Откако ме јутрос спазила, мачка не престаје да ме прати или пресреће кукајући. Мајка мисли да су јој вазда очи гладне (колико год гранула да сипам, мојим мачкама никад доста), али нема она појма (да је не знам колики полиглота, немушти језик не зна да бекне, тј. мјаукне). Како је мЈаукнула, одмах сам разумела: мачку муче порођајне муке (није ми прва бременита мачка, а свака се од мене помоћи надала). Сигурно су јој почеле контракције, рекох мајци. Затвори је у подрум, предложи ми она, јер јој мачкино кмежење иде на нерве. (Јао, те жене, порађале се икс пута, а немају ич саосећања и самилости!) Ја стварно саосећам, али не знам шта ћу: да јој дам епидуралну анестезију? Јаоо, коса ми се диже на глави од њеног кукања, и само се мени жали (од других и нема никакве вајде нит би се ко обазрео, зна она). Нашла је коме ће да се жали, иронично примети моја сестра. Па ако нисам рађала, кроз плот сам гледала (а једна се жута мачка пре доста година, у кревету, међу мојим раширеним ногама омацила, тако да сам и ја у порођају бар симболично учествовала).
Напослетку наместих мачки мекане душеке у некој кутији (бокс, зар се не зове тако место на ком се жене деле с душом зарад порода?), коју је сама изабрала, примирих је мало (и на људе и на животиње ја делујем као седатив), па побегох главом без обзира (рађање је крвав посао и боље да га се клоним)... Сад нек ти је бог у помоћи, црна (проткана жутим, и, многи се не устручавају да кажу, ружна ко ђаво) моја мачко!
Нема коментара:
Постави коментар