Seme razdora

Sinoć sam ih prvi put zatekla kako se uzajamno, a naizmenično, šamaraju. Obično se grle i ljube, maze se. Sede jedno uz drugo u mom krevetu, priljubljenih glava i gledaju zajedno crtaće. On njoj govori s ljubavlju "beboo", ona njemu u zanosu "bataa, bataa". 

Odnedavno došlo je do drastičnog pogoršanja odnosa. Naravno da to nije trajno. Seme razdora postao je moj laptop. Laptop imam jedan, a njih je dvoje (malih, maleckih). I nije bilo problema dok su oboje gledali Mašu i medveda ili neke ruske majmunčiće. Ali sad on hoće da gleda Simu vatrogasca, a ona da uz spot peva "daagii"...
Dete malo, a opsednuto izvornom muzikom (ljubi ga tetka) i vazda naručuje ovu pesmu. A kad joj pustimo, smesta je osmeh ozari, digne obe ruke uvis ko na svadbi. Neretko insistira da se najpre popne na astal. Ili ide po sobi, vrti glavom na sve strane (gotovo vrat da smaši), eventualno je nakrene na jednu stranu, pa zaboravi da je vrati. Peva: daagii, daagiii... pa onda samo maše glavom, dok ne naiđu "mlaaaaadiii", od čega ona peva samo aaaaaa.
Voli i Ignjat tu pesmu i zna mnogo više reči od nje. Ali zapeva katkad, pa se vrati crtaćima. A ova zapela: dagi pa dagi, i ništa drugo. Šta god joj ponudiš, odbija: nee. I da samo odbije, nego i pišti, vrišti, dok joj se želja ne ispuni.
I nas tako može da maltretira. Ali kad je u sobi ostala nasamo s bratom, pa su se oko laptopa nadvlačili, dobila je šamarčinu. Zakmečala onda koliko da nam da do znanja da je ugrožena, ali čim kmečati prestade, natušti se i vrati bratu jednakom merom. Brat onda nju gurne, ona načas ponovo zakmeči, da pokaže da je povređena i uvređena, pa kad uvređenost prođe, vrati mu udarac. I tako nekoliko puta, dok tetka u sobu ne ulete da uspostavi mir.

 

Sa slave sam se vratila nakon šest i po sati gošćenja (salata, supa, sarma, ćuretina i torta... pa još jedan krug). Jesi li morala svako crevo da napuniš, s vrata me prekori otac (znam da je ljubomoran zbog sarme i ćuretine u mom želucu; bio bi ljubomorniji zbog svinjskog pečenja, ali ga ne jedem).

I slepo! Samo baštensko što nisam. ;)

Nisu mi sve koze na broju (a ko sad po ovoj zimi da ih traži; ludače, vratiće se same kad počnu da cvokoću).

Računam da će me slavski ručak oraspoložiti (i da ću se za kilo-dva teža vratiti). ;)

Crni humor u brojevima

Tata (prenosi vesti iz crne hronike): Muškarac od TRIDESET godina skočio s DVADESETOG sprata!

Ja: A koji je sprat primeren njegovom uzrastu?

"Ovo ćeš samo dečku da uradiš: Posle ovoga nema šanse da gleda druge ribe"

Da mu iskopa oči?!;)

Beba i bata

Zbog onih sitnih (po starosti) zavisnika od laptopa, moj laptop stalno treba skrivati (ne bi li mi potrajao, mučenik). Ostane li na krevetu i njima dostupan, lako bi se moglo desiti da bude uzrok okršaja između mojih najmlađih sestrića. (Večeras zatekoh na krevetu Stašu preko Ignata, nalegla mu na leđa i koprcaju se kao iks, unakrsni. On hoće da gleda vatrogasce, a ona neće, hoće "hej, daagii, daagii.) I zna se ko bi onda izukao najdeblji kraj -- sve bi se preko monitora i mojih leđa skršilo. 
Kad se večeras vratih s koncerta, Ignjat me s vrata salete da pustim vatrogasce (onog Simu ili Sema, kako hoćete). A laptopa ni od korova. Gde mi je laptop, upitah. Ne znam, reče sestra. Pa ko ga je sakrio, pitam već pomalo uspaničena. Aleksa, kaže ona, ali ne znam gde ga je stavio.
Samo da nije pod mišku, tj. jaknu, našalih se. (Aleksa upravo beše otišao u varoš.) I smesta poslah u sobu njuškalo da laptop nađe. Ta mala nevaljalica u stanju je planine da pomera, i zemlju i nebo da prevrne, ne bi li se laptopa dokopala. Za pola minuta Ignjat me dozva: nasli smoo! I onda nastade uobičajena gungula: on se udubio u crtać, a ona bučno protestuje: neee, daagii, daagii (mala je opsednuta izvornom muzikom)... I tako dok ne poludiš (ili joj tutneš neki zalogaj u usta).

A šta veli Makijaveli?

Nedavno se raspričasmo o tome kakvim se studenti prečicama (ne mislim na ulice kojima se najpre stiže do fakulteta) danas služe, ne bi li se što pre (i što lakše) dokopali diplome.
Meni je nepojmljivo da polažu uz pomoć telefona i bubica (i nekog ko im diktira odgovore). Kako mogu sebe u ogledalu da pogledaju? 
Ona, studentkinja pri koncu studiranja i ja se zgranusmo na to. A i on, ako bog da, student od narednog leta: jaao, pa to je skuupo! Nije skrivao razočaranje zbog pozamašnih finansijskih izdataka koje takvo postupanje zahteva.
Eto vidiš, rekoh bratanici, on nema moralnu dilemu (samo guju u novčaniku). Samo odviše voli novac i nerado ga se odriče. Već zna čovek sve kako i šta želi; i bez para će očas posla da se snađe naš Makijaveli.

Rvaćemo se još

Svake se večeri kući vratim ko s ratišta, vučem se ko prebijena... Onda operem kosu, istuširam se i povratim snagu. Osušim kosu, počešljam se malo, operm zube... i namah novim sjajem sinem.
Sutra ćemo se opet hvatati u koštac život i ja... pa kom obojci, kom opanci. (Mada bi meni, ako mogu da biram, više pasovale jedne čizme, zelene; ionako povremeno nazujem majčine opanke (pa me želja mine), da ne skidam vunene čarape dok trknem nekim poslom do podruma (dobro, po teglu cvekle ili krastavčića).)
Kom obojci, kom opanci... a kom (slabijem i trapavijem) fraktura kakve koščice (led je nezgodan i kad nije tanak) kad se porvemo. ;)

Kad dve noći (ne) spavaš ko na iglama, da li treće (napokon) spavaš kao zaklan (ili bar kao beba)? ;)

Ne volim da srećem ljude (baš zato oni vole da sreću mene). Jer nemam šta da im kažem (ni da ih pitam). A ljudi uvek imaju šta da me pitaju (i da mi kažu).
Uvek su ista njihova pitanja. I uvek su isti moji odgovori na njih. 

Ljudi što pitaju hteli bi da se moj odgovor promeni. Ne da bih bila srećna. Da smisle neka druga pitanja, na koja opet neću imati šta da kažem. 

Jer ako ja kažem "srećna sam", šta oni da me pitaju i čemu da se raduju?

Уопште ми се не допадају оне рекламе које наџогере на стакла аутобуса. Ја волим да гледам дрвеће, улице, мачке, људе... Не волим да се у аутобусу осећам као у тамници. Прекјуче из једног аутобуса спазих преко целе стаклене површине другог (једва да је негде вирио који центиметар слободан) рекламу за неку ОТП (или тако неку) банку. 
Дакле, од ових банака пада мрак на очи и буквално. И не мораш да дигнеш кредит који тако топло препоручују. Узмите кредит, тећи ће вам мед и млеко. Узмите кредит, бију ко неће (избегните батине). Узмите кредит и живите по своме. Узмите кредит и опустите се, враћаћете га тридесет година, живот је пред вама.

Дебеле жене у синтетику одевене

Дебела млада жена (моја братаница мрзи дебеле младе жене, ја то не могу да подржим) једва се кроз аутобус догегала до задњег седишта. При том су јој руке биле подигнуте (држала се за шипку, ради безбедности), а џемпер подебео (неприкладан за дневних двадесет степени) и синтетички. Умало се не обезнаних. додуше, заспала сам прилично чврсто, можда сам се ипак обезнанила.

Жене, одевајте се слојевито и немојте у синтетику. Купајте се, бар сваки други дан. Не угрожавајте живот сапутницима!

Држи воду док мајстори оду

Бус пилићар, ко из деведесетих готово. Целим путем нешто лупа, док на крају као да почеше да штекћу митраљези (јесмо ли у рату, јеботе?). Коначно нешто озади пуче и једна жена скочи ко опарена. А кад иза седишта поче дим да се диже, друга жена завапи: запалио се, отвори врата. Ми напоље, а оно све уље исцуре.
Пре неки дан аутобус није могао да упали и чекао интервенцију на полазном перону. Дође неки чика из гараже, прући се под задњи део аутобуса, мало прочачка и аутобус се упали. За следећи полазак вероватно је неки други механичар у тачки Б морао да прилегне на ладан бетон и мало чапркне. 
И тако сваки дан, спајај крај с крајем, жицу са жицом, вози помоћу штапа и канапа. Сва срећа да је упекла звезда, иначе страдаше механичарима бубрези. Ласта функционише по систему држи воду... или уље, или квачило... док мајстори оду.

 (Писано летос.)

Смеје се ко луд на брашно

Сестра и мајка разговарају о мајчином телефонском разговору с другом ћерком. Значи то си јој рекла, каже сестра. А она ти је тако рекла, додаје. И примети: а смејала си се као да ти прича неки рецепт. 
Рецепти су иначе смешни толико да се за стомак ухватиш (нарочито кад их примениш, па дегустираш специјалитет, а немаш мере). Чујеш (или прочиташ) три јајета, а ти хахахаха; две чаше брашна, аххахаххахах... Баш сам се питала откуд нашем народу на памет пала она фина нијанса безразложног, а врло интензивног смеха: смеје се ко луд на брашно.

