Мене се уопште не тиче шта други о мени и мом начину живота, а поготово одевања, мисле. Кад ми јуче спази зелену алку на носу, једна млађа рођака се грохотом зацерека. О укусима не вреди расправљати, а ни то не вреди објашњавати онима што не могу да схвате. Мене то уопште не погађа, а да сам толико непристојна да реагујем на исти начин кад год ми се на неком нешто не свиди, цркавала бих од смеха по цео дан. (Истина, мене много више иритирају карактерне мане, које и другима, поготово, знају да нашкоде.)
Моја мајка, као да ме није она родила и као да ме не зна годинама, погледа ме мргодно и прекорно. /Знам ја, није њој на мени ништа чудно (или јесте, али свако чудо за три дана, а минђушу је видела још прошлог лета, кад је помислила да ми је нос бушан и замало добила нервни слом; а јок, не бушим ја ништа више, што је бушно - бушно је./ Ваљда јој бејаше непријатно због једне младе снајке, па ме посаветова: скини ту брњицу (јесте, то је оно што се свињама ставља на њушку, да не рију где не треба; ја сама тако називам ту алку, и уопште ми не смета та веза са свињским светом, која није и једина, пошто спадам у сорту за коју нема лоших сплачина). Како ја, без размишљања (бесна због њене жеље и навике да подилази "свету"), одбих, она још додаде (и даље канећи да се пред посматрачима огради од мог изгреда) да јој притисак скаче на триста. А кад гледаш Малу невесту, Тапасју, Ићу и не знам које све још, онда ти не смета, немаш сличних здравствених проблема?! /Имаш среће, мајко, нигде не видех онај ланац што Индијке пруже од носа до уха (баш ми се то допада); куд би онда од срамоте утекла?!/ Снајку, иронично, замолих да, кад изађе из нашег дворишта, разнесе глас о мојој минђуши, да пукне брука по селу међу свима што не виде даље од мог носа. Не разумем људе: у реду је да имаш рупе где их имају и други, ако се облачиш, ако се китиш, ако мислиш КАО ДРУГИ! Већ ако место минђуше у оба ува, ставиш само у једно, гледаће те подозриво и запањено ко брадате жене некад на вашару (сад се дају видети и на улици). /Зар је онда чудно неприхватање чињенице да има оних који упражњавају анални и истополни секс?/ А тек да имаш пирсинг на језику, пупку, обрви, бради (мени лично то није симпатично, делује болно и опасно, али, ко воли - нек изволи)... Леле, леле, не само што ће те на сва уста оговарати но ће те (испод ока) гледати с подозрењем и презрењем. Знам људе који су претрпели тешке животне ударце по свој прилици само зато што су се усудили да бушну рупу где је мало ко буши. Ко је човек да одлучује о томе како ће други изгледати и кажњава оне који му не сличе?! /Један мудрац (који ми је живот променио и учинио га вредним) каже: ко сам ја? шта сам ја? смрдљива врећа гована (затисните нос ви који се ужасавате истине о телесним излучевинама, варајући се да сте ближи небу од осталих). Онај ко спозна сопствену ништавност велики је корак унапред начинио./
Данас са сестром свратих у вртић по Машу. Сетих се накита на носу тек кад видех како се деца осврћу за мном у шоку. Нека се смејуље и упиру прстом, да покажу и онима који имају слабије запажање. Разумем њих, стварно се то не виђа на сваком ћошку, тј. носу. Ја гледам њихова унезверена лица и смејем се широко и, замислите, добронамерно: природно је да деца буду отворено радознала (касније ће научити од родитеља да се цере, евентуално псују, иза леђа, оне који ходају на рукама упркос томе што је ходање на ногама, као избор већине, једино друштвено прихватљиво). Сестра ме прекори: скини то, боже, причаће сутра! Ју, јуу, требало је на то да мислим: обрукаћу сестричину! Ако ће причати, није то ни тако страшно, само да не почну да ме опонашају. Замислите ту трагедију несагледивих размера, да се сва деца угледају на ме: носе минђуше у носу, оговарају у књижевној форми своје ближње, ни криве ни дужне, играју се читавог живота (иако су, по мишљењу већине, на то изгубили право још пре неколико деценија), диве се цвећу и презиру све облике насиља (баш као онај Фердинанд, чувени бик из цртаћа), постану бескрајно толерантни, разговарају са животињама, а клоне се људи... И још би нагло нарастао број меланхолика (зло да толика туга притисне планету). /Кад сам у средњој школи методом елиминације (флегматик нисам, нисам колерик, нисам ни сангвиник...) установила да сам меланхолик, професорка психологије изразила је своје искрено жаљење, а прећутно су саосећали и моји вршњаци у учионици. Ал' није ни то крај света, навикне човек на (светски) бол./ Замислите да сва деца постану ја. Све мајке би намах оболеле од високог крвног притиска: кад дечица по носевима покаче зелене алке, притисак триста имаће њихове (несрећне) мајке!
