Има људи склоних драматизацији и по цену какве штете или губитка. Таква је и моја мајка. Кад сам синоћ пребирала сто после вечере, па зграбила неку кухињску крпу (не знам сад шта сам од ње хтела; пролеће је незгодно јер останем кратких рукава - дуги рукави ми иначе место крпе служе, да безбедно шчепам врелу шерпу), мајка је за мном коментарисала: боже (пауза), боже (пауза, једнако дуга и драмска), па има мрва у њој (знајући да ће за то време маст отићи у пропаст и мирно гледајући ту, ако њу неко пита, кухињску трагедију)! Док је све то изговорила, већ је саму себе учинила лажљивицом - мрва у крпи више није било. И то није први пут да ме њен поступак излуди. Ако је било мрва, узвратих бесно, требало је да викнеш: стани, мрве (за такве ситуације служе елиптичне реченице, да невољу предупреде)! А не да кренеш од Кулина бана и добријех дана, те изгубиш драгоцено време, пропустиш прилику да ме упозориш на могућу штету, али зато добијеш оно што највише волиш - разлог да гунђаш.
Нема коментара:
Постави коментар