Njoj ne treba dvaput reći

Većinu dece treba, manje-više, nagoniti da jedu. Mlađu što su mrljavi i probirljivi (povrće im nije po volji), a starije iz istog razloga i jer su zaokupljeni video igricama.
Staši, međutim, ne treba dvaput reći: hajde da jedeš. Ma ne treba joj reći nijednom. Čim otvori oči, sama ode do frižidera, otvori vrata i vadi šta joj se svidi, te na sto ređa: pavlaka, čajna kobasica... Onda lepo sedne i isto tako jede. Gde god spazi tanjir i viljušku, ona se primakne. Što bi narod reko: jede ko mećava!
Jednog dana započne ona da jede u kuhinji, baba je hranila. Ali u kuhinji preuzme zalogaj, pa po kući baza dok ga ne sažvaće, Tako dođe i do sobe, a u sobi brat takođe obeduje (dok gleda crtaće). Zini, Igi, kažem. Igi bulji u monitor, ne čuje me. Ali Staša čuje, Staša zine, kaže: m-m-am (da skrene pažnju, njoj da dam) i proguta. I tako od kuhinje do sobe, od sobe do kuhinje, pomaklja bez po muke obe porcije.
Tog dana beše osobito raspoložena, ili joj se hrana baš dopala, pa je uzgred i pevala.  Heej daagii, d(r)aagii (božurove) saadii... (ja ću vod)uuu, (a ti koreen, nek izniknu mla)aaaaaaaa(diii). Ovo zagrađeno pevaju Maša i tetka. Staša peva samo između zagrada. I dok peva opasno glavom vrti (načisto je zanos obuzeo), pa se poče vrteti i cela ukrug (ukrug, ukrug...). Kad nakon čitave strofe stade da prihvati zalogaj (jer ona još jede, a u pauzama se zabavlja) -- omaši kašiku.

Kratke ruke za čitanje

Za slavskom trpezom jedna se sestra priseti dana kad je muža zatekla da čokoladicu pruža daleko od sebe (a ne nudi je nikom). Pokušavao je da pročita sadržaj na zadnjoj strani omota. (A ta slova, prokleta bila, sitna toliko da ih ja nikad više pročitati neću. Neću da se naprežem. Od momenta kad sam ustanovila da sam malčice obnevidela, ne mogu čokoladnu bananicu očima da vidim. Zato čim je spazim -- ja je pojedem.) 

Nekoliko dana potom reče joj: "Ja moram da idem kod očnog lekara!" ŠTOO, iznenadila se ona tad. 

Kratke su mu ruke, dobaci večeras drugi zet, pa se nasmejasmo. (Koliko god da tekst od sebe odmiče, slova tanušna, mala, lelujava. Možda bi onaj štap za selfi mogao da posluži, kad se preko pola sobe pruži...)

Zgodni mladići ko siročići u mojoj priči

Slučajno smo se srele u gradu i zajedno uputile do stanice. Čekale smo zajedno da bus stigne na peron. Stajale smo kod zadnjih vrata, pre nego što su i bila tu. Ko svakodnevno ne putuje Lastinim autobusima neće me razumeti. Putnici tačno znaju, kad bus pristane, gde će mu se nalaziti vrata. I tako se nadžogerimo i čekamo, pa čim vozač otvori, grunemo i raspemo se po sedištima.
E, dok smo čekale, gurka mene drugarica i mrmlja mi u bradu (svoju), tako da ništa nisam ni čula ni razumela, tek shvatila sam da mi pokazuje nešto važno (za nju, ne i mene), verovatno nekog mladića (znam je, i njenu opsesiju). Koga, ovog, pitam tiho i pogledam jednog (a svi u crnim jaknama, s kapuljačama, dodatno su mi nezanimljivi). Ne čini mi se ništa naročito. Doduše, meni se skoro nijedan ne čini naročitim, nisam baš merodavna. Ma nee, očima mi dade znak da pogledam preda se u leđa i poluprofil nekog visokog crnog momka. Hm, pa i nije neki. Mislim, rekoh već, meni nijedan nije neki (ili možda tek jedan... ajd nek bude dva).
Kad se zavalismo u sedišta, ona reče: ne mogu da verujem, ispred tebe široka leđa, zgodan momak, normalno je da odmah znaš na šta mislim. Ja se na to grohotom nasmejah (mene ta leđa nisu impresionirala ni posle njene sugestije). Pa stalno joj pričam da nisam normalna, a ona mi ne veruje. Ne ložim se na muškarce, pogotovo mladiće koji tek završiše srednju, pogotovo na bicepse, tricepse, pločice na stomaku... sve ono što nju i druge žene pali (izvajane grudi, koje ih navode na pomisao da neko sigurno "rastura"... ko da je žena klada... pa snaga ne može da omane). 
Ako se na išta ložim (a slabo, moram priznati), ja se ložim na lepo lice pre svega (jer to je prvo što vidim), intelekt, na duhovitost, osmeh, pogled... Ne treba meni neki sportista (kao njoj); štaviše, i da spadam (a sigurno ne spadam ni u kom slučaju) u njihovu interesnu grupu, klonila bih ih se i bilo bi mi neprijatno (drugi sam ja svet; sem toga, tuđa izuzetna  telesna snaga naglašava moju slabost; isto tako ne volim kad moram da podignem glavu ne bih li videla lice nekog višeg, od toga se osećam inferiorno).
Dakle, ne palim se na mlade, zgodne momke željne seksa sa starijim, iskusnijim, devojkama, ženama (čak, ni po kom osnovu sem kalendarskom, ne spadam u tu kategoriju). Boli me uvo za njihova ramena, vratove, ruke, noge, kukove, karlice... Šta me se tiče, ja sam iz sasvim druge priče.

Ako ikada fizički nasrnem na čoveka, biće to zato što je bezobzirno ispuhivao dim u mojoj blizini.

Rijalitijem protiv revolucije

Po ceo dan narod (i, da nesreća bude veća, među njima moji roditelji) blene u Parove (to sve fino društvo: kurve, probisveti, vucibatine, matore drtine, vračare, lezilebovići, budale...), gde se s posebnom prilježnošću (ne znam od koga mi se više povraća: od učesnika, njihovih gostiju, voditelja ili tobožnjih novinara) izvrće prljav veš, te na osnovu intenziteta, položaja i rasprostranjenosti žute mrlje pokušava da utvrdi... da li je Čabarkapa stvarno napravio dete Ljubinoj ćerki, je li Ljuba tad bila ili nije u intimnim odnosima s njim, da li je mala nosila stricu u zatvor špagete i što je on njoj davao po petsto dinara kad je baba slala po dvesta evra...  Kad god uđem u kuhinju, moji zure u televizor (s kojeg se neko dere ili plače), a na usnama im blažen osmeh. 

I ko da diže revoluciju? Kome se jebe za slobodu i blagostanje dok u Parovima jebe ko koga stigne. Gleda to narod i ne sluti da je i sam deo jednog rijalitija, u kojem ga odavno i dugo već j... u zdrav mozak (a on niti se opire niti može da uživa).

Pune ruke

Nabasah jutros na jednu babu, znam je iz viđenja, dosadna ko stenica. Ograničena i prosta neviđeno, a vazda melje ko prazna vodenica i ne misli šta. I radoznala dozlaboga.
Jednom prilikom prišla mi je na korak, da me zagleda izokola, sa svih strana, te se, unevši mi se nepristojno u lice, upita naglas (pogrešnim akcentima, nadžogerenim mahom na poslednjem slogu): čijee li je ovoo dete, j.b.m li ga (u) usta? (Vala, baba, ako ću ikom i priuštiti oralni seks, to sigurno nećeš biti ti.)
Jutros me poznala, ona misli. Samo što me ne zagrli. MARIIJA (pogrešno akcentovana, dabome), kliknu, ćerko... Ja nisam Marija, pokušah da se odbranim, nije lepo da ženu podržim u zabludi. Ali baba ne sluša, sipa (dobre želje) ko iz rukava: srećna ti nova godina... Pobrkali ste me s nekim, pokušah, osmehujući se, još jednom da joj otvorim oči (pod onolikom dioptrijom džaba), neprijatno mi da prihvatam što mi nije namenjeno. Ali baba gleda kroz ona debela stakla i tera po svome (kanda joj je i slušni aparat potreban)... Da su ti pune ruke zdraavlja i paara!
A, hvala, napokon digoh ruke. Što da odbijam (ovakve) blagoslove (nije kome je rečeno nego kome je suđeno... pare mi se ne presipaju, a zdravlja nikad mnogo, neka ga, šta mi teško da ga ponesem u naručju). Uzmem zdravlje, uzmem pare, i doviđenja. Pozdraavi mamu, za kraj dodade i sve to odvergla bez tačke i zastoja.
Mimoiđosmo se i svaka nastavi svojim putem, ona pazeći da se ne oklizne, a ja da mi iz ruku ne ispadaju svežnjevi evrića.

Zoro i Zorka

Ovih dana Zoro je njegov idol. Prvobitno oružje (kojim je razbio TV) bila mu je varjača. 

Otkako je, pre neki dan, dobio motornu testeru, vazda vitla njome i viče: ja sam Zoroo (svi ukućani smesta se zaklone, jer Zoro ne zna za šalu -- ako li koga odalami, teško će nam preboleti ljute rane). Kad ga prođe taj ratnički nagon, Zoro testeru koristi u prave svrhe -- testeriše, mahom daljinske upravljače. Uzme jedan daljinski, pa ga prereže (tobože, jer drukče ne može) i baci na krevet. Zatim dograbi drugi, prereže i njega, pa odbaci na gomilu (ko tata kad struže drva za ogrev). Potom ščepa telefon, da i njega prepolovi (ima to da gori, vatra samo da bukće). I tako reže redom: nogare od stolova, ormare, vrata, noge... sve što mu padne pod testeru.
Večeras je Zoro iz kante s drvima (koja stoji do smederevca) izvukao dve tanje cepanice. Kako ih je uvis podigao, tako se svi rukama zaklonismo. Zoro je to, ko zna šta mu može na um pasti. 

Videvši ga tako naoružanog, i sestra je odabrala jednu valjanu cepanicu, te, oponašajući brata, izmahnula njome. Svi se, opet, zaklonismo, dabome.
Tako nam Zoro i sestra Zorka (opasna je koliko joj ime zvuči posprdno i parodično; nek vas ne zavara što je sitna, jer laka je na obaraču, tj. cepanici) uteruju strah u kosti.

Ne znam kako je onom dečku u Gostivarskoj, al' ja sam se preznojila dok sam moju Leposavu Prcvoljak raskitila. :)

Upucan je nakon sahrane pokojnog tog i tog. Ovi novinari kao da ne znaju da se samo pokojni i sahranjuju. Khm... Ili ipak ima nekih koji praktikuju i drukče?

Da su, kojim slučajem, na sahranama mojih bližih ili daljih srodnika, odjeknuli pucnji kraj kapele, meni ne bi palo na pamet da zaležem na zemlju. I pokojnici i živi su mi zemljoradnici, zanatlije, eventualno neki s diplomom fakulteta... ne mogu biti trn u oku snajperisti, odnosno meta na snajperu.
Pomislila bih da su se možda lovci malo zaneli (gađajući krupnu zverku).

