Моја
мајка и сестра тако су ревносне, ма нема шансе да пропусте да ми у рано јутро,
на снене очи (без икакве увертире - пука је срећа да душа стигне да ми ускочи у
тело) и на ште срца, проспу (с неба па у ребра) информацију о томе ко данас, а
ни убудуће, што би рекао један мој зет - неће гледати телевизију. Разумела бих
да сам Исус, какав год чудотворац, па да могу да окренем Харонов чамац назад и одсвирам продужетак покојнику. Овако, ваљало би кад би могле
да држе језик за зубима, бар док се не наспавам. Свакако ће ми једна од њих
две, која буде бржа, саопштити ту ексклузивну вест, али неће пропасти свет ако
то не сазнам пре но што се покојник охлади. Добро, умро је (од старости нема лека;
шта год да је смрти оправдање - помоћи нема). Али зар треба сад и ја, на туђ дан, да умрем
од неспавања (ионако се сан нерадо спушта на моје капке, морам га пазити ко
мало воде на длану)?!
Нема коментара:
Постави коментар