Кад су недавно Марко и Боки ушли у моју собу имали су шта и да виде. Само да их је занимало. Али тинејџери нимало не маре за џумбус (чекај, па ја сам онда у последње време права тинејџерка?), у којем се увек осећају као код куће. Не обраћајте пажњу на моје књиге, рекох, истумбане (не зна се шта је шта, а расуте на све стране: по столу, по кревету, по поду...). А знаш какве су моје књиге, упита Марко. Уредно спаковане, досетих се ја. Верујем да стоје као под конац, годину дана, док их не смени комплет за наредни разред па и оне буду једнако постројене. Лако је средњошколцима: једном књиге спакујеш и обришеш прашину двапут годишње, евентуално сваког тромесечја.