Промене

Е, ништа не може да остане како је било. Чак ни оно што би могло. Због неких који траже хлеба преко погаче. Рецимо, мисле да је промена амбалаже нужна за освежење и навалу купаца. Мисле, па је промене, и буде ружнија (ако мене неко пита), но се и на њу временом човек навикне (па се и не сећа минуле). Но то није доста: промене и укус, дакле састав, нагоре. Плазма (не морате ми веровати) није она плазма из мог детињства (зато је никад не бих купила... а поједем каткад, кад ми наиђе под руку, а наилази повремено -- тачније моја рука је ископа из торбе сестрића: кад ми се једе слатко, добар је и град). Летос, после сто година купим руменка. И изнервирам се. Ем друга амалажа, ем га учетвртили. Шаренка зашиљили, а руменка учетвртили, а могли су и име да му промене, пошто је више розенко.

Nije lavabo, ali liči

Nјih dve bejahu legle podno mojih nogu, odnosnoo ja sam se na jedvite jade udenule između dva para tih nožica (tek kad s njima deliš ležaj, vidiš kako su ta deca daleko od sitnog).
I raspričale se o koječemu, ništa od mene ne skrivajući. Nemojte nikom da pričate, reče starija, ispirčavši neku priču o zabranjenom. 

Kad je bio čas fizičkog njene dve drugarice (dok su ostali verovatno igrali između dve vatre) i ona utrčale su u muški ve-ce (što ti je radoznalost), da vide kako je. Ima tri lavaboa, poče Mia kao da je Alisa, dospela iz zemlje čuda, troja vrata... i tri ona kao lavaboa gde piš...pipiipii. To se zove pisoar, nasmejah se. Pisooaar, s mukom ponovi Mia. Mogu misliti kakvo su ushićenje osećale na zabranjenom terenu, strahujući da otkud ne iskrsne koji dečak ili, još gore, učiteljica.
Naravno da sam je upozorila kako to baš nije pametno. Školski je, dečji, ve-ce, za niže razrede, pa i đene-đene. Ali, na nekom drugom mestu pogotovo, unutra bi mogao da bude neko stariji (dečak, čovek), a i zao. Bolje je da radoznalost nekad ustegneš. Doduše, u muški toalet ne vodi samo radoznalost. Kad sam ja položila jedan ispit (što mi i nije bilo naročito teško, ispostavi se da nikad nije), a beše već prošlo četiri (opusteo fakultet), sva smućena, najpre pohitah u ve-ce, još ne shvatajući ludu sreću koja me je snašla. Otreznih se tek kad naleteh na pisoar. Jao, promašila sam ženski ve-ce i ušla u muški. Sva sreća da unutra ne beše nikog (naročito profesora), da se obrukam i prenerazim.

Средовечна девојчица

Многе моје другарице одавно су средовечне жене (с мужем, децом, без мужа, без деце...), а ја ваљда средовечна (ух, како то горко звучи) девојчица, која свеједнако сања и игра се, као да ће живот довека трајати.

Jači sanke vuče

Pre neki dan sankala sam se s bratićem, koji je na izmaku tinejdžerskog doba. Niz drum smo se zajedno spuštali. Sanke su doduše klizile lagano, ali solidno. Ja sam odbila da u po noći idem do nekog brda, ne samo zato što je mrak već što je pod brdom duboko oranje, u koje bismo sigurno zabijali noseve (ako ne bismo u njem kičme polomili... a nekako za tu kičmu s godinama sve više strepim).
Kad nakon sat i po (vreme je proletelo) pođosmo kući, ja sedoh na sanke da me on vuče do glavnog druma (na kojem ne beše dovoljno snega). I osetih se kao detence (ne samo zato što me bratić može nositi u zubima), setih se kako me tako, nekada davno, baba vukla putem koji beše zavejan dubokim snegom (a kojim ni inače nije prolazilo mnogo automobila, mirnija su to vremena bila).
Vidiš, kako se sve promenilo, reče on i prekide mi nostalgično sanjarenje (u stvari, preusmeri ga u nešto kasnije, moje mladalačko doba). Kad sam ja bio mali, ti si mene vukla na sankama, a sad ja vučem tebe. (Ah! Jači sanke vuče, a oboma srce nostalgično tuče.) Eto, pamti pa vrati.
Moglo bi se reći i da se kolo sreće okreće, moglo bi... samo da se nije okrenulo gotovo dve decenije i da ja nisam za toliko starija. A kakva mi je to sreća (ako izuzmemo vožnju saonicama)!

Šta ste doneli?

Nijedno od mojih sestrića obično nije ni alavo ni indiskretno. No ko će predvideti kad će dečja usta nešto zabrljati.
Jedne nam godine na krsnu slavu dođoše rođaci, stric i strina koji nas retko posećuju. I doneli ljudi kafu i vino. Ništa više i ne treba, a i to je mnogo (teška vremena, a i nas ko na gori lista, neće svakom ponaosob poklon kupovati). Poenta je u druženju, u negovanju rodbinskih odnosa, a ne u iznuđenom darivanju.
Elem, oni tek seli, još se nisu ni otkravili, a Matija, potpuno neočekivano za nas, bubnu: šta ste doneli? (Čini mi se da je pre toga malo i odmeravao kesu ne bi li uspeo da utvrdi da li paket sadrži i čokolade. A ko će tolikoj deci čokolade kupovati! Da budem iskrena, mislim da mu je neko tokom dana pomenuo da će gosti doneti čokolade, jer neki stvarno donesu. Zato je Matija ispao nepristojan.) Svi razrogačismo oči i upresmo ih u Matiju, ali se i zasmejasmo (malo što nam tako došlo, malo da izgladimo neprijatnu situaciju).
Jao, majko, ne znam kako svi, i gosti i mi, ne propadosmo u zemlju (valjda nas bi previše, da bi nas odjednom crna zemlja primila).

Neće pa neće

Staša je odjutros na sva pitanja i predloge imala samo jedan odgovor: netuuu, netuuu, pa malo oštrije (ako insistiraš na onom što joj nije po volji) NEETUU. 
Doduše, otkako je tu reč naučila, uši nas od nje zaboleše. Ništa neće, samo se batrga i opire.
Hajde, Staša, kući. Netuuu! (Dublje se zavuče pod jorgan.) Daj da ti obučem jaknu. Netuu (pri tome je obe ruke stisla uz telo i isturila mi rame, da bude sigurna da joj jakna neće biti silom navučena i ona kući odnesena. Elem, kad neće -- neće (a i roditeljima se uklapa u planove), dokupiše joj pelene i ostaviše je.
Onda smo zagrljene u krevetu gledale spotove i crtaće. I kako šta pustim, tako ona na desetoj sekundi nestrpljivo, ko da joj ja nešto namećem, poviče: neećuu. A sama bira repertoar. Sama traži, a posle gunđa: neetuu, neetuu... I nasrće na laptop, da preuzme komandu.
U toku dana samo je dvaput rekla da. Kad sam je pitala hoće li da ručka. Dobro, lažem, tim povodom je rekla da više puta ( da ne pomisli sestra da sam je samo jednom hranila). I kad je baba upitala je li se ukakila. E, bolje da i tad reče: nee. Srećom, nije se oko toga potrudila kao što zna.

Šerpica kajmaka i vruć hleb

Što zet može da te upropasti... Donese on meni šerpicu kajmaka u deset uveče. A u fioci ostalo pola domaćeg obrednog kolača od Božića i toster mi pri ruci... Jaoo, što je dobar kajmak na vrućem domaćem hlebu!

Naravno da nisam sve pojela. Majka i otac su se odmah (kašikama, noževima) umešali, da, kako i priliči roditeljima, spasu dete grdne nevolje. :)

Већ сатима се накањујем да одем у купатило. Ваља се истуширати, а снаге у мени нема. Казуј, јадна не била, где је твоја снага? Мислила сам да је у .... али није. Канда ми је у носу или сишла у пете. Спавам на ногама које ме не држе.

Mace i Vagine

Ne razumem žene koje se identifikuju s nadimkom (hipokoristikom) maca. Rado se na to odazivaju i čak se same tako imenuju, i na Fejsbuku.
Mica Maca (ne ona koju vole moje sestričine i koja je prava mačka), recimo. To mi zuči kao seksualni mamac, da ne kažem kamuflirani oglas, poziv na seksualni kontakt. 
Isto kao kad bi se nazvala Mina Vagina. Upadajte, bez kucanja, i ne izuvajte se. Ajde, ajde, ko god hoće, može ovde još da stane. To su one žene koje na društvene mreže kače svoje provokativne (u najboljem slučaju, inače vrlo eksplicitne) slike i raduju se stotinama lajkova i drkačkih komentara. Ne mogu to da razumem: mesto da se osećaju prljavo i iskorišćeno, one se osećaju moćno i poželjno.

Kod Novih godina ipak najviše mrzim kad prođu. Onda moram da rasktim jelku i sve vratim na svoje mesto. A mrzi me, mnogo me mrzi.
Doduše, što i da je raskićavam sad? Jelka je ponosno treptala za internacionalnu, pa za srpsku Novu godinu; sad mogu da iščekam i proslavim kinesku, a naći će se još koja (da odložim neminovno). ;)

