Није
лако онима који пливају узводно, иду против ветра или ма како штрче у маси.
Тешко је бити један и сам, другачији, јер ће све очи бројних истоветних бити упрте у тебе.
Једне године на мору, с вечери, пристигосмо с плаже из Чања у Сутоморе (баш бејасмо окаснили) и заустависмо се кратко, само да купим Маши гуму. Кад год треба некуд протеглити ноге, то је мој задатак (и не буним се, јер ја волим да ходам, за разлику од мојих сродника). Продавница беше у близини (тако ми се чинило) паркинга и ја само навукох сукњицу, да скокнем зачас. Невоља је била (касније сам схватила) у томе што ем бејах мокра, ем разголићна (кад то нико други није)... Море, мислите, па шта? Али већ пада мрак, сви већ упарађени и напирлитани, враћају се у град. И сви зинули у мене ко да игра мечка (сестра би ме пре упоредила с го-го играчицом). Ја журим кроз масу, што пре да јој се уклоним из видокурга, али не могу лако и брзо да се пробијем кроз гужву (ни да избегнем све те разноврсне, махом зачуђене, и мушке и женске, и младих и старих, погледе, што се лепе за моје јадно незаштићено тело; такву опасност стварно нисам предвидела, огрнула бих се ја прописно). Минимална зелена сукња и љубичасти купаћи (увек морам да поменем боје будући да сам истима опчињена, и јер бих сама за собом звизнула.... иако сам далеко од савршенства, ал' није у томе ствар, ни чар), с којег клизи вода, и с мокре косе ми капље, призор су којем се није лако одупрети. /Ја се увек купам с вечери, а никад се и не сушим на сунцу; кад зет одсвира фајронт, само се умотам у пешкир и улетим у кола; после му седиште остане мокро, али џаба гунђа./ Еее, осећала сам се као да сам гола (а руку на срце, то и није далеко од истине)! Није ми пало на памет да је на мору прихватљиво бити наг само док не падне вече или док су и други голи. Спој влажног купаћег и свеже вечери причињава додатне (не)угодности (појединим посматрачима, верујем, може да буде и угодно). Дошло ми да прекрстим руке на грудима (то је све што сам могла), али то би ме додатно спутавало (успоравало) и чинило ме још упадљивијом. Журила сам, али како обично бива, кад желиш да утекнеш, ноге постану јако споре, а одредиште као да се удаљава и узмиче. Једва се докопах сигурности аута и залупих врата, те умакох хордама радозналих, и пожудних, и прекорних, погледа, који су ме пратили у стопу.
Једне године на мору, с вечери, пристигосмо с плаже из Чања у Сутоморе (баш бејасмо окаснили) и заустависмо се кратко, само да купим Маши гуму. Кад год треба некуд протеглити ноге, то је мој задатак (и не буним се, јер ја волим да ходам, за разлику од мојих сродника). Продавница беше у близини (тако ми се чинило) паркинга и ја само навукох сукњицу, да скокнем зачас. Невоља је била (касније сам схватила) у томе што ем бејах мокра, ем разголићна (кад то нико други није)... Море, мислите, па шта? Али већ пада мрак, сви већ упарађени и напирлитани, враћају се у град. И сви зинули у мене ко да игра мечка (сестра би ме пре упоредила с го-го играчицом). Ја журим кроз масу, што пре да јој се уклоним из видокурга, али не могу лако и брзо да се пробијем кроз гужву (ни да избегнем све те разноврсне, махом зачуђене, и мушке и женске, и младих и старих, погледе, што се лепе за моје јадно незаштићено тело; такву опасност стварно нисам предвидела, огрнула бих се ја прописно). Минимална зелена сукња и љубичасти купаћи (увек морам да поменем боје будући да сам истима опчињена, и јер бих сама за собом звизнула.... иако сам далеко од савршенства, ал' није у томе ствар, ни чар), с којег клизи вода, и с мокре косе ми капље, призор су којем се није лако одупрети. /Ја се увек купам с вечери, а никад се и не сушим на сунцу; кад зет одсвира фајронт, само се умотам у пешкир и улетим у кола; после му седиште остане мокро, али џаба гунђа./ Еее, осећала сам се као да сам гола (а руку на срце, то и није далеко од истине)! Није ми пало на памет да је на мору прихватљиво бити наг само док не падне вече или док су и други голи. Спој влажног купаћег и свеже вечери причињава додатне (не)угодности (појединим посматрачима, верујем, може да буде и угодно). Дошло ми да прекрстим руке на грудима (то је све што сам могла), али то би ме додатно спутавало (успоравало) и чинило ме још упадљивијом. Журила сам, али како обично бива, кад желиш да утекнеш, ноге постану јако споре, а одредиште као да се удаљава и узмиче. Једва се докопах сигурности аута и залупих врата, те умакох хордама радозналих, и пожудних, и прекорних, погледа, који су ме пратили у стопу.
Не
може да се свлачи како и кад коме падне на памет. И ту има да се поштују
правила. Ако су сви голи, буди и ти, нико неће ни приметити. Ако ћеш се
разголитити кад је и где теби воља – баш имаш петљу (кад немаш одећу док је
имају други)!
Нема коментара:
Постави коментар