Кад сам пошла данас са сестром на оближњу планину (ову што нам је такорећи пред кућом, да не кажем пред носем), мислила сам да ћемо нас две с Машом шетати (па да берем сремуш, ако му уђем у траг... за шта најпре морам да уђем у шуму). Да ми је рекла да кани да гледа утакмицу (у којој њен муж, а мој зет, има запажену улогу), ја не бих ни полазила. Шта ја имам да гледам то (ко да немам паметнија посла и бољи начин да два сата страћим)? Фудбал (у који се разумем као у нуклеарну физику) занима ме ко и лањски снег (радије бих кроз руке протурила тону угља, да не буде досадно). А фудбалери још мање (могла сам да навијам за зета, али он је играо тек у другом полувремену, да дотле чекам - била би несносна жртва за моју кичму и мој ум). Да сам клинка, то би можда (са нагласком на можда) и било примамљиво: као гледам куд се котрља лопта, а у ствари меркам фудбалере (што народ каже: гледам купус, вадим месо). Ал' не знам ни шта има да се види: одвише високи, одвише мршави, длакаве танке ноге, главе кроз коју промаја дува (то нагађам, имам предрасуде: где су мишице као гвожђе - промаја кроз главу ко од шале прође)... Претерујем сад, признајем, као дете кад, будући сито, и лешник-карамеле почне од себе да отура. Вероватно има и згодних, али ја то не видим, шта се мене тиче!
И бар да на терену постоје трибине, какав троножац, пањ, балван, него нема човек на шта да седне. Насадила сам се била на Машину лопту, али сам је потом уступила власници (на млађима свет остаје, па морају ноге да чувају). Ем немам где да одморим кичму, ем мало-мало па се наоблачи и дуне неки ветрић; што ја да се улудо прехладим и траћим време на глупости?
Завукох се у зетова кола, спустих сувозачево седиште (ууу, колико то може да се обори, нисам ни знала; ваљда зато што су, кад идемо на море, иза увек сестрине ноге - и кад дубоко удахнем, она вришти да јој угрожавам простор на који полаже право) и залегох. Мало гледах кроз грање небо и небо без грања, мало сањарих, па кад пустих музику, ја и дремнух. У неко доба отворим очи и помислим како бих сад могла опет да се појавим на терену (да видим мог зета, Роналдиња, или Месија, или Инијесту, или... немам појма ниједан ко је, али рекла бих да су, из неког разлога, на гласу). Кад ја крочих на травњак, а играчи га напустише. Касно свастика на ливаду стиже!
Завукох се у зетова кола, спустих сувозачево седиште (ууу, колико то може да се обори, нисам ни знала; ваљда зато што су, кад идемо на море, иза увек сестрине ноге - и кад дубоко удахнем, она вришти да јој угрожавам простор на који полаже право) и залегох. Мало гледах кроз грање небо и небо без грања, мало сањарих, па кад пустих музику, ја и дремнух. У неко доба отворим очи и помислим како бих сад могла опет да се појавим на терену (да видим мог зета, Роналдиња, или Месија, или Инијесту, или... немам појма ниједан ко је, али рекла бих да су, из неког разлога, на гласу). Кад ја крочих на травњак, а играчи га напустише. Касно свастика на ливаду стиже!
Нема коментара:
Постави коментар