Magarac u kineskom horoskopu

Ne, nije živela u dvorcu i u visokoj, nedostupnoj, kuli. Živela je u potkrovlju i imala običaj da kod komšinice s četvrtog sprata skokne na kafu, ne bi li malo, razonode radi, pročavrljale. 
Prilikom jedne takve posete, kod komšinice zatiče i veliku firmiranu kesu (a zna da komšinica ne zalazi u te radnje), punu  muške odeće, iz koje su virili kašmirski džemperi. (Oštro žensko oko prijemčivo je za date detalje, od kojih se, u slobodnih žena naročito, verovatno odmah upali neki nevidljivi radar: muško u blizini, muško u blizini!) Na pitanje  šta je to, komšinica odgovori: eto, mom bratu se pokvarili brak i veš-mašina. A ona nije ni znala da komšinica ima brata.
Sledećeg puta dođe kod komšije da pozajmi čeličnu četku. Renovirala je sama svoje potkrovlje, pa joj zafalio pomenuti alat. Uletela je na vrata, sva umazana farbom i mirišući na razređivač, ne sluteći da će se, tako nespremna (u radnom izdanju, bez šminke i frizure, bez zanosne odeće i nakita; a biće da baš ta spontanost zna da bude neodoljiva), upravo sresti sa svojom sudbinom. Za stolom je sedeo gospodin, priseća se, na njemu sako, kravata i cipele da se ogledaš (pedantan čovek, paše; ipak, nadam se da je svoj odraz potražila u ogledalu duše). Komšija ga predstavi kao svog šureta (ona ne znade šta šure znači, ali nije tražila pojašnjenje, moraće da kuca na Guglu). Princeza (da, nisu sve princeze u raskošnim i blistavim haljinicama; uostalom i te su nekad samo sirotice u staklenim cipelicama; neke princeze ne libe se da navuku radno odelo i late se "muškog" posla... od čega muško srce može da nastrada) reče fino dobar dan i, brže-bolje, uteče u svoj stan (da se čovek ne uguši od razređivača, kaže; a biće da joj srce pod radničkim odelom malo poskočilo, pa pobegla jer je glasno bilo).
S vremenom je (i bez dubinskog zalaženja u ispitivanje srpskih rodbinskih veza) skontala da su brat komšinice i komšijin šure jedna ista osoba.
Jednom prilikom upita komšiju čija je crvena panda što im se na parkingu šepuri (ne pripada nikome od stanara, mora da je u pitanju neka švalerska kombinacija, pomisli). On nešto promrmlja, a ona ne razumede. Eto, žene i danas-dani očekuju princa na belom konju; na pamet im ne pada da on može pristići i u crvenoj pandi. 
Kad komšije slavljahu Svetog Aranđela, i komšinica iz potkrovlja na trpezi je imala izložene slatkiše koje je sama umesila. Bata, odnosno šurak, samo se njenim kolačima služio (a pametan je narod kad kaže da put do muškog srca vodi preko stomaka... i mora da je popločan vanilicama). Uz to je, slatko mljackajući i otiruči vanilin šećer sa usana, domaćici upućivao značajne poglede. Ona se, kako i dolikuje valjanoj ženi, postidela. A on, on je bio osvojen svim njenim kvalitetima i znao je: plava, vredna, samostalna, dobra kuvarica, i još stidom oblivena -- mora da mu bude žena.
Za Novu godinu komšinica iz potkrovlja osmeli se te ga upita šta je u horoskopu. Magarac u kineskom horoskopu, ko iz topa odgovori upitani. Čim posrka kaficu, ona požuri uz stepenice, pa dograbi knjige starostavne, ne bi li štogod pročitala o karakteristikama kineskog magarca. A tamo, među svim onim živuljkama (kad se pribra, jasno utvrdi)  -- nema nijedne koja njače, ni bukvalno ni metaforički (Zec, Konj, Tigar, Pas... od Magarca ni trag, a ni glas). No bar u jedno je mogla da bude sigurna: magarac u kineskom horoskopu ima smisla za humor.
Ispostavilo se da je "magarac" odlučan i preduzimljiv (od najbolje sorte; valjda znam -- sa istog smo porodičnog stabla), da je našao načina da od sestre iskamči broj telefona plavuše u potkrovlju. I tako su živeli srećno, nadam se do kraja života.
Ako je na ovom svetu preostao još jedan magarac, slobodno nek mi se javi (da ga upoznam s drugaricom, ne njačite mi pod prozorom).

Mnogo me nerviraju ove male tortice na Fejsbuku kraj imena onih kojima je rođendan. Uvek imam želju da ih pojedem (na torte mislim, ne na slavljenike).

Gole žene cvokoću od zime

Zima, zima, e pa šta je... Tako mogu da se kurče samo deca (i to ova starija; moji malecki sestrići budu na sankama šest minuta, pa trk u kuću), a i to uglavnom u čitankama, u Zmajevoj pesmi.
Kad zima pokaže zube (tj. ozbiljan minus), svi uvuku vratove u šalove. Umotaju se ko mumije, natrontaju da liče na medvede. Svi normalni. Ali ne i klinke od šesnaest-sedamnaest leta, tj. zima. Da l' u njima toliko vatre ima? Ali što onda cvokoću i ogrbave ko i svi ostali?

Elem, viđala sam devojčurke kojima iz raskopčane jakne viri stomak, go golcit. Ili se sagnu, pa im blesnu leđa, a ja se stresem od jeze. To, brate, sve polugolo po mećavi šeta. Kad vidim u gradu žene (i one u ozbiljnijim godinama, već zrele) u kratkim suknjama i tanušnim svilenim čarapicama, samo što se ne razbolim (i prekrstim).
Aman, žene, vazda govore stariji: pitaće vas starost (bolesni bubrezi, bešika, zglobovi, koješta još) gde vam je bila mladost (obnažena cupkala na minus petnaest).
Jedna sagovornica pre neki dan pomenu mi kako je nedavno izlazila s prijateljicom (dvadeset dve joj godine tek), a prijateljica BEZ ČARAPA. Kuku, pa i da ne nazebe, momci će joj se pre smejati zbog takve neprilagođenosti vremenskim (ne)prilikama, no što će na njene gole noge da im se digne (pritisak, mislim, pritisak). Neke žene kanda ne uviđaju da i u debelim čarapama (pa i do grla zakopčane) mogu biti itekako seksi. A neke mogu da budu ko od majke rođene, pa im džaba. Biti erotičan ne znači (obavezno) biti nag.

Obucite se slobodno. Čuvajte zdravlje (bubrege, jajnike, kosti... sve još dugo treba da vas služi... ne smrzavajte se ko ženske genitalije, bog da prosti). Ako obolite, nikome nećete valjati. A, verujte, volja li vam je, i obučena svaka će se udati. Bez brige, nijednom neće biti problem da vas svuče.

Stisni noge (ako nemaš ključ)

Još podebeo minus na termometru, a u čekaonici autobuske stanice (uzgred, u štenari je toplije) zaključan i muški i ženski toalet (u ovaj drugi, verovatno pristojniji, ulaze službenici, pa ga, čim izađu, opet zaključaju). Valjda zaledila voda ili je već iskrsao neki drugi problem, koji se (kako to već u našoj zemlji biva) ne da rešiti do proleća.
Omladina još nekako može i da se uzdrži. Ali gomila sredovečne i vremešne gospode sa slabom bešikom stiska noge i dovijaju se (glasno) gde bi mogli da se olakšaju. 

Ako ne možete da istrpite koji sat od kuće do odredišta (gde, nadajte se, toalet nije zaključan), nemojte nikud po ovom snegu ni kretati. 

Sedi, brate, kod kuće, uz šporet i olakšavaj se u sopstvenom kupatilu. Šta tražiš đavola, te se jarcaš po (ledenim) autobusima (zdravlje da izgubiš), pa posle ti Lasta kriva ako se umokriš.

"Da li vas plaši petak trinaesti?"

Evo tresu mi se gaće (ako nije od straha, labav mi je lastiš)! ;)

Kakva crna piletina

Kaže meni zet jednom: pričao sam danas kolegi za tebe! (I ja kažem zetu: šta ti imaš ma kome o meni da pričaš!) Samo, on je za tebe teška piletina, ukaza zet na ozbiljan problem (ako neko društvo pita, ne pristoje se veze u kojima postoji starosna razlika među partnerima... sem kad je muškarac stariji, pa neka i petnaest leta, to je OK). Eto ga, neizostavno ali što devojci sreću kvari. (To misli moj zet. Ne verujem da bi mi kolega godine uzeo kao manu, kad se sve resto stavi na tas.)

Šest-sedam godina mlađi, u al' ti je piletina, iscerih se podrugljivo. Garant je prema meni kao neki čika. A ne bi mu vredelo ni da je šesnaest godina mlađi. Šta mene briga za zetove kolege samce, za bilo čije kolege i za bilo koje samce. Da mi kogod treba, valjda bi se našlo i bez tuđeg svesrdnog zalaganja (ionako drugi vazda nude škartove, tuđa ruka svrab ne češe... ni kako ni čime treba).
Piletina! Da prsnem od smeha. Pa mene s interesovanjem (i s pristojnog odstojanja, doduše) zagledaju (koliko ne mogu da sprečim; kad mogu, ja okrenem leđa... što opet može da bude kec na deset... naročito kad sam u haljini otvorenih leđa) duplo mlađi momci (da ne kažem dečaci). (Šta zna zet o tome.) A ja i mimo njih gledam. Ič me se ne tiču. Može mi se da budem naopaka.

Usedelice, DDK i radost u mećavi

U životu žene (veruje se) postoji samo jedan pravi put: iškoluje se, dobro zaposli, još bolje uda (za jednako "školovanog" i materijalno izuzetno dobro obezbeđenog muškarca; najkasnije, NAJKASNIJE, do tridesete), pa rađa decu (ponajbolje dvoje; jedno je premalo, troje-četvoro je previše, dvoje je taman). 
Prekorači li koja dati termin za udaju, postaće usedelica (mahom nesrećnog lica; retko viđam nasmejane). Budiće se i legati misleći samo na jedno. Ne, neće misliti na princa lepog lica i bogate riznice. Neće misliti na čoveka svog života, nekog koga će bezmerno voleti i ko će joj jednako uzvraćati. Misliće o tome kako da se uda, dok još ikakve šanse za to ima. Izlaziće sa svakim koji bude voljan, prihvatati susrete naslepo s kuminim deverom, ujninim sestrićem, tečinim prijateljem... sa svakim, bukvalno SVAKIM, kojeg joj provodadžije ponude, ne bi li se dokopala matične knjige venčanih. A onda nastavi sve ko i dotad (kuva, pere, pegla...), samo pride i zvoca: što muž baca čarape kraj kreveta, što ne diže dasku na ve-ce šolji, što diže noge na sto...
Ne, nije svaka neudata, a već vremešna, žena usedelica. Usedelica je  ona koja umire od želje za mužem (ne muškarcem). Koja vapi da se uda zarad društvenih normi (da ispuni dužnost), zarad toga šta će svet da kaže. Samo da se potpiše, da promeni prezime i natakne burmu (od mešanog žutog i belog zlata) na desnu ruku -- da vidi selo (da je i nju neko hteo... ili nije uspeo da izbegne). 
I dok to čeka, vazda kuva, mesi (da se usavrši i da joj budući ne nađe zamerku), riba, sve se u kući cakli... A ona vene i oronjava, s lica joj nestalo i mladosti, i lepote, i radosti...
Mani se, ženo. Ne može muškarac dati tvom životu smisao. I ne treba čoveku (samo) kućna pomoćnica. (Takva možeš valjati samo nekom nesrećniku jednake devize: daj šta daš.) I ako nisi trojaka onako kako muškarci sanjaju, džaba ti čista kuća (a ne gine ti mužu, uspeš li uopšte da ga se dokopaš, ljubavnica). Najbolje je, muškarci kažu, ako imaš sreće da spadaš u kategoriju DDK (poći ćemo od spoljnog kruga): dama u društvu, domaćica u kuhinji i kurva u krevetu (ijuuu, prosto vidim sve one tobože fine ženice kako zatiskuju dlanom usta... ko da im je neko pripretio oralnim seksom; dobro de, ne morate u krevetu, može i u špajzu). Želiš li da je lud za tobom, nekad bi trebalo da otpašeš kecelju i maneš se šerpa. Na kakvom skrovitom stepeništu Kalemegdana, zasuta iznenada retkim pahuljicama i ovijena vetrom, dok svi ostali posetioci hrle kućama, svom čoveku felacio priredi. (U, sad se neke tobožnje svetice krste i gadljivo pljuju, eventualno me proklinju. Druge zaviruju u rečnike, kad ja neću da budem prosta.) Takav užitak od kuvanja mnogo se više pamti i vredi.