Моја мајка, као да ме није она родила и као да ме не зна годинама, погледа ме мргодно и прекорно. /Знам ја, није њој на мени ништа чудно (или јесте, али свако чудо за три дана, а минђушу је видела још прошлог лета, кад је помислила да ми је нос бушан и замало добила нервни слом; а јок, не бушим ја ништа више, што је бушно - бушно је./ Ваљда јој бејаше непријатно због једне младе снајке, па ме посаветова: скини ту брњицу (јесте, то је оно што се свињама ставља на њушку, да не рију где не треба; ја сама тако називам ту алку, и уопште ми не смета та веза са свињским светом, која није и једина, пошто спадам у сорту за коју нема лоших сплачина). Како ја, без размишљања (бесна због њене жеље и навике да подилази "свету"), одбих, она још додаде (и даље канећи да се пред посматрачима огради од мог изгреда) да јој притисак скаче на триста. А кад гледаш Малу невесту, Тапасју, Ићу и не знам које све још, онда ти не смета, немаш сличних здравствених проблема?! /Имаш среће, мајко, нигде не видех онај ланац што Индијке пруже од носа до уха (баш ми се то допада); куд би онда од срамоте утекла?!/ Снајку, иронично, замолих да, кад изађе из нашег дворишта, разнесе глас о мојој минђуши, да пукне брука по селу међу свима што не виде даље од мог носа. Не разумем људе: у реду је да имаш рупе где их имају и други, ако се облачиш, ако се китиш, ако мислиш КАО ДРУГИ! Већ ако место минђуше у оба ува, ставиш само у једно, гледаће те подозриво и запањено ко брадате жене некад на вашару (сад се дају видети и на улици). /Зар је онда чудно неприхватање чињенице да има оних који упражњавају анални и истополни секс?/ А тек да имаш пирсинг на језику, пупку, обрви, бради (мени лично то није симпатично, делује болно и опасно, али, ко воли - нек изволи)... Леле, леле, не само што ће те на сва уста оговарати но ће те (испод ока) гледати с подозрењем и презрењем. Знам људе који су претрпели тешке животне ударце по свој прилици само зато што су се усудили да бушну рупу где је мало ко буши. Ко је човек да одлучује о томе како ће други изгледати и кажњава оне који му не сличе?! /Један мудрац (који ми је живот променио и учинио га вредним) каже: ко сам ја? шта сам ја? смрдљива врећа гована (затисните нос ви који се ужасавате истине о телесним излучевинама, варајући се да сте ближи небу од осталих). Онај ко спозна сопствену ништавност велики је корак унапред начинио./
Данас са сестром свратих у вртић по Машу. Сетих се накита на носу тек кад видех како се деца осврћу за мном у шоку. Нека се смејуље и упиру прстом, да покажу и онима који имају слабије запажање. Разумем њих, стварно се то не виђа на сваком ћошку, тј. носу. Ја гледам њихова унезверена лица и смејем се широко и, замислите, добронамерно: природно је да деца буду отворено радознала (касније ће научити од родитеља да се цере, евентуално псују, иза леђа, оне који ходају на рукама упркос томе што је ходање на ногама, као избор већине, једино друштвено прихватљиво). Сестра ме прекори: скини то, боже, причаће сутра! Ју, јуу, требало је на то да мислим: обрукаћу сестричину! Ако ће причати, није то ни тако страшно, само да не почну да ме опонашају. Замислите ту трагедију несагледивих размера, да се сва деца угледају на ме: носе минђуше у носу, оговарају у књижевној форми своје ближње, ни криве ни дужне, играју се читавог живота (иако су, по мишљењу већине, на то изгубили право још пре неколико деценија), диве се цвећу и презиру све облике насиља (баш као онај Фердинанд, чувени бик из цртаћа), постану бескрајно толерантни, разговарају са животињама, а клоне се људи... И још би нагло нарастао број меланхолика (зло да толика туга притисне планету). /Кад сам у средњој школи методом елиминације (флегматик нисам, нисам колерик, нисам ни сангвиник...) установила да сам меланхолик, професорка психологије изразила је своје искрено жаљење, а прећутно су саосећали и моји вршњаци у учионици. Ал' није ни то крај света, навикне човек на (светски) бол./ Замислите да сва деца постану ја. Све мајке би намах оболеле од високог крвног притиска: кад дечица по носевима покаче зелене алке, притисак триста имаће њихове (несрећне) мајке!
Нема коментара:
Постави коментар