окањујући се зле работе), нажалост само док не наврше три године (ничија, па ни вучија, није горела до зоре), а после гледај куд ћеш! /Па знају они (није се с вуком шалити, гадан тип) како су прошли Црвенкапа, бака и прасићи (двојици порушио куће те остали бескућници, а најстаријем покварио дан и загасио ватру кад је дроснуо задњицом на огњиште; имали су грдне среће да је штета била само материјална, прошло је без свињских жртава). Црвенкапа и бака, истина, напослетку су живе и здраве, неначете, из вучјег стомака искочиле (не фали им длака с главе, а камоли да имају огреботину; имале су среће што је вук алав и не мисли на свој систем за варење: вазда се говори да сваки залогај треба сажвакати неколико десетина пута, а он ко да седи на ушима - гута људе у комаду). Ваљда су се вуку тешко увалиле у желудац (сва је прилика и да су се батргале, што је изазвало додатне тегобе): ко да их превари толике (и да не наиђе ловац, грдних би мука злотвор имао, с варењем, надимањем, гасовима... надалеко би га осетили)./
Мислим, јесте, шурујем са злочинцем (вук длаку мења, ћуд му остаје зла), можете то да ми пребаците . Али, у борби против самовољне деце, он ми је десна рука и неретко једина нада: тиме што помаже беспомоћној тетки у невољи, донекле се искупљује за сва зла која је починио недужним јунацима бајки.
Шта ћу, дављеник се и за сламку хвата, а некмоли за вучје чељусти. Ја као оне мајке што несташној деци прете: сад ће да ти дође отац! Што ја да се нервирам, само викнем: вуук, вуук, и дете се окани ћорава посла.
О, да вучију сорту дуго поживи бог; тетка је мека срца (и никаква ауторитета), ал' он је строг! Свака би кућа (да се реши с децом мука) морала да има по једног вука (ко што је некад на видном месту стајао заденут прутић шљискавац; то име сам сад смислила, а мислим да је асоцијација на танкоћу, савитљивост и делотворност јасна). Од вукова само треба тражити да вегетаријанци постану: да крај њих Црвенкапе, бабе и овце могу да опстану (слаба ми вајда од деце мирне, ако ми која овца погине)!
Нема коментара:
Постави коментар