Господин Прави луд се прави (или утешни разговор две бабадевојке)

И сама од раног јутра (мислим од десет, кад сам сaм устала) бејах на три ћошка. У ствари, таква сам од четири ноћас, кад сам се, неочекивано и безразложно (само подсвест зна зашто), пробудила и нисам могла да заспим бар до седам. А онда нисам ни за шта.
И она ми се, доливајући уље на ватру, пожали како је разочарана везама (сопственим јер су непостојеће) и оним правим, којег поодавно чека, а он никако да дође, нити какав сигнал, поруку (извињење, објашњење, шта год) да пошаље.
Пожали ми се и на то како данас момци размишљају. Допала се била неком дечку (свакако не само њему, лепа је). Он беше ОК (кад она мало снизи, а снизи, критеријуме). Заједничкој другарици поверио је да је она супер, али није "усељива". /Како није? Свака је жена усељива... само је овај погрешио улаз (навалио на врата од стана... а тамо тата, а тамо мама...)./ И оженио се после неком "сачувај боже", што изгледа као да му је мајка (па не може и јаре и паре; и имућна и младолика, а лепа ко слика), али је јако богата (ето га, АЛИ што девојци, овој нашој јунакињи, срећу квари... а невести лепо, мисли да је воли, и младожењи лепо док има да се троши).
Други, који јој се свиђао, као и она њему, само не беше згодне прилике да се споје, нашао неку (мени је то непојмљиво: кад се за неког заинтересујеш, претпоставиш да је права, а ако је једна права, све друге су погрешне и клониш их се, тачније не примећујеш их) имућнију. И рекао заједничкој другарици: упала ми кашика у мед (шта ако је пчелама досипан шећер, није природан, дршка ти је замазана, лепи се за руку... ни с тим медом није увек све како треба), немаш појма колико је богата, мораћу да је задржим. Господе, зар је то битно за љубав, пита моја саговорница. За љубав није (Господ се замајао неким послом, па ми неће замерити што место њега одговарам, ионако је то на мом Фејсбук профилу), али за лагодан живот, изгледа, јесте.
Некако то нисам очекивала од мушкараца, изјави она. Спозоруша има с обе стране, рекох. Наш проблем је што смо остале старовремене.
Па једино да подигнем кредит, купим стан, па сам усељива, резигнирано ће она. А да их све пошаљеш у три лепе, ја сам имала други предлог. Шта ће ти неко ко се ложи на твој стан више него на тебе?

Трећи кандидат такође се сложио (у једном се сви слажу): ти си супер, али и за озбиљну везу, а ја то нећу. Па је л' ми пише на челу озбиљна, пита се. Ко да она не може (бар) мало да се забави (ако нема кише, нек и град који пут звекне у главу). Знаш колико сам пута, каже, чула: ти си супер; кад будем хтео да се женим, тебе ћу звати. Ко да је она луда да чека (и верује у те кукавичке изјаве за извлачење из непријатних ситуација).
Ја се само питам, каже, а где је љубав, или ја живим у бајкама. Да, изгледа да је љубав потиснута бар на друго место, а биће и ниже. И да, изгледа да живиш у бајкама. (И ниси сама, тамо бар још једна особа станује, знам ко ти је прва комшиница.)
Само нека ми не причају да сам добра; добра и јадна ми дође некако исто, настави да ми отвара душу (боље мени, да је разумем и утешим, но тим скотовима, да је рањавају). Истина.
А знаш шта мене чуди? Гледам, и најружније и најглупље се удају (једном, двапут, трипут...), децу изроде (ваљда су многе и срећне)... а толике паметне, згодне и лепе (изузмимо нас две, да не испадне пристрасно), па саме. У чему је ствар (сем можда у критеријумима, које ти, како кажеш, и снижаваш, па опет нема вајде)?
Каже да на окупљањима она стартује момке, јер је као ваздух (оштар, свеж, угодан...?), нико је не примећује (а лепа је баш). Другарица сматра да је се плаше (сви јунаци ником поникоше и у грдне цуре погледаше?), али она се не слаже: има и десет пута лепших девојака, каже, па су упарене.
Ја исказах претпоставку да је проблем у неком њеном (привидном бар) ставу. И није ли проблем у нашим мислима? Ти си се већ толико пута опекла да само од тога стрепиш (нико ми неће прићи, нико ми неће прићи...). Такав страх и таква слика можда изазива такву реалност. Кажу да је за све крива наша визија (проклета била).
Онда сам била и немилосрдна: ја се бојим да тај Господин Прави (како га ти видиш) -- неће доћи... јер не постоји. Таквог Правог сигурно нема,  постоји само у машти. Немој то да причаш, замоли ме, желим да верујем да постоји. Не гађам ја само у твоје срце, објасних. Можда постоји неко приближан (и ја желим да верујем). Мада, ако не постоји за нас... каква нам вајда. И хоћу рећи: у реалном свету нема ничег идеалног; тај неко није ја, и мора постојати компромис... А ако има воље да се решење нађе, наћи ће се. Разумем, не треба ти неко тек тако... Хоћеш неког на дуге стазе, ако не може за сва времена. 
Не тражим савршеног, каже, него правог за мене. Разумем, и ја бих. Разумем, само те опет трезним: не постоји ниједан који се савршено уклапа, бар задуго... Али тај Прави треба да буде неко с ким ти је угодно, чије ти је присуство потребно, који те разуме, који жели да је крај тебе... с ким ћеш да ћаскаш, да се смејеш, гледаш ТВ, путујеш, дивиш се истим стварима, критикујеш иста зла... Коме ћеш скувати чај кад се прехлади, ко ће теби брижно увијати стопала у ћебе, с ким ћеш се гађати јастуцима, шетати шумом ослонивши му се о раме... (Сад ћу да је расплачем, постала сам превише брутална.) Лакше ми кад ово поделим с неким ко ме разуме, каже она. Ко ће те боље разумети од друге бабадевојке?
А кад призна да неко није њен тип, другарице је вређају и замерају јој: шта хоћеш, принца? Па што и да неће? Има и она право да бира. Ужасно ме нервирају ти двоструки аршини удатих жена: оне су саме изабрале животног сапутника, али оне које то нису учиниле на време, не треба сад да се нећкају и траже длаку у јајету (дебео, ћелав, приглуп, себичан... добро де, нико није савршен, сад што ти је -- то ти је).
Мени све те удате жене не делују као ванредно срећне. Напротив, мало која. И видим како су многе брзо пропале. Баш сам на мору гледала: жене дебеле и запуштене, мушкарци још држећи... и отуђени. Ја се питам да ли те жене и даље мисле да их мушкарци воле (а делују ми спокојно, као да мисле). Под претпоставком да су их волели икад (а не да су биле "усељиве"). Моја сестра каже: па не воле они њих можда само физички... Ма да, верујем. Заљубљени су  у њену душу, па не зевају у друга тела... Воле њену душу, а од друге тело, насмеја се саговорница. Мени то, рекох, не би одговарало, Или све комплет или иди па транжирај друге. 
А шта ако смо се срели, а познали нисмо, побоја се она. Мама јој рекла да од своје "теорије"  (само маме знају на шта тачно мисле) не може да нађе дечка. (Реци мами да има горих филозофија и од твоје.) Ако сте се срели и ако је прави, не можете да се не познате, убеђена сам ја, јер онда не би био прави. Нема идеалног, то опет морам да ти поновим (а ти да прогуташ, ко горак сируп), али има пријатних веза,  у којима чак, изгеда, и љубав истрајава.  Свеједно се питаш зашто су се сви срели, а само твој Прави ударио неким путељком кроз шибљик, док га ти чекаш крај ауто-пута Београд-Ниш.
Можемо да верујемо да ће све бити добро, али некако ми је мање вредан живот без Правог (што сам данас немилосрдна). Без њега неке можда и могу и морају, али то није ТО. Она се нашали навевши један критеријум за одабир Правог: да има предње зубе и да нам се лекови поклапају. Док ми сретнемо тог, критеријум ће бити преиначен: само да нам се зуби надопуњавају, моји и његови да чине пуну вилицу. Ал' онда је већ касно, више нити можеш нити хоћеш да гризеш, презнојиш се док који пут грицнеш.

Okeej

Pretprošlog leta navraćao nam Stanko s tatom. Stanko inače živi u dalekoj Kalifirniji, što nije ni od kakvog značaja za ovu priču. Bejasmo se okupili za stolom pod jelovinom, pa se raspričali. Deca ko deca, zanela se i razigrala. Kad Stanko u jednom trenu nešto izjavi, otac ga prekori: Stanko, ne lupaj! I Stanko smesta posluša: okeej!

I tetke pričaju gluposti

Svakoga dana Ignjat najpre zatraži: puci T'ii p'aseta, puci T'i pasetaa! Onda se zavali u moj krevet da gleda crtani. Ali da bi ugođaj bio potpun, nešto nedostaje. Peci feeb, peci feeb, doseti se brzo Ignjat. Odmah otrčim do kuhinje i angažujem toster.
Ignjat mnogo voli hleb iz tostera. (Od te ljubavi vazda mi je krevet pun mrvica.) Nekad je nestrpljiv, pa dođe da posmatra kako pečenje napreduje. Uzmem ga na kuk i čekamo kad će biti gotovo.
Danas je uzgred i nešto mumlao, da se zabavi valjda. A kad i mene ponese taj zaumni jezik, on me prekori: ne p'icaj ti bukosti! A što, što, tetkama nije dopušteno gluposti da pričaju, na to je samo deci zagarantovano pravo?!

Pirinač protiv minusa

Da skuvamo pirinač, pitam. Šta će ti sad i to (malo ti boranija, malo ti pita od krompira), odgovori majka u neverici. Da prezimim (preživim), ženo, da prezimim (i da muke sladim). ;)

Neću, može mi se

Jedna moja drugarica na Badnji dan je stizala u rodni kraj, pa se obe zatekosmo u prestonici. Gledaj, reče mi, da se vratimo zajedno. 
Kako je nedeljni red vožnje, nisam bila sigurna ide li autobus u pola četiri ili tek u četiri i dvadeset. Ma nema veze, reče ona, zamolićemo dva migranta (što se pate na hladnoći pred Ekonomskim fakultetom) da nam (ako budemo morale da čekamo) prave društvo. (Pomalo neslana šala, ali šala je. Računa njih je tu najviše, dokoni su, usamljeni... pa ih lako obrlatiti.) Valjda misli da jedan ne bi bio dovoljno društven ili misli što ne želim da misli i bolje bi joj bilo da ne misli (ako mene uključuje). Meni nikakvo, a naročito takvo, društvo ne treba, odgovorih smesta. Ruke mi se, iako u rukavicama, bejahu smrzle, ali kucam, kucam, omašim, pa ispravim i da kucam nastavim...
Ma ne brini, naći će se neki kršan domorodac za tebe, odgovori (namerno je pogrešno shvatila moju poruku). Samo malo, malo, za nijansu spusti kriterijume. To mi godinama govori. Misli da su kriterijumi u pitanju (da previše visoko stremim), ko da ja pod lupu stavljam kandidate, pa beležim mane i odbacujem kao škartove: ovaj ima pege, višak kilograma, glup smisao za humor ili ga nema, loše se oblači (ne zanima me kako se svlači)... A u pitanju je čist idealizam: rođena sam samo za jednoga, i on je (može biti) samo za mene rođen (ako nije, ostaću nesparena).
Ma briga me, odbrusih joj, i za kršne i za krševe. Ne marim. Nikako to moje drugarice da shvate. Ne razumeju kako me muškarci ne zanimaju. U ranoj mladosti stalno mi je prebacivala što me muškarci gledaju, a ja za njih ne marim (ni pogledom ih ne okrznem, minem kraj njih ko kraj turskog groblja).

Šta ti je život, reče ona (ne prvi put, godinama mi to nabija na nos): ja bih, al' ne mogu da nađem (jok, ne možeš, svaka vreća nađe zakrpu... ako joj je volja krpiti se), a ti možeš, a kobajagi nećeš. Nego ajd u pola četiri, da bacimo udicu.
Ovakva kakva sam sad (natrontana i zabundana, crvenih očiju, mrazem ištipanih obraza, polusmrznuta, jedva se mičem...), odgovorih, mogu da upecam samo polarnog medveda. A i on bi se premišljao. 
Možeš ti, ali nećeš, rekao bi i moj sestrić. Moguće, Mora da sam nastrana: volim što mogu, a neću, u tome nalazim sreću (koja je trajnija, bar zasad, od ljubavi neposredne; šta će mi jedan da ga volim, pa da mi presedne, kad mu druga zapadne za oko).

I starlete su nečije dete

U kuhinji je sve vreme TV uključen (sem kad naiđu Staša i Ignjat, te demonstrativno ključno dugme stisnu... i gledaju izazivački uokolo, a baba i deda ne smeju da pisnu) i sve vreme se, razume se, gledaju Parovi.
Juče za ručkom sestra izjavi kako su joj simpatične neke dve učesnice (jedna Bosanka, a druga Hrvatica). Ja vazda mislim da tu nikog normalnog ne može biti. A sestra kaže da izjutra ove dve piju kafu, pa i razgovaraju, te nešto (iole zanimljivo) možeš i da čuješ.
A čime se bavi ta (ili bilo koja druga; gotovo nikog ne znam dok dvadeset-trideset puta ne odem u kuhinju za hranu), šta je ona, upitah. 

Šta je, brecnu se sestra, kurva, ko i sve ostale (učesnice, manje-više svih, rijalitija). 

Videh da je napredovala i ona mala Meduza, što se zarad popularnosti i slave prostački guzila i pućila kraj bazena, a izjavila da joj je hobi (kakve markice -- sem ako nisu konvertibilne, salvete i značke) vožnja dobrim automobilima (koje, pretpostavljam, voze vremešni i bogati; auto katkad u mračni sokak svrati, pa se parkira, da čika malo pipke dira).
I sve se te nesrećnice šepure, noseći titulu starlete. Mene je baba, kažem, kad mi se na dvadeset stepeni majica izvuče iz farmerki, znala da pita: imaš li ti majku (da ti ne dopusti da nazebeš: da te upaše, da te opomene...)? Imaju li majku te starlete (svaka je nečije dete)? Pa šta će, kaže sestra, ne mogu svoje dete da ne vole. Ne mogu (i ne treba da ga se odreknu), ali mogu da savetuju, odvraćaju... za kosu da čupnu, po dupetu (golom) propisno da lupnu.

Tango i karate

Jedna je mlada rođaka nedavno odlučila da upiše plesnu školu i nauči tango. Potom je porodici izjavila kako se zaljubila u jednog političara. (Mladost -- ludost!) Ne, nikad ga nije srela, videla ga na TV-u (mladost -- ludost) -- kakva je to harizma. Istina, stariji je dvadeset godina, ali ljubav ne zna ni za kakve, pa ni starosne, granice. 

Zaljubila se (u lice s TV-a), tobože (ja mislim da se samo grubo šalila), i hoće da igra tango. Majka je odmahivala glavom u neverici (šta ću još od tebe čuti, pitala se, majka ko majka).  

Tango i političar -- valjda je uhvatilo neko pretprazničko ludilo. Dok je po kući zaneseno plesala, uzgred upita majku: a zbog čega se (taj političar) razveo? Valjda je tukao ženu, odgovori majka. Onda ću morati i da treniram karate, reče ćerka, ič se ne uznemirivši i ne pokolebavši, te nastavi da igra. 

Kad znaš karate, možeš da voliš i nasilnike.

Lozinka

U našoj kući ja pamtim sve šifre (za Fejsbuk naloge, za imejlove...). Da, to znači da svugde mogu i da zavirim. Ali ne činim to iz radoznalosti (niti bih šta zanimljivo našla). Ispravljam greške, prepravljam komentare ili na njih odgovaram, ubacujem fotografije, proveravam poštu... Sve što vlasnici ne mogu, ne znaju i neće.
Večeras sestra preko mobilnog reši da uđe na zetov nalog na Guglu. Ne, ne uhodi ga, naravno. Rekoh vam da mi na internetu ništa ne tajimo (dobro, na Skajpu mi nisu širom otvorena vrata).
Kako beše šifra, upita me, ko i obično (ja sam neka vrsta porodičnog šifrarnika; niko ništa ne mora da pamti jer očekuje da ću ja znati). Tako i tako? Da, potvrdih. Veliko slovo, upita ona. Jeste, veliko.
Neće da se otvori. Piše da je pogrešna lozinka. Kucaj ponovo. Opet piše da lozinka nije ispravna... a jeste, pobuni se moja sestra.
E, rekoh, ako Fejsbuk kaže da nije, onda nije (uopšte bitno šta ti misliš). Zna se ko kosi, a ko vodu nosi (dok Fejsbuk ne kaže da je kofa prava). ;)

Štrudla s malom (i kritičari)

Majka i jedna sestra: Štrudla (s makom) ti je ispala lepša nego ikad. (A lažu, uvek je dobra bila. Treba pitati moje sestriće.)
Druga sestra: Nešto ti je suva štrudla, nije nikad takva bila i bila je puna maka. (Maka sam stavila isto ko i dosad. Napravi ti, da vidim kakva će biti, tako sam joj rekla. Onaj koji kudi trebalo bi da zna bolje.)
Ne da svetu ne možeš ugoditi, no ni svojim ukućanima (to sve traži dlaku u jajetu, kad u štrudli, na sreću, ne nalazi).

Božić je: pazite šta (ne) radite

Što radiš na Božić, radićeš cele godine, narod kaže. Cele godine ustajaću u podne (tačnije u pet do dvanaest). Čekaće me postavljena trpeza. Ješću štrudlu s makom. Nosiću kratke suknje. Brisaću pod. /Tu sam se jedino prešla: trebalo je da pričekam do sutra (nikad nisam volela da budem spremačica, ni jedan dan, a kamoli svaki u godini)./ Ješću štrudlu s makom.

Biću okružena sestrićima (koji će mi se malo peti na leđa, a malo, i jednako spretno, na glavu). Ješćemo štrudlu s makom. Praviću sestričinama rajfove s novogodišnjim kuglicama (nakit, ikebane, životinje od kartona... sve to spada u istu kategoriju). Čitaću. Pisaću. Pevaću (Joovaanoo, Joovaankeee... Milaa majko, šalji me na vodu... Heej, dragii, draaagii, božurove saadii...)...  Ješću štrudlu s makom (božićni lajtmotiv nije teško prepoznati, ali se od njega teško uzdržati). I pare ću brojati (što znači da ću ih imati; uostalom, ne bi smelo da bude drugačije -- iz česnice sam izvukla novčić, a bogami i parče, omanje doduše, badnjaka). Šta još da poželim?

Ah, daa... Nešto ipak nisam mogla sebi da priuštim. I noćas ću leći sama, zgrčena u položaj fetusa (koji valjda daje iluziju bezbrižnog boravka u materici). Niko me neće zagrliti, ni u čije se krilo neću ušuškati, niko mi neće prisloniti usne uz vrat... i niko mi neće odvući drugi kraj jorgana (da nazebem).

Petar Pan

Bratiću se dopala moja odevna kombinacija: plava rolka, zeleni džemper, plava kratka suknja, zelene hulahopke i plavi grejači s bućkama.

Ličiš mi na Petra Pana, reče. E, baš ti hvala na komplimentu. Zar sam toliko muževna?

Da bar reče na Zvončicu, pa i đene-đene. Iako sam sasvim sigurna da nigde nema žene (fiktivne ni stvarne) poput mene. ;)

Devojčica sa pšenicom

Teško je biti (makar i privremeni, jednodnevni) ulični prodavac (oko Božića i na debelom minusu). Moraš dobro da se navučeš (rolka, jedan džemper, drugi džemper, jakna s kapuljačom...) i kapu na glavu da natučeš. Prosto se zamaskiraš. Mada, ima tu i drugih faktora (godine lete, a ja se za njima vučem, sve nogu pred nogu, te dugo tako mlada da ostanem mogu).
Jedna gospođa, kupujući badnjak od mog saradnika, reče (misleći na me): ja sam kupila žito (za Badnji dan) od ove devojčice, zato što je mlada (nisam htela kod onih Cigana, znam da oni preprodaju).
Samo se blago nasmejah ispod one kape, spale mi do samih očiju. Što da se ja bunim i tovarim sebi godine na grbaču.
E, gospođo, šteta što sam svu pšenicu već prodala, zaslužili ste (najmanje jedan) besplatan primerak, a bogami i celu gajbu. 

Tvrdi na ušima

Dva postarija gospodina, da upotrebimo eufemizam, malo su tvrđi na ušima. Jedan od njih se, ima već prilično godina otad, preselio u nebesko carstvo. Ali tad obojica bejahu zdravi i pravi (ne računamo potrebu za slušnim aparatima, koju su, izgleda, poricali), voleli su mnogo da razmene mišljenja i informacije (ili, pak, da drugome prenesu).
Priča jedan, priča drugi, i svaki se slatko ismeje... samome sebi. Sagovornika nijedan od njih niti čuje niti ima želju da sasluša. Nijedan drugog ne razume, ali se obojica smeju ko lud na brašno.
Pa njima i nije cilj da čuju, već da IZGOVORE što imaju. Sad, je li ko čuo ili ne, niti znaju niti ih zanima.

Udaće se i ona

Nedavno, dok još beše lepih dana, moj sestrić je sa starih cigala strugao malter. A mi, kako naiđemo, sjatimo se oko njega. Ne pomažemo, samo ćaskamo. Jedini se Ignjat primakao i hteo da ga odmeni, ali je zahtevao da on drži špaklu, a ne četku.
I ne znam kako se uvek, gde god da sam i ma kojim povodom, povede razgovor o udaji (ako je isprva uopšte, potom se govori o mojoj). Udaće se i ona, moj sestrić (za mene) primeti, samo još ne zna. A ja se nasmejah ko mače koje odmahuje glavom da ubedi (sve one koji su ubeđeni u suprotno) kako neće slanine (ma koliko slasna bila i na tradicionalan način sušena, mesnata).
Dobro, sestriću, iz tvojih usta u božje uši. Doduše, prilično je tiho prognozirao; valjalo bi kanda da zaurla. Ne kažem da je Gospod gluv, no daljina je (od Zemlje do neba derati se treba). Jest' vremešan, ali nadam se da ga uši dobro služe.

Dimna zabuna

Letos sam rekla Ignjatu (valjda je bio odveć nestašan): jao, kad te dohvatim, ima da se pušiš!
A on se iznenadio, možda i ponadao (misleći valjda da ga nudim cigaretom): ja pusim, ja pusim? 
Jaoo, kad te dohvatim, pušićeš se!

Kad ujutru ustanem, neko vreme se najpre nervozno vrtim. Hladno mi je, nije mi ni do čega (iako prava zima još nije ni počela). Dugo mi treba dok se ne dosetim: pa obuci džemper! Nekad je rešenje za problem na dohvat ruke (eto na tabureu), oči da mi istera.

Dalje nećeš moći (u novogodišnjoj noći)

Jedna postarija (kao i ja; i još je to eufemizam, koji bi nam društvo uskratilo) devojka (ljutiće se, znam, još se oseća kao devojčica i curi joj voda na usta za tek stasalim mladićima, ali činjenice su činjenice) požali mi se kroz smeh da je poremetila ritam depilacija, pa zarasla (s konca godine) kad ne treba.
Ide na doček, pa se pita šta ako joj se baš sad (iako se svakog dana tome nadala) posreći (da sretne nekog po svojoj volji). Ništa, kaže, reći ću: dalje nećeš moći ("dalje" može da se odgodi za koji drugi dan; a i ono dotle može da prija). 
Eto, žene, ako ste slabog karaktera i slabe na muške čari, a želele biste da se opirete duže (bar dva-tri dana), ne depilirajte se i mirne ste (zaštićene od sopstvene pohote, zbog koje se naknadno kajete; mada, i ne morate).
I posrećilo joj se. Spopao je neki momak, izvajanog tela (baš za kakvim žudi). Spopao je, pa ne pušta, ni nakon novogodišnje noći. Slutim da će depilacija uskoro biti zakazana i dignuta rampa.

Ne volim Novu godinu

Ne volim Novu godinu. Osim da malo okitim kuću. Nekad sam se tome baš posvećivala. Sad imam druge prioritete i kontam da mi od kićenja ništa neće biti bolje (što fali -- fali, a Deda Mraz mi neće doneti). Bar će mi trebati manje vremena da raskitim, to me raduje.
Ne ložim se ni na one polugole deda Mrazove (za kojima ženama cure bale po Fejsbuku): crvena kapa, pa goli torzo, pa neke napete gaće, trenerka, a bose noge... Mišići, pločice, snaga, jedrina... Viđala sam i one gotovo nage što međ nogama samo imaju  plišane igračke (silne žene namah podetinje). Čudi me da ga nisu zasuli lampionima. Većina žena od tih slika se pomami i zaverenički kikoće, želeći jedna drugoj u narednoj godini te gologuzane... Na mene to nikakav utisak ne ostavlja. 
I nikad neću da budem deo mase. Ne samo zato što volim masi da kontriram, no što ne volim ono što masa voli. Zato sam i u čitaonicu otišla trideset prvog decembra, kad niko (normalan) ne ide. Tamo sve ludaci (normalni ljudi otišli da prave rusku salatu), nisam mogla da dođem do izražaja. Al' dobar je osećaj biti među prvih (doduše i jedinih) deset. Trista-četiristo mesta i sve zvrji prazno. Jezivo uzbudljivo.
Ne volim Novu godinu i nervira me ushićenje drugih, kojim sam okružena. Svi se uzvrpolje, navale da kupuju tone hrane ko da će sutra smak sveta, pa neće imati šta da grickaju. Jednom sam u prodavnici umalo pala saplevši se o nečiju korpu (gužva, nema čovek, a kamoli korpa, gde da stane). Ne volim tu pretprazničnu mahnitu kupovinu, tu takozvanu prazničnu euforiju. Da, jasno je da je ne volim zato što joj se ne podajem, već gledam sa strane i popreko.
Sem za majonezom, sokovima i tortama, žene jurcaju u potrazi za najatraktivnihim svečanim haljinama i crvenim gaćama (neko je nekad rekao da u tome, iz nekog razloga, valja biti u novogodišnjoj noći; ja mislim, ako ih same svlače, džaba da budu i od suva zlata).
Trubači mi posebno idu na nerve. Iritira me ta buka, ali, protivno mojoj volji, uvek nekako u srce diraju: nemaš nikog, nemaš ništa... kao da sviraju. 
Mnogo veselih ljudi na ulici zajedno. (Čemu li se raduju, prolaznosti?) I ja među njima sama, vrtim se, ne znam kud bih (ni čemu), a htela bih da uteknem. Na sve strane novogodišnji ukrasi, sevaju aparati, crvene se kapice i rumene obrazi... Muzički program na Trgu. Na ramenima jednog tate maleni irvas, sluša dečji hor Čaroliju. Nasmeših se.
Ne želim da se radujem, nemam (naročito) čemu. A smešim se... što mi blagi mraz štipka obraze, što mi se pevaju dečje pesme o zimi, pa i o Deda Mrazu, što sam okitila jelku, najviše zato što sanjam, još sanjam... I tugujem jer nemam kome taj osmeh da uputim, nemam s kim ni radost ni bol da podelim, što su se svi u neki zagrljaj uputili, samo ja sam davno izgubila svoju stazu. Usamljeni ne čekaju praznike raširenih ruku (da im prstom upru u jad i u muku).
Plakala bih kao kiša, smejala se kao luda iz sveg glasa... u isti mah. Ne volim Novu godinu, ne volim... ali bih je volela (kad bih imala s kim).

Prasići s dušom u nosu

Nisam ja nepristojna, ali uši mi se uvek načulje kad neko u blizini zapodene interesantnu priču. Taj greh nek mi se svali na moju umetničku dušu. Tako sam jednog letnjeg poslepodneva, dok čekah lokalni autobus do kuće, slušala priču nekog seljanina šaljivdžije. Doduše, on je to i pričao svima okupljenima na stanici, a ne nekom na uvce. U tom slučaju oslobođena sam optužbe za nepristojnost. Čovek, vidi se, ima izrazit smisao za humor i vedar duh. Priča kako je prodavao pra(s)ce (tako u mom kraju glasi množina praseta) ocu iza leđa. Prasci bili gedžavi, s dušom u nosu. Misli on (nekad valja alavost pred racionalnošću da ustupi): bolje da prodam i nešto zaradim nego da nosim u jarugu (na ukop) svakog jutra, jedno po jedno.
Na pijacu se pojavio zainteresovani kupac, ali hoće da pazari prasad za male pare. A nisu više ni vredeli, iskreno se nasmeja pričalac. No otac ne daje (a očeva se ne poriče... bar dok ne okrene leđa). Kad se otac pomakne ustranu, kaže pričalac, ja prizovem kupca (valjda se taj vrzmao u blizini, sluteći da će se prodavci predomisliti; video da postoji porodično neslaganje oko cenovnika i popusta, pa čekao da vidi koja će opcija u generacijskom sukobu nadjačati) i napravim posao -- bolje nek on nosi u jarugu nego ja.
Kupac, ako odmah žgoljavu nazimad ne prikolje, nek pripremi vreće, a prodavac stavio svežanj novčanica u džep, pa nakrivio kapu. Ko traži veće može mrtvu prasad da meće u vreće. Ko se manjim zadovolji prepustiće taj nemili posao drugome (i još ućariti koji dinar).

Smesta dajte dvesta

Ima Staša običaj da iz maminog i tatinog novčanika izvlači novčanice i daje ih meni (što je u redu kad je hiljadarka, ali nekad mi pruži i pedeset). Ili ih tek tako drži i po kući nosa (ako ih po podu ne rasipa).
Jedne večeri mama i tata sve rasute novčanice spakovaše na mesto. Konačno tata iz Stašine ruke uze i poslednjih dvesta dinara. Ali Staša istog trena stade da se dernja i da lije krokodilske suze. Ne bi li pomogao svim našim (unesrećenim) ušima, a i da iskuša njeno strpljenje, dovitljivost (i nadasve čvrste stavove), tata joj pruži deset dinara. Ali ona nit prihvati nit prestade plakati, nastavi to jednako intenzivno. Izusti kroz suze tek jedno nepokolebljivo i oštro: nee (nije to ono što tražim). Iz hodnika Boki priskoči s ispruženih dvadeset dinara. Ali Staša još jednom dreknu: neee (nećete me prevariti) i ostade posvećena plakanju ko i dotad. Tek kad joj tata vrati onih oduzetih dvesta dinara, suze smesta usahnuše (one poslednje se sliše niz obraze), Staša odahnu, dograbi novčanicu i ne zaboravi da izrazi zahvalnost: faavaa (kad si pristojan, pristojan si i u najgorim mukama).
Jeste Staša mala, ali nije luda: neće njoj niko podmetati mesto bubrega muda.

Zima je, ne pucajte

Otac ko otac bacao je u novogodišnjoj noći petarde (da doprinese opštenarodnom proslavljanju dolaska nedelje nakon subote). Maša mu je pripomagala, tj. pružala podršku, stojeći kraj njega pod vedrim nebom i izlažući uši pucnjavi ne samo u svom dvorištu već širom sela (jer i drugi su se dobro naoružali).
Ignjat je plašljivo virio kroz prozor dnevne sobe i dovikivao: eej, uđite u kuću, zima je! MIslio bi čovek: kako malo dete, a brine o zdravlju bližnjih. A dete ne sme (i ne treba) da učestvuje u prazničnoj eksplozivnoj euforiji. Kad ne sme on da uživa, lakše mu da se i svi drugi tog užitka odreknu.
Možda bih i ja mogla da primenim taj trik. Kad za Božić nastupi mir božji (i rafalska paljba), da s terase zaurlam (pomamljenim pirotehničarima): eeej, napolju je zima, uđite u kuću (da odlakne i srcu i ušima).

Lego kocke

Maša je od Deda Mraza dobila lego kocke, baš kako je i želela. Zna Maša, zna da kesu nije odrešio Deda Mraz, već mama i tata. Zna, ali neće da ruši iluziju bratu i sestri. (Oseća se privilegovano jer zna što ne znaju još ni neke njene drugarice. Ali ćuti, neće ona zabludu da im razbija.)

Elem, juče je donela te kockice, pa smo se svi oko njih sjatili. I pre no što ih prosusmo na poslužavnik (neke su gotovo nevidljive golim okom; ako prsnu pod krevet ili ormar, nikad ih nećemo naći), već smo uzdisali: ala je ovo teško! А tek kad se upustismo u gradnju; te nema ovog dela, te nema onog, ovaj može da se udene, ali fali mu nešto... U jednom trenu i Ignjat pobesne, pa rukom mahnu (a kocke se razleteše po podu). Staša se na krevetu promeškolji, a mama, Maša i tetka zadržaše dah: psst, pazite, probudiće se (a onda teško kockicama).

Brljamo po onoj gomili, a nekih delova nema pa nema. No Maša se ne uzbuđuje mnogo, ona ima rešenje (tj. nema strpljenje): neka, neću to, ne moramo to.

Tako se i životu pristupa: čega nema, bez toga se može (jer se mora). Neko je nešto osmislio i preporučio, tako bi najbolje bilo. Ali ne možemo li kako treba, mi ćemo kako možemo. Ako koja kocka fali (zaturila se il' je teško uočiti), promenićemo projekat.

Bitno je ko bira

Rekoh večeras Maši da sam poslala priču na neki konkurs i da su novčane nagrade sto, dvesta i trista maraka. Morala sam da joj objasnim da je to u Bosni isto što i dinar kod nas. A Maša se interesovala koliko je to dinara (mala, a već tako praktična; zna da se od ljubavi, pa ni prema pisanju, ne živi). Prva nagrada je nešto više od šest crvenih; ne bih ni ja znala da nisam našla konvektor (e čudo li je net i čudo su ti konvektori: ćirilicu u latinicu, marke u dinare... da je jedan da snove pretvara u realnost). Raspitivala se o svim detaljima: kakva je priča, kad će mi objaviti... Onda je sve u kuhinji otkucala babi i dedi (Maša ne ume da drži jezik za zubima i stoga baš i nije osoba od naročitog poverenja).
Onda joj rekoh (jer sam to upravo bila otkrila na Fejsu) da mi tekst neće biti objavljen (nema ga na spisku odabranih za januar). Ne znam zašto ni po kom tačno kriterijumu biraju (znam da su im mnogi čitani tekstovi poprilično umetnički slabi, ako nisam previše subjektivna). Ko ti je to birao, upita Maša vispreno, devojčice? Zbunih se, a ona nastavi da mi objašnjava. Dečaci bi tebe birali. Kako, nasmejah se, zašto to misliš (ne sigurno zbog crvene kose). Pa dečaci vole devojčice, objasni mi. Devojčice mrze devojčice (tj. misli da su ljubomorne, sujetne jedna na drugu), a dečaci mrze dečake. Eto, tako vam to funkcionište i među decom i u svetu odraslih.

Ignjatovo pismo Deda Mrazu

Maša je poodavno (da ne zakasni) napisala pismo Deda Mrazu i ostavila mu pod moju Leposavu Prcvoljak (palčicu među jelkama; kao da sam ja poštar, pa ću Dedi pismo da prosledim). 

Pročitah to pre neki dan Ignjatu i upitah šta bi on napisao i kakav poklon poželeo. Sedeći u mom krilu, Ignjat mi izdiktira, naglašavajući svaku reč: d(r)agi M(r)aze, dođi, daj pok(l)on (ništa konkretno, izgleda da ne pravi pitanje), Deda M(r)aze... Još dodade: ako padne sneg... I više ni reč ne izusti. Džaba sam se trudila da od njega iskamčim nastavak rečenice. Uglavnom: dođi i daj poklon (to se od tebe očekuje). Nema tu uvijanja i okolišanja, nema fraza i kurtoaznih izjava, nema laskanja i obrlaćivanja. Ti si Deda Mraz, nosiš na plećima (već otežalu) punu igračaka vreću i po celom svetu deliš deci sreću. Dođi, Mraze, daj Ignjatu njegovo sledovanje, pa nek ti je srećan put.

Novogodišnja žudnja za bliskošću

Znaš neki sajt za  dobar čet, upita me drugarica. Ne praktikujem ti ja to (baš odavno; i to gde mi je nekad bilo zanimljivo, dugo je već leglo manijaka i budala). Pisanje je moj glavni izduvni ventil. To me istinski usrećuje i ispunjava. Pisanjem se od svega (što imam i nemam) branim.
Sad imaš i sajber seks, nadoveza se sagovornik. (Ih, pa valjda sam toliko informisana. Ako ne kumujem, mogu diskretno kroz plot da virnem.) Ne upražnjavam (s pridevom ili bez), nasmejah se (nadmoćno, ko onaj ko je iznad niskih poriva ili svoje mane sagledava kao prednosti).
Da me bar neko muva, zavapi ona pomenuta drugarica (željna pažnje i nežnosti, koje pred praznik postaju još nužnije). Mene i da muva, ne bi mu vredelo, opet se (nadmoćno) nasmejah. Ne bi ni primetila, nasmeja se sagovornik. Pa možda bih i primetila, ali bih se pravila  (ne moram mnogo) luda. Ja sam nastrana (gotovo se pohvalih), uživam samo u odbijanju.
I oni koji bliskost otvoreno traže, i oni koji je jednako preziru -- od samoće umiru.

Biti ljut i zdrav

Za Jarčeve (kakav je naš otac) karakteristično je da se katkad naljute pa neće da jedu (obično večeru preskoče), kaže moja sestra. 

A valjda ona zna, i muž joj je tako "rogat". Moraću stalno predveče da se svađam s njim, najednom joj sinu, kako bi preskočio večeru. Dakle, da se svađa radi muževljevog zdravlja, za njegovo dobro.
Ama, džaba ti bilo, rekoh, čoveku da poboljšaš telesno zdravlje, a da uništiš psihičko.

Matija se smara (dok mama odmara)

Majka beše u dnevnoj sobi prilegla, da odspava malo (i tako se izbori s umorom i glavoboljom). A Matija za to vreme, da je ne probudi (imao je za to dodatni razlog, ne samo obzir prema majci), smestio se u spavaću sobu.
U jednom trenu majka se prenu i pozva ga, da vidi gde je. On, ko oparen, odmah skoči i nađe se pred njom. (Bolje da on dođe, nego da ga ona nađe, tj. zatekne u nedozvoljenoj radnji.) Šta radiš, upita majka. Ništa, smaram se, odgovori on ko iz topa.
A evo kako je tačno to smaranje izgledalo: igrao je igrice na mobilnom (koji je prokrijumčario, nije mu ovog puta za to dat blagoslov).
Dok mi to prepričavaju, Matija, vrlo ozbiljan, poče da se pravda. Pa šta ću: da se igram igračkama, neću (dosadno mi), ne mogu da se mazim s njom -- spava, šta da radim? (Ljubi tetka pametnu glavicu!)
Dok mama spava, nemoj je dirati; uzmi mobilni, igrica će ti (i mir mami) prijati.

Kamiondžija nežnog srca

Pre neki dan iz autobusa spazih neobičan kamion (kretao se u suprotnom smeru).
U nedoumici načas bejah: kamion li je ili dečja soba? Pri dnu šoferšajbne bejahu naređane silne plišane igračke svih mogućih boja i vrsta (kraj vozača tiskahu se zečevi, medvedi, psići... ko zna šta sve).
Nasmejah se. Ala je ovaj kamiondžija nežnog srca, još dete u duši. Ko bi rekao da takvih (kolekcionara) ima. Znam da mu kolege u kabinama obično drže slike s duplerica, razne gologuze i prstate žene, porno dive...

Kad pukne guma, nije to ništa, promeniće. Šofeerska jee tugaa pregoleemaa, sve igračke tuu su, samo jednee neemaa (zaturila se negde među sedištima).

Neka reči mog teče posluže kao novogodišnja pouka. On kaže: za sve treba imati meru; i kad čovek jede previše meda, da izviniš, dobije proliv.

Dakle, zalivajte medom one čaše žuči, ali čuvajte se dijareje. ;)

Čari kupovine

Budući da se vazda motam centrom grada i imam prilike da zavirim u prodavnice, često imam ulogu porodičnog nabavljača. Sestre imaju poverenja u moj ukus. Ili im fotografišem dečju odeću, pa pokažem. Narednog dana ostanu bez koje hiljadarke.
Pred Novu godinu kupovina je trajala tri dana. Dodijala mi i iscrpila me pošteno. Ruku punih kesa, rekla sam sestri da više neću da kupujem, da na kupovinu stavljamo tačku. Ona me dopuni: za ovu godinu. Do sledeće ćemo se baš načekati.
A prvog dana zet mi na sto stavi novčanicu da ponovim Stašu. I reče (tačnije poče da ređa): evo ti dve hiljade... uzmi joj pantalone... neki duks... jaknu... i, ako ti ostane para, uzmi neke cipele.
Skromnost i duhovitost znaju dobro da poštede kućni budžet.